Osam decenija od Breton Vudsa

PIŠE: dr Dejan Jovović

Pre 80 godina, bretonvudski monetarni sistem osnovan jula 1944. godine (u Breton Vudsu, država Nju Hempšir ‒ SAD), imao je cilj obnavljanje međunarodnog finansijskog sistema koji je bio razbijen Velikom depresijom tridesetih godina prošlog veka, uz zadržavanje fiksnih deviznih kurseva posle sloma zlatnog standarda. Tada su na Međunarodnoj finansijskoj konferenciji uz prisustvo 44 zemlje ( i Jugoslavije), osnovani MMF i Svetska banka i uspostavljen američki dolar kao globalna rezervna valuta pokrivena zlatom u odnosu od 35 dolara za finu uncu (31,103 grama). Druge zemlje bile su u obavezi da zvanične paritete svojih valuta utvrđuju prema SAD dolaru, po njegovom fiksnom odnosu prema zlatu (dozvoljeno fluktuiranje kurseva moglo je da iznosi plus-minus 1 odsto oko pariteta).

U Breton Vudsu, gde je Amerika izašla kao najveća svetska sila i sa oko polovinom ukupnog svetskog BDP-a, i u MMF-u jedina ima pravo veta, dogovoreni su principi posleratnog međunarodnog monetarnog sistema, uglavnom, na osnovu tzv. Vajtovog plana koji je ona predložila, dok je plan tada poznatog svetskog ekonomiste Britanca Džona Majnarda Kejnza potisnut u drugi plan, a koji je zagovarao međunarodnu klirinšku uniju i „bankor” kao obračunsku valutu. MMF je trebalo da obezbedi saradnju u oblasti međunarodnih plaćanja i politike deviznih kurseva i da odobrava kredite za kratkoročno uravnoteženje platnog bilansa, a Svetska banka da dugoročnim kreditima, prevashodno u infrastrukturu, omogući obnovu i razvoj.

Zacrtani ciljevi MMF-a kao glavne svetske finansijske institucije bili su: razvoj međunarodne monetarne saradnje, podrška stabilnim deviznim kursevima, pomoć u održavanju konvertibilnosti valuta i davanje kratkoročnih kredita za uravnoteženje platnog bilansa. Kada je osnovan MMF, namena mu je bila da pomogne razvoju nacionalnih ekonomija i da omogući nerazvijenim državama da se, koristeći njegova finansijska sredstva, brže razvijaju i da svojim komparativnim prednostima postanu sve razvijenije i tako što više smanje jaz između bogatih i siromašnih.

MMF nema više onu konstruktivnu ulogu u svetskoj privredi, koju je imao niz godina posle Drugog svetskog rata, i „sistem i institucije iz Breton Vudsa” moraju da budu temeljno reformisani. Zato je potrebna transformacija MMF-a, koji je organizovan kao akcionarsko društvo, za početak pre svega u samom mehanizmu odlučivanja, odnosno preraspodeli nacionalnih kvota i glasačke snage zemalja članica, koju sprečavaju najbogatije zemlje na čelu sa SAD, jer one sa visinom kvote i brojem glasova mogu da blokiraju donošenje svih najvažnijih odluka.

Evropske centralne banke počele su da zamenjuju dolare za zlato kasnih šezdesetih, kada je Breton Vuds sistem počeo da se raspada. Štampanje dolara vremenom je odvojeno od raspoloživih zlatnih deviznih rezervi SAD. Rat u Vijetnamu je nametnuo rast budžetskog i trgovinskog deficita SAD, zbog čega su SAD pokušale da pojačaju svoju konkurentnost tako što su oslabile dolar, ali to nije naišlo na podršku ostalih razvijenih zemalja.

Funkcionisanje sistema zahtevalo je odliv dolara iz SAD u ostatak sveta za finansiranje trgovine i investicija. Istovremeno, nagomilavanje dolara izvan SAD, potkopalo je njenu sposobnost da ih otkupi za zlato.To u početku nije bio problem, zbog ogromne snage SAD u odnosu na druge velike kapitalističke sile. Ali kako su se te ekonomije oporavile od ratnih razaranja i uvele produktivnije industrijske metode, konkurentska nadmoć SAD je erodirana. Prekretnica je nastupila kada je američki trgovinski bilans postao negativan, pa je tadašnji američki predsednik Ričard Nikson ukinuo spoljnu konvertibilnost dolara za zlato, odnosno zlatnu podlogu dolara, 15. avgusta 1971, čime je došlo do sloma bretonvudskog sistema. Od tada, svet posluje sa dolarom kao globalnom valutom u sistemu višestrukih fleksibilnih kurseva. Za razliku od zlata, koje je otelotvorenje vrednosti, papirni dolari nemaju suštinsku vrednost. Oni mogu da funkcionišu kao svetski novac, olakšavajući trgovinu, investicije, kredite i delujući kao skladište vrednosti u meri u kojoj su podržani ekonomskom moći američke države i njenog finansijskog sistema.

