Lucidna razmišljanja Abdulaha Sidrana

PIŠE: Nenad Kecmanović

„Ljudi se boje da će nestati Bosne, da će se raspasti. Nama se 25 godina zaklinju da neće dozvoliti da se dogodi ono što se već dogodilo. Kad mi danas – a to znači od Dejtona do danas – kažemo „celovitost” i „suverenost”, mi izgovaramo apstrakciju koja nije u skladu s realitetom. U stvarnosti, na terenu toga nema – niti celovitosti teritorija, niti suverenosti države kao takve… .” . Ovo je jesenas izjavio Abdulah Sidran u sarajevskom „Dnevnom avazu”. (oktobar 2022)

Da je ovaj isti pasus potpisao neki srpski ili hrvatski autor, Bošnjaci bi to shvatili kao cinizam i likovanje, ali kako iza toga stoji njihov najveći živi pesnik i veliki bosnoljub, onda je to pesimističko, razočarano i bolno viđenje bosanske stvarnosti. Ne radi se o usmenom govoru uz koji ide emocija koja se prepoznaje po izrazu lica, mimici, gestikulaciji, kontekstu, nego o fragmentu koji ne govori ni više ni manje od onoga što je na papiru. Ali pošto je potpisnik „naš Abdo”, šta god da je rekao ili napisao, zna se šta je hteo da kaže. Nasuprot tome, šta god da kažu „anamo oni dušmani”, mora da „našoj Bosanici” sprema dženazu.

Ali, opet, analogno Sidranu, srpski pesnik bi rekao: „U Dejton smo o otišli kao pobednici u građanskom ratu, kao strana u pregovorima, a već tamo smo izgubili i najveći srpski grad posle Beograda, i kontinuitet teritorije RS kod Brčkog, i 20 odsto kontrolisane teritorije, a kasnije i brojne ustavne entitetske nadležnosti. Dejtonska BiH je danas apstrakcija, puko slovo na papiru, jer ovo što se primenjuje nije u skladu sa onim što je bilo potpisano i garantovano. No, da Srbima ovo neko kaže sa bošnjačke strane takođe bi bilo shvaćeno kao ironija i ismevanje.

Ali već u rečenici koja sledi citiranim, Sidran još kaže: „U Dejton je otišla jabuka, iz Dejtona se vratio ogrizak.” Koja i kakva to bejaše jabuka? Bošnjaci su do pred sam kraj rata držali oko 10 odsto teritorije, a Srbi više od 70 odsto i Hrvati manje od 20 odsto. A onda su uoči Dejtona, na pregovorima u Ženevi, dobili još 15 odsto, što je NATO bombardovanjem položaja VRS na terenu naštimano na 51 odsto naspram 49 odsto. Plus Aliji je pružena prilika da spase čast bar jednom pobedom, pa makar i protiv svojih odmetnika pod vođstvom Fikreta Abdića u Cazinskoj krajini. U fudbalu s kaže „počasni gol” u izgubljenoj utakmici sa velikom razlikom. A to je bio „počasni autogol”. Elem tačnije bi bilo reći u Dejton otišao ogrizak, a iz Dejtona se vratilo frtalj jabuke. Sidran i većina Bošnjaka evidentno su očekivali da će iz Amerike dobiti celu. Uzdali su se u Holbruka, Izetbegovića, Silajdžića. Ako je tačna Ćosićeva konstatacija: „Sve što su dobili u ratu, Srbi su gubili u miru.”, za Bošnjake bi važilo: „Sve što su izgubili u minulom građanskom ratu, koji su sami izazvali, dobili su u miru. ” U oba svetska rata bili su u većinom na pogrešnoj strani istorije (šuckori, zeleni kadar, domobrani, ustaše, handžar divizija), a onda su u miru prihvaćeni od pobednika kao nedužni saputnici okupatora.

Izetbegović je u Dejtonu pregovarao i dogovorio se sa Tuđmanom i Miloševićem umesto sa Karadžićem i Bobanom. Jesu Slobo i Franjo zastupali po ovlašćenju, a pratili su ih Koljević Krajišnik, na jednoj strani, odnosno Krešimir Zubak, na drugoj, ali Skupština RS je sporazum prihvatila kao informaciju. Da je bilo diskusije i glasanja, ko zna kako bi se završilo, s obzirom na to da su Srbi bili razočarani, posebno gubitkom srpskih delova Sarajeva (Grbavica, Ilidža, Vogošća …). Hrvati su se neprijatno suočili sa činjenicom da nema ništa od Konfederacije FBiH sa Hrvatskom zbog koje su se odrekli Herceg-Bosne. Jedino Alija i Haris Silajdžić su bili autentični predstavnici bosanskih muslimana, odnosno Bošnjaka i barem njihovi potpisi na sporazumu koji aneksima obuhvata i ustav BiH, ne mogu se osporavati, a bošnjački narod bio je srećan što je rat završen pre nego što je ABiH kapitulirala.

