Nova zvijezda sija nad tamnim vilajetom

PIŠE: Nenad Kecmanović

Pažljivo pročitajte sledeće redove iako vam je sadržaj već odavno dobro poznat!

„Rezolucija o proglašenju Republike srpskog naroda u BiH donesena ovde u Bosni, na Palama, nadomak Sarajeva. Donesena je od legitimno izabranih političkih predstavnika Srpskog naroda u BiH, koji su posegnuli graditi paralelne institucije u BiH. Možete li mi objasniti o kakvoj ’agresiji’ je odista reč!? Treba li još jednom da vam se ’nacrta i oboji’ da Srbi koji žive u Bosni nisu želeli da se otcepe od Jugoslavije, nisu želeli granicu na Drini! Ne neki vanzemaljci, ne građani neke druge države, nego naši zemljaci. Nisu, zašto bi!? Konačno, zaboravljate da su politički predstavnica Srba bili spremni pregovarati o različitim oblicima političke autonomije za Srpski narod u BiH, u uslovima proglašenja nezavisnosti Republike BiH, i da su pregovarali mesecima! ’Probosanske’ snage su te koje su pravno-formalno odustale od pregovora, i pohrlile da donesu Odluku o nezavisnosti, bez obzira na posledice!”(…) ’Mačku o rep’ možete slobodno obesiti politički legitimitet Referenduma, na tragu kojeg je donesena Odluka o Proglašenju nezavisne RBiH, jer su se upravo tim činom, pogazili principi ravnopravnosti triju naroda u BiH. Učinjeno je tako od strane ondašnjih predstavnika ’probosanskih’ snaga, uprkos Rezoluciji usvojenoj 9. januara, čime se svesno ušlo u sukob, i u rat do ’istrebljenja’.”

Kao što ste se uverili, sve je to pisano i čitano već milion puta tokom minulih tridesetak godina. Poenta je u tome što citirane redove nije napisao Srbin ili Srpkinja iz Srpske ili Srbije, nego Bošnjakinja Sabina Silajdžić, profesorka Ekonomskog fakulteta u Sarajevu, onomad na društvenim mrežama. Suvišno je i spominjati da je tokom prošle nedelje izazvala masovne izlive revolta nacionalne javnosti sve do zahteva kolega, studenata, medija, institucija i organizacija u Sarajevu da se Sabina izbaci sa univerziteta. Čak su se ogradili i neki njeni prezimenjaci da nisu u srodstvu. A na Harisa Silajdžića niko nije ni posumnjao. Zašto toliki bošnjački gnev na profesorku?

Zato što je otvorila pitanje svih pitanja „od čega je sve počelo u BiH”, koje njeni sunarodnici decenijama zaobilaze kao mačka oko vrele kaše, jer naglavačke okreće njihovu kolektivnu interpretaciju svega što se dogodilo od „građanskog” referenduma ’92. do danas.

Kada je, svojevremeno, Sulejman Tihić, i to u svojstvu predsjedavajućeg Predsedništva BiH i predsednika SDA, samo rekao da „Bošnjaci ne mogu graditi budućnost na ideologiji nevine žrtve i da bi trebalo čuti i šta kaže druga strana”, na njega se obrušilo drvlje i kamenje pa je povukao reč. Narednih decenija nijedan bošnjački intelektualac nije iskoračio izvan vladajućeg narativa: agresija, genocid, raspad, načertanije, memorandum…

Tek krajem minule i početkom ove godine, pod uticajem odmaklog prestrojavanja snaga na globalnoj sceni, jedan sarajevski autor je upozorio da „bošnjačka javnost nema pojma šta se zbiva u svetu jer samo prenosi zapadne mejnstrim medije”, te je izneo nekoliko podataka o kretanju u svetskoj ekonomiji koji ih statistički pobijaju. Nakon njega, drugi je započeo izlaganje rečenicom da „iako nije simpatizer Vladimira Putina, mora da konstatuje da sankcije Zapada nisu dale očekivani rezultat”. Ta dva kraća priloga višestruko su prenošena na netu sa nadnaslovima „šokantno”, „skandalozno”, „besprizorno” i sl. i uz reakcije čitalaca koje se mogu svesti na poruku „majku ti četničku j….” i poneku pristojniju da su takvi istupi „izdaja naših jedinih prijatelja i zaštitnika Amerikanaca”. No, sve je to bilo „mala maca” u odnosu na reči Silajdžićeve i nije čudo što je „četnikuša i rospija” fasovala takve psovke koje je degutantno navesti i sa prvim slovom i tačkicama(…)

