Nova nekonvencijalna ljevica

Dugoročno gledano, moglo bi da se pokaže da je Cipras održao Evropi lekciju iz demokratije, i da etablirani političari Starog kontinenta ne mogu u nedogled da ignorišu demokratsku volju građana. London, Pariz, Madrid , Brisel i Berlin strahuju da je virus nove nekonvencijalne ljevice zarazan, i čine sve da ih prikažu kao ultraljevičarske šarlatane.

Od svih grupacija u Evropi, nastalih na talasu masovnog nezadovoljstva političkim elitama španski Podemos najteže je pogođen neuspjehom grčke vlade da održi predizborna obećanja. Evropska birokratija i etablirane političke partije (kaste, kako ih je nazvao Podemos) više su strahovale od toga šta će se u novembru desiti u Španiji na opštim izborima nego od Sirize i dramatičnih događaja u Grčkoj. Od vrtoglavog uspona najmlađe partije u Evropi, kada je tek osnovana stranka univerzitetskog profesora Pabla Iglesijasa, na izborima za Evropski parlament (maj 2014.), osvojila 1,2 miliona španskih glasova i neočekivano dobila pet poslaničkih mesta, Madrid, Pariz, London, Brisel i Berlin čine sve da ih prikažu kao „ultraljevičarske šarlatane” koji obećavaju neostvarive utopije.

Pablo Iglesijas bio je u pravu kada je još početkom ljeta konstatovao za „Volstrit džornal” kako su „napori da se potuče Siriza u Grčkoj, glavni instrument presije na Podemos još od njegovog nastanka.”

I Podemos je kao Siriza za opstanak u evrozoni, i protiv mjera rigoroznog stezanja kaiša, jer one onemogućavaju privredni rast. Ali ključna je pouka koja proizilazi iz grčkih događanja da politička i finansijska elita nisu spremne ni za pedalj da odustanu od nametnute vladajuće doktrine štednje i obuzdavanja demokratskih principa. I da ne žele da uvaže kontra argumente koji stižu iz Podemosa ili Sirize, svejedno je. Podrška Podemosu u januaru ove godine je dostigla svoj maksimum sa 30 odsto građana koji su se opredelili za „partiju pristojnih ljudi” i „direktnu demokratiju” . Stranka Pabla Iglesijasa je prije osam meseci bila na prvom mjestu ispred vladajuće konzervativne Narodne partije, i opozicionih socijalista, a danas joj je podrška pala na18 odsto.

Iako je stopa nezaposlenosti, poslije Grčke, najviša u EU, Španija je ove godine bilježi ekonomski rast. Rijetki nezavisni portali ukazuju međutim na sumornije pokazatelje španskog takozvanog oporavka. Novoosnovani portal „Konteksto”, sastavljen od najboljih i najiskusnijih novinara koji su radi odbrane profesije prebjegli iz velikih listova („Pais” i „Mundo”) iznosi da je za ove četiri godine politike rigoroznog stezanja kaiša, Španija postala zemlja sa najvećom nejednakošću u Evrozoni. Da jedan odsto nepristojno bogatih , po podacima Oksfama, poseduje kapital jednak onom kojim raspolaže 70 odsto građana Španije. „Kolikogod da vladajuća partija pokušava, preko svih televizijskih ekrana da nas zaplaši Grčkom, zemlja sa najvećim brojem nezaposlenog mladog svijeta nije ona u kojoj je na vlasti Siriza, već ona u kojoj vlada Narodna partija Marjana Rahoja (Španija), kaže za „Politiku” Migel Mora glavni urednik „Konteksta”, nekadašnji kolumnista i dopisnik „Paisa”.

Ipak, hoće li stranka Podemos uspjeti da se izvuče iz lavirinta Sirize, ima li načina da ona pokrene promjene u Evropi, sada kada su se izbori u Španiji približili a rejting nove partije opada?

Maske glavnih aktera u ovoj konfrontaciji sa Berlinom i Briselom, konačno su pale, zaključuju pojedini analitičari trudeći se da izvuku bar nešto pozitivno iz debakla Sirize. Latinoamerički ljevičarski kanal Telesur, ide još dalje , pa predviđa da EU neće više biti u stanju „da održava svoju demokratsku fasadu” . „Njena prodemokratska oplata naglo blijedi pred otkrićem da je potpuno potčinjena NATO-u i Vašingtonu, i da braneći svoju neoliberalnu i antisindikalnu politiku ignoriše demokratsku volju građana”, konstatuje Telesur, osnovan u vrijeme vladavine venecuelanskog lidera Uga Čavesa.

Zvanični Madrid obradovan „kapitulacijom Sirize” pred izbore uzvikuje da je to dokaz da „populizam ne vodi nikuda, sem u ćorsokak”, dok Iglesijas izbegava radikalnu južnoameričku retoriku, ali upozorava da je „Cipras Evropi održao lekciju iz demokratije”.

Neočekivano, podrška novoj levici na Iberijskom poluostrvu, stigla je iz Londona gdje je u toku izbor za predsjednika Laburističke stranke, a glavni kandidat je dojučerašnji autsajder veteran antiratnog pokreta Džeremi Korbin. On je duboko uzdrmao vladajuće strukture laburista, izazvao masovno učlanjivanje mladih ljudi u najveću opozicionu partiju , a njegova retorika je mnogo radikalnija od jezika Sirize i Podemosa. Korbin zagovara radikalni zaokret ulijevo i u spoljnoj i u unutrašnjoj politici Ujedinjenog kraljevstva.

U ekonomiji se zalaže za sve ono što bi uticalo da se sruši reputacija Londona kao svjetskog finansijskog centra. Uz to , Korbin predlaže da se umesto ogromnih bankarskih bonusa, uvede obavezno investiranje u javni prevoz i izgradnju stanova za socijalno ugrožene grupe, da se više uloži u besplatno obrazovanje, i zdravstvene usluge, da se zaustavi privatizacija javnih preduzeća i politika stezanja kaiša. Pojedini analitičari tvrde da je Korbin „ekonomski nepismen”, dok Toni Bler, bivši premijer, apeluje na laburiste, da ne srljaju u propast i ne biraju „zagovornika prevaziđene ideologije”. Ali koliko juče, Korbinovu ekonomsku platformu je podržalo 40 istaknutih ekonomista Velike Britanije, o čemu je izvestio „Gardijan”. Zagovornici vladajuće neoliberalne doktrine, tvrde međutim da svi oni nemaju pojma o ekonomiji. Etiketu neznalica prikačili su odavno i nobelovcima Jozefu Stiglicu i Polu Krugmanu.

Ukoliko Džeremi Korbin bude izabran 12. septembra za lidera laburista, a sva je prilika da će se to i desiti, Konzervativnoj partiji biće mnogo teže da progura zakone za dodatno stezanje kaiša i odluke o novom ratnom angažovanju. U međuvremenu britanski Cipras ili Iglesijas kako ga ponekada zovu pruža punu podršku i Sirizi i Podemosu i primećuje da u Evropi gube na izborima sve konvencijalne partije lijevo od centra, koje su pristale na stezanje kaiša i rezanje socijalnih beneficija.

(Politika)