“Moskva se drži mnogo bolje nego što smo očekivali”: Velika analiza kako zapravo rade sankcije uvedene Rusiji

Glavni strateg za ekonomski rat Evrope protiv Rusije nije mnogo zainteresovan za vojno držanje. Njagova uniforma: sive patike i plavo poslovno odelo. Njagov komandni centar: neupadljiva kancelarija na 13. spratu sedišta Evropske komisije u Briselu sa konferencijskim stolom, kućnom biljkom i pretrpanim vitrinom.

A ako ga pitate da li on smatra da je glavnokomandujući u sukobu EU sa Moskvom, verovatno ćete dobiti odbacivanje rukom kao odgovor. “EU tako ne funkcioniše”, kaže on. “Moj posao je da ispitam, a zatim da pravim kompromise.”

Tako Špigl počinje priču o Bjernu Zajbertu, šefu kabineta predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen, koji već sedam meseci koordinira evropskim sankcijama Rusiji.

Prema oceni Špigla, Zajbert je mlad, ali vrlo iskusan. Кao mladi politikolog, sprovodio je istraživanja na Vojnom koledžu u Pensilvaniji. Кasnije je bio na čelu izvršnog osoblja nemačkog ministarstva odbrane.

Da li će kaznene akcije Zapada ići dovoljno daleko da liše moskovsku ratnu mašinu njene ekonomske baze? U kom trenutku će početi da pogađaju Putina?

„Neke stvari možete da vidite odmah“, kaže dugogodišnji saradnik Fon der Lajen. “Mnoge posledice sankcija nisu jasne nedeljama, mesecima ili čak godinama.”

Ono što je sigurno jeste da je politika bojkota i embarga duboko promenila samu uniju. EU je usvojila šest paketa sankcija otkako je Кremlj počeo da koristi svoje tenkove na ukrajinskoj teritoriji.

EU je zamrznula imovinu više od 1.100 pomagača ruskog predsednika Vladimira Putina i 30 ruskih oligarha. Većina ruskih banaka je odsečena od evropskih finansijskih tržišta. Ugalj iz Sibira se više ne može uvoziti, a mlazni motori ili puter od tartufa više ne mogu da se izvoze u Moskvu ili Sankt Peterburg. Trgovinska roba u vrednosti od skoro sto milijardi evra blokirana je u onome što zvaničnici Evropske komisije sada već otvoreno nazivaju „militarizacijom izvozne kontrole“.

Ono što je nekada bilo zamišljeno kao ekonomska zajednica transformiše se u bezbednosni savez i snažno širi svoj uticaj na države članice. Tokom sankcija, EU je donela desetine novih zakona, povećala broj zaposlenih i stvorila radnu grupu za praćenje i konfiskovanje ruske finansijske imovine.

Tako ekonomski ratnici iz Brisela, zajedno sa kolegama iz Vašingtona prave ekonomski pandan NATO alijansi.

Sve je počelo kada je direktor CIA Bil Berns iznenađujuće posetio Brisel. Šef obaveštajne službe je upravo došao iz Moskve, gde je učvrstio svoje uverenje da Putin planira invaziju velikih razmera na Ukrajinu i da će Kijev biti u fokusu. Vojni odgovor NATO-a nije dolazio u obzir, pa su se zapadne prestonice složile da će na invaziju morati da odgovore velikim paketom zajedničkih ekonomskih sankcija.

Zajbert se sastao sa visokim zvaničnicima iz svog generalnog direktorata za trgovinu, finansije i energetiku. Najvažnija osnova za njihovu diskusiju bile su dugačke liste trgovinskih tokova hiljada roba, gde i kako se proizvode i kako se mogu zameniti ako je potrebno. Veće je koristilo te liste da bi donelo odluke o tome kako da „nametne visoke troškove Rusiji“ i „minimizira neželjene posledice po sopstvene građane i preduzeća“.

U Vašingtonu su se sastali stručnjaci sa istim ciljem, predvođeni zamenikom državnog sekretara Vendi Šerman i zamenikom savetnika za nacionalnu bezbednost Dalipom Singom, bivšim bankarom Goldman Saksa koji je već radio na međunarodnoj finansijskoj politici u Obaminoj administraciji.

Međutim, još jedna stvar je proizašla iz obaveštajnih analiza koje je Vašington slobodnije nego ikada ranije delio sa svojim saveznicima: Kremlj se očigledno dugo pripremao za konfrontaciju. Nekoliko meseci ranije, moskovske energetske kompanije počele su da smanjuju protok prirodnog gasa u Evropu, ostavljajući skladišta samo delimično puna. Prognoze su pokazale da rezerve neće biti dovoljne u slučaju hladne zime.

Putinov ratni sanduk bio je u dobrom stanju. Njegova šefica centralne banke, Elvira Nabiulina, rano je počela da krije profit od unosnih ruskih naftnih i gasnih operacija u zapadnim bankama i centralnim bankama. Na računima je bilo više od 300 milijardi dolara, a Rusi su pretpostavili da su sigurni.

Različite analize su jasno pokazale gde je Zapad jak, a Rusi slabi: u finansijama, kojima dominira američki dolar, i u tehnološkom sektoru, koji u velikoj meri kontrolišu američke kompjuterske i softverske korporacije. To su oblasti na koje su sankcije trebalo da budu usmerene.