Sabina je dodirnula najosetljiviju tačku u potisnutoj memoriji bošnjačke elite toga vremena i poturanje narednim generacijama načertanije i memorandum kao krivce za sve zlo u Bosni. Tačku od koje je sve hronološki i kauzalno počelo. Tokom minule tri decenije niko se nije osvrnuo na pitanje kako je referendum održan protiv volje jednog ustavno ravnopravnog naroda, koja je izražena na plebiscitu u novembru ’91, kako je rezultat priznat iako na njega nije izašlo propisanih dve trećine punoletnih, zašto se Alija odrekao Beogradskog sporazuma (Istorijskog srpsko-muslimanskog sporazuma), zašto je odustao od Skopskog dogovora, zašto je povukao paraf sa Lisabonskog sporazuma. Referendum nije bio jednokratno antiustavno nasilje, nego utemeljenje nove prakse odnosa u Bosni po kome će Srbi ubuduće, uvek i u svemu, biti nadglasavani, trajan politički teror bošnjačko-hrvatske, potencijalno samo bošnjačke većine. „Ako se slažete sa nama utoliko bolje, a ako se ne slažete, bićete naprosto preglasani u parlamentu, u predsedništvu, u vladi.” Nijedan muslimanski glas ni jednom rečju nije se ’92, ni docnije, digao protiv ponižavanja srpskog naroda. Adil Zulfikarpašić tek je naknadno napisao kako je Aliju i halku interno upozorio „Srbe nazivate ’hajduci i vuci’, a mislite da će vam to otrpiti.” A eto, 2024, kada su se tri naroda u BiH uzajamno udaljila na svetlosne godine i lančane omraze postale nova realnost iliti obnovljena vekovna realnost, javila se jedna obrazovana, razborita i nadasve hrabra Bošnjakinja da probosanskim snagama otvori oči za jednu otrežnjujući činjenicu koju uporno neće da vide.

Profesorki Silajdžić su kao povod poslužila dva kalendarski bliska rođendana – Republike Srpske 9. januara i BiH 1. marta, a adresa na koju se obraća jesu „probosanske snage”. Što se tiče dva rođendana, ona čak uočava da prvi Banjaluka slavi, a da ga nikom ne nameće, dok drugi, Sarajevo pokušava da nametne „manjem entitetu”. „Probosanske snage” upozorava da se na krivotvorenju istorijskih činjenica ne može graditi država BiH. Sabina ne spominje ni građansku ni jedinstvenu ni evropsku, ali za stanje u BiH, začeto uoči rata, optužuje nacionaliste na sve tri strane, iz čega se da oslušnuti da joj hrabro srce kuca na građanističkoj strani. To je, naravno, sasvim legitimno, mada, kako je, eto, i sama ustanovila, i u tom taboru caruju predrasude o agresoru, lošem narodu, genocidnoj tvorevini, republici šumskoj. Ali ko bi još u Srpskoj, poslije takve duge i sistematske stigmatizacije, bio ta probosanska snaga sem u nejakom statistički zanemarljivom broju?!

Da li to znači da je profesorka zakasnila ili preuranila? Rezignirani bi rekli da samo jedna lasta ne čini proleće, a optimisti da je ona samo prva lasta u novom jatu. Realisti: veoma hrabro i korisno, sa malo izgleda da će nešto bitnije promeniti, jer proces uzajamnog udaljavanja tri naroda i otuđenja od projektovane zajedničke države daleko je odmakao.

Kada se u intervjuu tim povodom za sarajevsku TV Fejs pozvala na svoj prethodni tekst o kumovanju „međunarodne zajednice” svađama tri naroda u BiH i njenom štetnom posredovanju u internim dogovorima, vešti voditelj je odmahnuo rukom „Nećemo sad o tome!” I sama TV Fejs i isti voditelj polovinom netom minule godine Sabinu su predstavili kao ekonomskog eksperta sa brojnim diplomama zapadnih univerziteta i kao majku ništa manje nego sedam sinova. Ni evroamerički sertifikati kojima se bošnjački intelektualci klanjaju kao kumirima, ni devetočlana porodica koja je primakla brojčano stanje nacije nadpolovičnoj većini, kao ni tri ajeta iz kurana koje je citirala u postskriptumu svoga teksta, nisu međutim pomogli dr Sabini Silajdžić da joj Baščaršija halali neoprostivi greh skrnavljenja bošnjačke nevinosti, odnosno mita o apsolutnoj srpskoj krivici.

Direktan polemički obračun sa Sabininim stavovima mudro je poveren Milanu Dunoviću, manje poznatom funkcioneru bošnjačke trojke u vlasti, srpskog imena i prezimena, koji je samo rezolutno ponovio konstrukcije koje je profesorka efektno demontirala činjenicama: „Ja to neću ni slušati. Ne dozvoljavam da se u mom prisustvu to govori.” Bošnjakinja zastupa srpske stavove, a Srbin – bošnjačke, što daje željeni efekat relativizacije. Pošto su i sami ne manje pogođeni otkrićem Silajdžićeve o uzroku građanskog rat u BiH, inostrani misionari demokratije i ljudskih prava u BiH nisu osudili „lov na vešticu” Sabinu. Zvanična Banjaluka nije likovala: „Svaka joj je na mestu, ali nećemo podrškom da joj otežavamo.”

(politika.rs)