“Ne vadi me bez povoda, ne vraćaj bez časti”

PIŠE: Milko Grmuša

Cijelo vrijeme ističem da visoki predstavnici nemaju pravo, čak ni prema tzv. „bonskim ovlašćenjima“, da nameću zakone.

U tom smislu, svi njihovi nametnuti zakoni su apsolutno ništavi. Nije moguća njihova suspenzija niti modifikacija: oni pravno ne postoje.

Jedino što ih je vještački „držalo u životu“ sve ove godine jeste diletantski i poltronski odnos domaćih političara i pojedinih beskičmenjaka u pravosudnom sistemu koji su prihvatali ove nepravne i nedemokratske odluke, jasno odbačene i od strane Venecijanske komisije. Na taj način domaća politička i pravna kvazielita, plašeći se za svoje fotelje i zadnjice slijepljene sa tim foteljama, održavala je tu suludu ideju da jedan nebirani stranac može da donosi i nameće odluke koje u svim normalnim i uređenim državama može usvojiti samo parlament.

Prema tome, tzv. „Inckov zakon“ takođe je apsolutno ništav i nije ga moguće mijenjati, suspendovati niti stavljati van snage. Jedino je moguće konstatovati da je apsolutno ništav.

Od početka smatram i da je nepromišljena taktika da se ne učestvuje u radu zajedničkih institucija BiH. Kao, visoki predstavnik je uradio nešto sa čim se ne slažemo i mi sad nećemo da idemo na sjednice. Potpuno pogrešno, a još pogrešnije je kao uslov povratka u institucije tražiti poništavanje tzv. „Inckovog zakona“, jer on je svakako već apsolutno ništav. Samim tim zahtjevom da se taj tzv. „zakon“ poništi mi bismo prihvatili da visoki predstavnik ima pravo da donosi zakone. To je još pogubnije nego sadržaj tzv. „Inckovog zakona“.

Predstavnici Republike Srpske trebaju da budu u zajedničkim institucijama BiH i jednom kad donesu odluku da ih napuštaju to treba biti za sva vremena. Kao kad su slovenački komunisti napustili 14. kongres SKJ: odeš da se nikad više ne vratiš. Ili što kaže naša narodna poslovica o upotrebi sablje, „ne vadi me bez povoda, ne vraćaj me bez časti“. Neozbiljno je malo napuštati zajedničke institucije, pa se potom vraćati. Gubi se politička snaga takvog poteza i niko vas ne shvata potom ozbiljno.

Neinteligentno je reći da ćeš bojkotovati rad zajedničkih institucija. Tako si sam sebe okrivio za nefunkcionisanje sistema koji ionako ne funkcioniše, i to primarno zbog neriješenih odnosa u Federaciji BiH. Republika Srpska je ovako preuzela odgovornost na sebe i reflektore usmjerila prema sebi. To se nije trebalo tako raditi.

Moj prijedlog je sljedeći: Republika Srpska treba da preko svojih predstavnika u Parlamentarnoj skupštini BiH inicira donošenje akta kojim će biti konstatovano da visoki predstavnici u BiH nikad nisu imali pravo da usvajaju zakone, te da su svi pravni akti koje su visoki predstavnici pravno neosnovano nametali ništavi i da će biti elimisani iz pravnog poretka u BiH. U obrazloženju tog akta treba priložiti Mišljenje Venecijanske komisije od 2005. godine o položaju, nadležnostima i ulozi visokog predstavnika u BiH u kojem je navedeno da apsolutno nema mjesta jednostranom nametanju zakona i drugih pravnih akata od strane bilo kojeg pojedinca, uključujući i visokog predstavnika.

U slučaju da predstavnici iz FBiH odbiju ovaj prijedlog, Republika Srpska treba da primjeni strategiju političko-pravnog obuzdavanja neustavnih i nezakonitih postupaka u BiH, ko god takve postupke produkovao. To je ustavobraniteljska, a ne destruktivna politika.

To konkretno znači da takvi akti neće biti implementirani u Republici Srpskoj. Obrazloženje: Republika Srpska je civilizovana, demokratska i pravna zemlja u kojoj se poštuju ustav i zakon, a nepravo destimuliše i odbacuje. Isto to tražimo i za BiH. To je pravni, a ne nepravni pristup.