Kamo sreće kada bi svi u BiH počeli da misle i osećaju da su nacionalno Bošnjaci i bosanski patrioti ili barem žele to da postanu. A zašto da ne, da svi budu Srbi ili svi Hrvati, pa da Bosna bude jedinstvena država. Koliko bi sve bilo jednostavnije, lakše i lepše. Nažalost, nijedni niti misle niti osećaju niti hoće da budu ono što nisu. Jedino Bošnjaci imaju fiks ideju da bi drugi trebalo da urade ono što ni oni sami nisu spremni.

Bošnjaka politika se poziva na to da su najbrojniji, da su jedini starinci, da je sva zemlja bila begovska, da su u građanskom ratu jedini branili Bosnu, da su podneli najveće žrtve, da nemaju rezervnu domovinu kao Srbi i Hrvati. Međutim, ravnopravnost se ne zasniva na brojčanom stanju nacije. Starinci ne mogu biti samim tim što se kao nacija pojavljuju tek polovinom 20. veka. Agrarnom reformom kao i u svim modernim državama ukinute su feudalne, pa i begovske privilegije. Tokom minulog građanskog rata i Srbi i Hrvati branili su i delove BiH u kojim su činili većinu. Muslimani (Bošnjaci) bili su koncentrisani u najvećim gradovima i zato su dobili Sarajevo, Tuzlu, Zenicu, pola Mostara, Hrvati samo drugu polovinu Mostara, a Srbi jedino Banjaluku. Zvanična međunarodna statistika žrtava u ratu 1992–1995, koju je radio Bošnjak, pokazuje da se nacionalna struktura žrtava bezmalo poklapa sa predratnom strukturom stanovništva. Najzad, Srbi su u BiH matični narod, odnosno nisu doputovali iz Srbije, pa im Srbija nije domovina, kao što ni Bošnjaci nisu doputovali iz Turske.

Što je najgore u tome ih podržavaju Amerikanci sa svojim političkim inženjeringom izgradnje sintetičkih nacija i država. Na osnovu vlastitog iskustva melting pota od više rasa, religija, nacija, kultura, identiteta, koju nazivaju Novi svet, nasuprot evropskom iskustvu Starog sveta, sa bogatom istorijom, velikom tradicijom i dugim kolektivnim pamćenjem, oni su bosanskim muslimanima utuvili u glavu jedinstvenu građansku državu, bez građana i protiv volje dva naroda. Građanski rat u BiH je počeo onog dana kada je Cimerman rekao Aliji da povuče potpis sa Kutiljerevog plana, a ovaj je, prema kasnijem svedočenju Kutiljera, Vensa, Ovena i Stoltenberga, po instrukcijama Stejt departmenta odbijao i sve kasnije evropske planove o unutrašnjoj teritorijalno-etničkoj podeli BiH sve do Dejtona. Američki politički inženjering se oslonio na Kardeljevu politiku stvaranja novih nacija (Makedonci, Crnogorci, Muslimani) te republika i pokrajina sa atributima državnosti u „federiranoj federaciji” (Bakarić). Zato evo i pola veka kasnije Makedoniji susedi (izuzev Srbije) osporavaju ili ime države ili nacionalni jezik ili teritoriju. Stara država Crna Gora ne može da uskladi srpsko-crnogorski identitet. A BiH nikako ne može iznutra da se sastavi.

Čuveni srpski istoričar Vasilj Popović, rođen daleke 1887. u Stocu, bečki doktor i beogradski profesor, napisao je početkom prošlog veka i sažeo je problem Bosne. „S Bosnom je 1463. godine nestalo jedne države koja je nastala i živela pretežno samo kao geografska jedinica i koja je samo u jednom izuzetnom periodu za Tvrtka Prvog, pokušavala iz svog geografskog položaja stvoriti jednu istorijsku misiju. Kao geografske političke jedinice, bez jedinstvene plemenske i verske osnove, Bosna i Hercegovina nisu ostvarile svoju državnu tradiciju. Verska podeljenost i zavađenost bile su i ostale izvor slabosti srednjovekovne Bosne i njena najteža baština za sve kasnije vreme do danas.” Dodali bismo: i do danas.

Aludirajući na neke rasprave od pre nekoliko godina o tome da li bi Bošnjaci pošto govore bosanskim jezikom trebalo da se zovu Bosanci, a ne Bošnjaci, lucidni Sidran je rekao: „Ne možemo da se dogovorimo ni pod kojim imenom ćemo nestati. Negde smo grdno pogrešili. A ja ne znam da kažem ni kada ni u čemu.” Pesnik je postavio ključno pitanje, a odgovor, koji bi možda povukao zlatnu petlju bosanskog čvora, niko nije ni pokušao da pronađe. Naprotiv, sve više ga zatežu upravo oni koji kažu da im je najviše stalo do Bosne, a ona može da opstane samo dogovorom „tri u jedan”.

(politika.rs)