Timovi stručnjaka u Vašingtonu i Briselu povezivali su se pomoću video linije zaštićene od nadzora i do kraja januara, nedeljama pre Putinove invazije, oni su izložili široke obrise svog režima sankcija, koji je mogao da se prilagodi u skladu sa pet različitih ratnih scenarija. Princip je bio jasan: što je veća Putinova eskalacija, odgovor bi trebalo da bude oštriji.

Istovremeno, planerima je bilo potrebno da dobiju jedno “OK” od zemalja članica EU, pa je Zajbert doveo svoje briselske ambasadore u na niz tajnih grupnih sastanaka u januaru i februaru.

Kada je Putin uputio ogroman broj svojih trupa da marširaju na Kijev, planeri sankcija u Briselu i Vašingtonu su, kako su rekli, „samo morali da pritisnu dugme za reprodukciju“. Pod šokom sveopšteg napada Rusije, sve preostale zabrinutosti su odbačene, a paketi sankcija su gurnuti u rekordnom roku. Kako se priseća jedan diplomata EU: „Prvi dan: saopštenje. Drugi dan: diskusija. Treći dan: usvajanje“.

Prema Fon der Lajenovim rečima, usledile su najobimnije i najoštrije sankcije u istoriji EU. Istovremeno, poslužile su kao uvod u ekonomski rat na koji se odnosila stara vojna izreka: „Nijedan plan ne preživi prvi kontakt sa neprijateljem“. Pokazalo se da je izrada paketa sankcija lakši deo vežbe. Njihovo održavanje je mnogo teže.

Na primer, Brisel i Vašington su se složili da za sada izuzmu ruski izvoz nafte, gasa i uglja iz sankcija. Delovi EU su previše zavisili od snabdevanja gorivom iz Moskve. A onda je zapad Zapada – Trudo pa Bajden – počeo da vrši i tu vrstu pritiska na Evropu, koja je morala da ga prihvati.

U rano jutro 28. februara, dva sata pre otvaranja banaka, Zapad je odlučio da zamrzne rusku imovinu vrednu stotine milijardi dolara. Iako su rezerve u Japanu u početku ostale netaknute jer odluke o sankcijama tamo nisu stigle ekspeditivno zbog vremenske razlike, zaplena imovine moskovske centralne banke je verovatno bila najefikasniji udarac Zapada do sada.

„Tako nešto nikada nije viđeno“, žalio je kasnije moskovskim studentima ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov. “To je bila čista krađa.”

Planeri su takođe pravili greške.

Obično je potrebno nekoliko meseci da EU donese ekonomske sankcije, ali ovog puta kaznene mere su ponekad morale da budu sprovedene u roku od nekoliko sati. Dakle, to nije bilo iznenađujuće.

Jednom prilikom su nehotice blokirali izvoz vozila hitne pomoći, iako je zdravstvena roba izuzeta od sankcija. Tada su otežali transport ruskog titanijuma, koji je Erbas grupi hitno bio potreban za proizvodnju.

Kremlj je uspeo da se mudro suprotstavi nekim napadima. Na primer, Putin je potkopao zabranu isporuke evropske i američke tehnološke robe, na primer, legalizujući takozvani paralelni uvoz računara, pametnih telefona i auto delova iz trećih zemalja. Da bi obuzdala finansijske sankcije, njena centralna banka je podigla kamatne stope i zahtevala od građana i korporacija da većinu svojih deviznih prihoda zamene za rublje. Ovo je čak gurnulo kurs valute “iznad nivoa na početku godine”, nedavno je primetila Evropska komisija.

Iznad svega, Kremlj je imao koristi od rasta cena nafte, gasa i uglja na svetskom tržištu, koje je Zapad podsticao svojim pretnjama bojkotom. Čak i pre invazije, ruski prihodi od nafte su se povećavali za oko 1,4 milijarde evra nedeljno, prema analizama.

I to uprkos tome što je Moskva već morala da „značajno skrati” proizvodnju goriva, za 9 odsto mesečno, navodi se u izveštaju stručnjaka.

Ipak, planeri sankcija u Briselu negiraju bilo kakav neuspeh. Naprotiv, u svom izveštaju navode da je nametanje trenutnih i visokih troškova Kremlju bilo izuzetno efikasno. Napominju da se očekuje da će ruska ekonomska proizvodnja ove godine opasti za više od 10 odsto, a privatne investicije za više od 20 odsto.

Zbog nedostatka važnih rezervnih delova, ruske fabrike oružja su morale da budu zatvorene, proizvodnja automobila je ozbiljno pogođena, a širom zemlje vlada nedostatak traktora, motora i uređaja za skladištenje podataka sa Zapada. U izveštaju se navodi da su sprovedene mere umanjile političku i ekonomsku fleksibilnost Rusije, smanjile njene industrijske i tehnološke sposobnosti i izazvale ozbiljne finansijske pritiske. Ukratko, navodi list, sankcije deluju.

Četiri meseca nakon početka ruske invazije, ekonomski sukob je postao rat na iscrpljivanje, sa dodatnim elementom psihološkog ratovanja.

Gabrijel Felbermajr, šef Austrijskog instituta za ekonomska istraživanja u Beču, kaže da u dosadašnjoj borbi nema jasnog pobednika. „Rusija ne može dugoročno da izdrži da bude tehnološki odvojena od Zapada“, kaže on. “Istovremeno, Moskva radi mnogo bolje nego što se očekivalo jer sankcije Evrope i SAD do sada nisu bile dovoljno dosledne.”

(E.M)