Može li mesec dana predizborne tišine?
PIŠE: Ranko Pivljanin
Ne znam kad nastupa ona predizborna tišina, ali da se nešto pitam, kao što se ne pitam, uveo bih ćutnju, minimum mesec dana pred izbore.
U stvari, i u neizbornim godinama bih ozakonio jednomesečno nepojavljivanje političkih persona i njihovih telala, proterao bi ih i sa ekrana i sa naslovnih strana i sa radio stanica – angažovao bih Đuku i da prekreči i bilborde.
I da to važi ne samo za ove koji nas ogluveše višedecenijskom bukom i kakofonijom, nego i za nas sma(t)rače koji vam kao tumače šta su Vučić, Dačić, Tadić, Obradović, Lutovac, Jeremić, Đilas, Janković, Ponoš, Brnabićeva, Movsesijan, Radulović, Zelenović, Stamenkovski, Palma, Šešelj, Vacić ( pazi i Vacić, Bog te mazo)… hteli da kažu i poruče.
Znam da bi ovim „junacima“ bilo nezamislivo da se ne oglase mesec dana – te četiri nedelje muka i zaklopljenih vilica bi za mnoge od njih ( za jednog znam pouzdano) bila katastrofa, smak sveta, katatonija takoreći – ali bi to bila mentalna banja za građane, odmor za uši, mozak, a bogami i za oči.
Osim što bismo odmorili čula, mogli bi na miru i bez propagandne presije da razmislimo ko od njih nešto vredi, ko ne masti, ko bi nešto zaista uspeo da uradi za zajednicu a ne samo za sebe i svoje društvance i kome bi vredelo dati glas.
Ta blagorodna tišina, na kraju krajeva, delovala bi terapeutski i na ove što galame ( osim onog jednog – njega bi ćutanje i nepojavljivanje na ekranima bacilo u teški bedak), jer bi sami sa sobom i u tišini mogli dobro da se preispitaju, vide šta sanjaju a šta im se događa i spoznali bi koliko su komični a koliko tragični. Zamislite, primera radi, jednog Palmu ili gospođicu gospođu Brnabić u tišini sobe kako muče, ili na glas sebi zbore i gledaju se u ogledalo. Bili bi, tvrd vam stojim, u najmanju ruku zaprepašteni i onim što čuju i onim što vide i pitali bi se ko su ovi ljudi – nismo mi ovakvi na „Pinku“ i na „Hepiju“, kakva je ovo grozna realnost, štipali bi se za obraze, nadajući se da to nisu oni već avatari nekog tuđeg košmara.
A ako se pitate šta biste to vi tih mesec dana kao gledaoci gledali i kao čitaoci čitali i o čemu bismo mi novindžije pisali i govorili, odgovor je jednostavan. Pisali bismo i pravili emisije o dokazanim profesionalcima, o uspešnoj i talentovanoj deci, o mukama radničkim, o težacima koji nas hlebom hrane, o školama bez struje i učiteljima entuzijastima koji zbog jednog đaka kloparaju blatnjavim seoskim drumovima, o profesorima koji su svetski autoriteti a ne plagijatori, o Ivani Španović kao svetskom prvaku a ne o njenom belegu na preponi i tako dalje… Dakle, pisali bismo o našim istinskim životima koji nam ovi gore uspešno zatrpavaju i zagorčavaju, ubeđujući nas kako će nam ih oni i samo oni, učiniti boljim i srećnijim.
Hoće, malo morgen! Tišina, bre!
(nova.rs)
Oznake: Ranko Pivljanin
