Medijske igre oko Džajića i Vidića

Piše: Dragiša Kovačević

Više od decenije uporno pišem o poslovanju kompanije Junajted grupa, čiji je osnivač BC “Partners”, a koja je do sada menjala  razna imena ( SBB, KKR…), ali nikada nije menjala svoj način bitisanja u Srbiji.

Objavio sam mnogo argumentovanih tekstova i potanko objasnio čitavu šemu kako ova kompanija potkrada Srbiju, a da za to ne snosi nikakve posledice.

Kablovski distributer SBB  vešto je iskoristio veze u tadašnjoj vlasti i svoju infrastrukturu postavljao na mrežama “Pošte”, “Elektrodistribucije”, “Vodovoda”, “Telekoma”…

Sport klub je počeo da emituje program 2006. godine bez ikakve dozvole i to u vreme kada su vladali rigorozni uslovi za dobijanje frekvencija i kada je regulator ugasio na desetine lokalnih televizija.

Da bi sačuvali svoju privilegovanu i monopolsku poziciju gazde kompanije su odlučile da pokrenu dva informativna programa (prvo N1, kasnije Nova S). Oni su bili štit za bilo koju vrstu ugrožavanja te razrađene poslovne strategije. Ne treba zaboraviti da je mozak te ekipe bio bivši šef CIA. Ako bi neko postavio pitanje kako te televizije posluju u Srbiji, a fiktivno su registrovane u Luksemburgu, kako ne plaćaju porez na reklame, zašto za njih ne važe zakoni ove zemlje reakcija bi bila žestoka: u Srbiji nema medijskih sloboda, ovde se ne može čuti drugačije mišljenje, ugrožava se bezbednost novinara „nezavisnih medija”…

I ta taktika je prolazila i prolazi godinama.

Cenu tog bahaćenja platio je “Telekom”, koji je bio gotovo na kolenima. Kada je na čelo državnog giganta došao Vladimir Lučić, usledila je žestoka kampanja Šolakovih medija optužujući ga da je njegov cilj da uništi SBB.

I desetine lokalnih televizija su ugašene, a država je pretrpela ogromnu štetu od više stotina miliona evra.

I nikada niko za to nije odgovarao.

Sve ovo sam napisao da bih vas uveo u priču o izboru predsednika Fudbalskog saveza Srbije.

Naizgled nebitna funkcija, a oko nje se lome koplja.

Mediji koji su u vlasništvu Junajted grupe vode do sada neviđenu prljavu i odvratnu kampanju protiv najboljeg srpskog fudbalera svih vremena Dragana Džajića, koji je samo kolateralna šteta jer oni ciljaju Aleksandra Vučića.

Nije ništa novo na koji način ovi mediji, koji inače u Srbiji imaju status „piratskih” jer se nalaze u „sivoj zoni”, prate aktivnosti i politiku zvaničnih vlasti u Srbiji.

To je njihovo demokratsko pravo, ali mene zbunjuje zbog čega vlast dozvoljava da oni posluju nelegalno, izbegavaju sve zakonske obaveze i grubo krše zakone koje drugi mediji moraju da poštuju?

Do sada su glasnogovornici ovih medija uglavnom bili opozicioni političari, tzv. medijski stručnjaci i analitičari, razne nevladine organizacije…

Sada se u tom korpusu nalazi i jedno neukaljano ime, veliki fudbaler, bivši reprezentativac, kapiten Mančestera Nemanja Vidić.

Stekao sam utisak da je on imao časnu nameru kada se posle višegodišnje pečalbe vratio u domovinu sa željom da se uključi u srpski fudbal.

Vrlo retko su mediji pisali o njegovoj porodici, o njegovom privatnom životu.

On nije, ni kao fudbaler, imao previše sluha za medije. Posle jedne utakmice moj novinar Neša Petrović nešto ga je malo potkačio i on više nikada nije hteo da govori za Sos kanal.

Ja sam inače imao velike simpatije prema Vidiću pa sam u knjizi „Derbi”, koja je objavljena 2019. godine, na 207. strani napisao:”Kakav sam prorok bio može da potvrdi čuveni novinar Peca Popović. Zajedno smo gledali jednu od prvih Nemanjinih utakmica u Zvezdinom dresu. Ne bih se ni setio šta sam tada rekao Peci da jedno jutro on nije gostovao da nekoj televiziji. Bilo je to u vreme kada je Vidić bio gospodar u Mančesteru. Na pitanje voditelja da prokomentariše Vidićeve igre u Mančesteru, Peca je rekao: ’Posle jedne utakmice na kojoj Vidić nije briljirao, a gledao sam je u društvu Dragiše Kovačevića, pitao sam ga ko mu se najviše dopao u timu Zvezde, a on je kazao: zapamti ovog sa brojem pet. Taj će igrati u Realu ili Mančesteru.’

Setio sam se tada tog razgovora i bio ponosan što se moje predviđanje ostvarilo.”

Dakle, ni danas nisam promenio svoje mišljenje o fudbaleru Nemanji Vidiću.

A da li je on sposoban da bez dana iskustva u poslu koji očekuje predsednika nacionalnog saveza, rukovodi savezom, nisam siguran. Da li je dobro što ga zna ceo fudbalski svet, što je prijatelj sa Čeferinom i što ga podržavaju Matić, Petrić, Bata Mirković, Stanojević, Pjanović, Lalatović… Da.  Dobro je, ali da li je to dovoljna preporuka za predsednika FSS-a?

Niko od njih nije naveo koje su to osobine, znanje i iskustvo koje ima Vidić da bi vodio Fudbalski savez Srbije.

Vidić nije saopštio ko bi bio u njegovom timu. Tada bi se jasno videlo ko zaista stoji iza te podrške i njegove kandidature.

Ispod svakog dostojanstva je bezočna kampanja kojom mrzitelji Vučića, blate Dragana Džajića, od koga mlađi i te kako imaju šta da  nauče, a Džajić neće sam voditi FSS, već će biti na čelu  tima koji će upravljati savezom.

Danas je zaista tešto napisati tekst, a nikoga ne povrediti. Zato i biram reči da niko ne kaže da je ovo što pišem upereno protiv nekoga.

Čini mi se da ovu celu  kampanju vode ljudi koji nemaju nikakve veze sa fudbalom. Oni su umešali svoje prste u ovu prljavu igru i naneli ogromnu štetu dvojici istinskih fudbalskih veličina i da i dalje, onako podeljenu Srbiju, dele i svađaju.

Čak i tabloidi, koji su naklonjeni režimu, na koje se mnogi s pravom žale, su u ovoj nefer kampanji pokazali više dostojanstva i nisu blatili kandidata koga promovišu mediji Junajted grupe.

Uprkos neprimerenoj kampanji koju vode nefudbalski ljudi od Džajića nikada nisam čuo ružnu reč o Vidiću, a od Vidića o Džajiću.

Uveren sam da su obojica potrebni  Fudbalskom savezu Srbije.