Ne može Srbin iz Zalazja, jer šta će ako svi pođemo?

PIŠE: Mihailo Medenica

Zalazje, selo više Srebrenice. Šuma se spustila do kuća. Do u kuće…

Rodila jabuka, povila se do zemlje. I divljaka, kruška, najslađa. Pretrulila već, miriše planina na život, miriše na smrt…

Sve u Zalazju životno miriše na smrt. Sve rađa osim Srpkinja, sve rađa za Srbe, a Srba…

– Nigde, ni jednoga, ni glasa, nigde žive duše…- veli Mile Stanojević, pretekao krvavom Petrovdanu `92. da doveka svedoči o njemu. Da ga preživljava. Da ga živi…

– Zorom su zveri Nasera Orića udarile na selo, kako to zveri i čine, u potaji, iz zaseda, na spavanju, o velike dane za Srbina, o Petrovdanu…- nažalost, slovo o Zalazju slovo je o svakom srpskome selu u Podrinju.

Mile Stanojević je svaki Srbin iz srebreničkih sela, svaki koji je pretekao nožu Nasera Orića, a malo ih je…

Što nije dopalo noža – preklano je pustom tišinom o stradanju Srba, pobila je šuma što se spustila do kuća, do u kuće, onome što je ostalo od kuća u Zalazju…

– Evo, ovde, u ovoj, kući Dragana Rakića krvnici su spalili dvanaest naših ranjenika. Smejali su se dok su goreli.

Nazdravljali jedan drugome dok se plamen Srba u jauku dizao do u nebo. Nabacali su nekakvih kamionskig guma na njih, polili benzinom i zapalili kao da seno pale, a ne živu čeljad…- pred kućom je prokleti Naser ustavio beloga konja, na njemu je dojahao u Zalazje, njime je projahao čitavim selom naređujući: „Ne pucaj u četnike, žive ih hvataj i kolji“…

Vele da je do podneva beli konj bio krvav do sapi. Preko 69 raskomadanih tela ga je Orić terao u kas…

Zalazje, dvadeset i pet kuća, nešto oko sto i pedeset duša, 69 preklano, dvadesetak odvedeno put Srebrenice, poslednji put…

– Desetorici naših mučenika pronađene su kosti posle dvadeset godina, za desetoricom se još traga, poslednji put su viđeni u nekadašnjoj policijskoj stanici Srebrenica i od tada…- od tada tišina, ćutnja na pomen krvi što se o Petrovdan `92. slivala niz livade.

Ćutnja na pomen Srba, Zalazja, Sasa…

Praotački kameni krstovi svedoče o trajanju jednog naroda na jednoj zemlji, u jednom trenu…

Tren se večnošću meri, no o toj večnosti ni žive duše u Zalazju da posvedoči…

Grobovi, svukud grobovi, samo grobovi…ništa ovom pustahijom ne rađa ko grobovi Srba i one kruške, ni za kog.

Jeli nam suđeno samo pod nož i pod kamen?

– Kao da jeste! Ustaše su su u Zalazju `43. ubile 97 Srba, nikoga metkom, samo maljem, pa eto ni pola veka kasnije Orićeve zveri još skoro toliko, a jedino što je Srbin želeo je da živi na svojoj planini, slobodan na svome, no previše je to za nas, izgleda?!- gde stadosmo s Miletom nastavismo s Boškom Milićevićem, starinom u onim godinama koje podrinjski Srbi ni u pesmama ne dožive.

Velike godine, no Srbin ovde ostari i kao mladić, ako pretekne…

– Kako se ne sećam tog krvavog jutra, deco, ne povratilo se nikome. Sa svih strana su se prikrali selu tokom noći, okružili ga, pa zorom povadili čakije i zaurlali! Na sve strane krv, na sve strane raskomadana tela, skotrljane glave iiza strane, povađene oče…- strašnije od svega, od svakoga svedočenja, od svake priče jeste osećaj da je i danas taj isti Petrovdan, da je ovo to jutro, da šume taje zveri što čekaju na komandu: „Ne pucaj u četnike, hvataj žive i kolji!“

Strahotno je što bezmalo ne treba sagovornika, što je stradanje ovde toliko živo da svako od nas sve zna, sve vidi, sve čuje i danas…

– Miletu su poginula dva brata, otac ranjen, te su ga rane i ubile koju godinu potom, ali hajde da vam pokažem kuću Momčila, Mila i Miodraga Rakića, odnosno ono što se od kuće još može nazreti – rekoh, sve se vidi i čuje i danas, kao i tog krvavog Petrovdana.

Ne koračamo selom, no pokušavamo da uteknemo, da uzmaknemo nožu, da stignemo do kuća u koje zveri još nisu, ali…

Kuće pojele šume. Okasnili smo. Gde se nazre nešto zida ili kljunuli krov…

Još jedno stratište Rakića, nalik onom u kojem su žive spalili ranjene i prebijene.