U zajedničkim institucijama BiH politički predstavnici Republike Srpske vodiće se taktikom „povezivanja“. To konkretno znači da Srpska neće prihvatiti donošenje bilo koje odluke važne političkim predstavnicima FBiH dok oni ne usvoje prijedlog Srpske u vezi saniranja nelegalnog djelovanja visokih predstavnika u BiH. To nećemo stalno govoriti, a pogotovo nećemo koristiti riječi poput „blokada“ ili „opstrukcija“, ali ćemo biti inteligentni, pravno potkovani i pokazaćemo da je BiH u potpunosti već paralizovana državna zajednica, i to ne krivicom Republike Srpske. Politika Srpske je funkcionisanje BiH u skladu sa ustavom i zakonom, a drugi su suprotnim djelovanjem to onemogućili.

Takođe, imajući u vidu činjenicu da u BiH već nekoliko mjeseci ne djeluje visoki predstavnik izabran u skladu sa Dejtonskim sporazumom, vrlo je važno da politika Republike Srpske uvaži tu činjenicu i da pokažemo da BiH, u skladu sa dejtonskom strukturom, može da funkcioniše bez bilo kakvog stranog tutorstva. Ako je naš stav da trenutno nema visokog predstavnika u BiH, onda je važno da svojim pogrešnim djelovanjem ne damo argumentaciju onima koji tvrde da BiH ne može da funkcioniše bez visokog predstavnika.

Dakle, više nego ikad je važno da se danas šalje poruka da u BiH nema izabranog visokog predstavnika i da je stanje u zemlji stabilno i da sistem uredno funkcioniše bez visokog predstavnika. To je funkcionalna, a ne disfunkcionalna politika.

Što se vraćanja nadležnosti tiče, tu treba razlikovati dvije vrste nadležnosti koje su sa Srpske predate zajedničkim institucijama BiH. Kad je riječ o nadležnostima koje su odlukama visokih predstavnika date zajedničkim institucijama BiH, u slučaju da ne postoji odluka Narodne skupštine Republike Srpske o njihovom prenosu jasno je da je takva visokog predstavnika takođe ništava i u pitanju su nadležnosti Republike Srpske i prosto nema tu šta vraćati nazad, jer nikad i nisu prenesene.

Ako je riječ o nadležnostima za koje je Narodna skupština dala svoju saglasnost za prenos na zajedničke institucije BiH, onda je potrebno od tih zajedničkih institucija tražiti izvještaj o kvalitetu vršenja tih nadležnosti. Pokazalo bi se u tom slučaju da najveći broj novoformiranih zajedničkih institucija ne funkcioniše na kvalitetan način, da su one smisao same sebi i da služe da ljudi u njima dobijaju platu, a ne da obavljaju kvalitetno posao u interesu naroda. Zbog toga stav Republike Srpske treba biti da takve nadležnosti trebaju ponovo biti korišćene od strane svojih ustavnih titulara, odnosno entiteta, jer je ovdje zapravo primarno riječ o funkcionalnom, a ne političkom aspektu.

Da bi ovakav zahtjev bio objektivno smislen, onda nadležnosti koje danas konzumiraju institucije Republike Srpske moraju biti izvršavane u skladu sa ustavom, zakonom i u interesu naroda, a to je i dalje najveći izazov za Republiku Srpsku. Jer, nemaš kredibilitet da kažeš da zajedničke institucije BiH ne funkcionišu u interesu naroda (a ne funkcionišu), ako prethodno ne obezbijediš da institucije Republike Srpske tako funkcionišu.

Ovakav politički pristup, uz insistiranje na ulasku BiH u „Otvoreni Balkan“, jasno bi pokazalo da je Republika Srpska aktivan promoter regionalnih i evropskih integracija BiH, da je Republika Srpska ta koja insistira na ustavnosti, zakonitosti i funkcionalnosti, te da je Republika Srpska ta koja odbacuje rat i nasilnu retoriku kao sredstvo rješavanja unutrašnjih političkih konflikata.

Kad se u obzir uzme činjenica da u Federaciji BiH nisu implementirani rezultati opštih izbora iz 2018. godine, da tamo uopšte nije formirana vlada, da ne postoji politički konsenzus niti o jednom strateškom pitanju, onda je jasno da zajedničke institucije BiH ne funkcionišu zbog političke krize u FBiH, a ne zbog Republike Srpske, te da Republika Srpska traži način da unutrašnja kriza u FBiH ne pravi štetu u kvalitetu izvršavanja javnih funkcija u samoj Republici Srpskoj. To je demokratski pristup, jer insistira na tome da institucije rade u korist svakog čovjeka u Republici Srpskoj, a ne samo srpskog naroda.

(milkogrmusa.medium.com)