Podalje od nje, daleko su u ovome planinskom selu kuće jedna od druge, pa opet preblizu da se nije stiglo uteći krviku na belom konju.

– Ja sam godinama radio sa Naserovim ocem, Džemom, u Srebrenici, bio je valjan čove, ili je valjano glumio čoveka tolike godine, ne zam više ni sam..? No, znam da je baš u onoj kući Rakića taj isti Naser sa ocem pojeo više janjetine nego u svom domu, svako malo su dolazili u Zalazje kod mučenog Momčila da im šta opravi, bio je vrsni mehaničar, pa mu se Naser za sve zahvalio tako što ga je lično zaklao na pragu…- zagledasmo se kud starina pokazujem, preko grana do pod nebo gde belasne po koji crep s kuće oca kojeg su preklali nad telom sina i brata.

Naser Orić, svojim rukama, na pragu koji je kao dete toliko puta prekoračio, kao svojoj kući…

– Tako su nam vratili za svako dorbo učinjeno, a nije bilo kuće u Zalazju, Sasu, Kravici… Kojem god srpskom selu da je i jedan musliman bio tuđin, naprotiv! Šta je odavde do Srebrenice, ni pet kilometara, radili smo zajedno, živeli zajedno, barem smo mi mislili tako, a oni su nas po imenu dozivali okrvavljujući ruke. Svakoga su poznavali, svakog po dobrom, i nikoga poštedeli nisu – sedoh na stepenice Draganovog doma.

Dragana Rakića, onoga što su ga spalili na tim istim stepenicama dok su u prizemlju kuće dogorevala tela mučenika.

Nije mesto da sednem no ne mogu dalje, zaista ne mogu, sedoh, čekam, nek dođu…

Da ako dovršim cigaretu, sebi za dušu, a igraju prsti ko tuđi…

Ne slušam priču, pričam je, ne može Srbin u Zalazju drugačije do da živi te zadnje čase roda svog.

Ne preterujem, ni slova. Jednostavno se čovek izmiri sa sobom i Gospodom i čeka. Onu zver na krvavom konju…

Zver koja nikome ni za šta odgovarala nije! Niko od njegovih koljača!

Eno ih u Srebrenici, u selima s druge strane planine, eno ih u Potočarima, eno ih gde god treba da se prećuti stradanje Srba.

Živo-mrtvo Zalazje. Žalosno je među ovim kamenim svedocima biti šta drugo do kamen, jedan od njih, nisu one jabuke i kruške rodile zaludu…

– Nikome, eto kome rađaju – veli đed Boško, pretekao našavši se na straži na visu poviše sela.

I tad je bio starac, no i mrtav Srbin stražari kad mu zveri pođa na prag, a ne starci…

– Kako nikome, đede, pa Srbima rađa – velim još pokušavajući da umirim cigaretu među prstima, ili prste oko cigarete proklete.

Živo je mrtvo Zalazje, rađa za onolike duše, ima ko da obere o krvavim Petrovdanima…

Sve rađa osim Srpkinje – Srbina, tu su „jabuku“ zveri raskorenile…

– Eto, živimo za Petrovdane da izađemo na groblje, i živimo da pričamo o Zalazju jer tišina ubija gore od noža! Svi ćute, nigde Srbina kao žrtve i stradalnika, nigde pravde ovozemaljske, no ne damo zaboravu naše mučenike, to bi bilo strašnije od smrti kakva ih je zadesila – zdravimo se s Miletom Stanojevićem pred polazak. Bratom Božovim i Radisavovim, eto ga na zemlji zbog njih pod njom…

Zdravimo se kao da ćemo nekud poći i ako odemo iz Zalazja?

Ne može Srbin ovde, iz Zalazja, iz bilo kojeg srpskog sela više Srebrnice nikuda, jer šta će ako svi pođemo?

Nije problem vratiti se kući, ni po jada toliki put, problem je ako sećanjem ovde svako od nas ne sazda dom!

Šuma će za koju godinu skriti Zalazje, baš kao što fukara krije istinu o selima kojih više nema, no strašno je ako mi zaćutimo!

Ako i jedan Srbin pogleda u vrhove više Srebrenice i ne vidi ništa…

Ako nas kamen nadglasa.

Ako ona zver na belom konju pomisli da smo zaboravili, oprostili, prežalili…

Ako sve postane tek slovo o godišnjici – ništa manji krvnici nismo od onih što su se prikrali selu, povadili čakije i s urlikom jurnuli da na Petrovdan ubiju Srbina i Boga u njemu!

Boga nisu, niti mogu, ne rađa ova kruška zaludu, ima kome…

(IN4S)