Jaka podrška dolaru data je uspostavljanjem petrodolarskog sistema 1972, od kada se cena nafte obračunava u ovoj valuti. Saudijska Arabija kao najveći svetski proizvođač nafte, zaključila je 8. juna 1974. ugovor na 50 godina, koji je obavezivao da prodaje naftu samo za američku valutu u zamenu za primanje pomoći, uglavnom vojne. Tako je svetski monetarni sistem nastavio i dalje da funkcioniše u izmenjenoj formi sa dolarom na čelu. Zemlje širom sveta počele su da primenjuju različite politike sistema deviznih kurseva.

Američka moć se, međutim, sada sve više dovodi u pitanje. Jako ga je potresla globalna finansijska kriza 2008, nastala špekulacijama američkih banaka, koje bi da nije bilo masivne intervencije FED-a dovele do kolapsa svetskog finansijskog sistema. Od tada dolar stalno doživljava nove šokove.

Uloga američkog dolara dala je ogromne prednosti američkom imperijalizmu.To mu je omogućilo da nagomila deficite i dugove, od kojih je veliki deo korišćen za finansiranje vojne potrošnje i ratova, na način koji nije moguć nijednoj drugoj ekonomiji. Sada postoje vrlo jasne indicije da se kao rezultat ovog procesa verovatno sprema nova kriza koja ima paralele sa onom koja se dogodila 1971, ali na mnogo višem nivou. Predsednik FED-a jasno je nedavno upozorio da dalje gomilanje duga američke vlade „brzo postaje neodrživo”, pošto je javni dug već dostigao 34.000 milijardi dolara.

Najnovije projekcije američkog Kongresnog odbora za budžet predviđaju američki dug od 99 odsto BDP-a na kraju ove godine, i da će dostići 172 odsto do 2054. Ako se to dogodi, rezultat bi bila monetizacija (situacija u kojoj bi imovina zasnovana na dugu u suštini postala bezvredna), inflacija, finansijska represija i period ekstremnog haosa u monetarnoj politici i tržištima. Prema njihovim daljim projekcijama, američki budžetski deficit će porasti za skoro dve trećine u narednoj deceniji, sa 1,6 na 2,6 hiljada milijardi dolara, pri čemu tri četvrtine tog povećanja dolazi od računa za kamate, što ga čini većom komponentom od naduvanog vojnog budžeta.

Kao što su gorka iskustva iz 2008. pokazala, finansijska kriza znači široke napade na plate zaposlenih, uništavanje radnih mesta i ograničavanje vitalnih socijalnih usluga. Još jedna kriza, za koju se stvaraju svi uslovi, doneće još dublji pad. Jedan od znakova upozorenja je rastuća cena zlata – istorijski određenog krajnjeg skladišta vrednosti. Zbog rastuće zabrinutosti zbog stabilnosti američke ekonomije, više afričkih i bliskoistočnih zemalja počelo je poslednjih meseci da povlači svoje zlatne rezerve iz SAD. Ovaj trend naglašava sve veći skepticizam među zemljama u pogledu tradicionalnog statusa „sigurnog utočišta američkog dolara” i američkih finansijskih institucija. Povlačenje zlatnih rezervi iz SAD odražava gubitak poverenja u tradicionalne stubove globalnog ekonomskog poretka.

U svetskom finansijskom sistemu sada dolazi do značajnog preokreta posle odluke S. Arabije da ne obnovi 50-godišnji petrodolar ugovor sa SAD, koji je istekao 9. juna ove godine. Ključna odluka da se ugovor ne obnovi, omogućava joj da prodaje naftu i drugu robu u više valuta, umesto isključivo u američkim dolarima, a može se razmotriti i potencijalna upotreba digitalnih valuta. Ovaj potez predstavlja novi udarac dolaru, što će dovesti do daljeg globalnog okretanja od američke valute, a što je deo procesa dedolarizacije, koji će Amerika teško moći da spreči. Američka valuta čini oko 58 odsto ukupnih globalnih zvaničnih rezervi, što je manje u odnosu na 73 odsto iz 2001, kada je bila nesumnjiva hegemonijska rezerva.

Rastući značaj zemalja BRIKS-a u svetskoj privredi i politici, nužno će dovesti do određenih promena snaga i centara moći u procesu transformacije sa unipolarnog ka multipolarnom poretku u svetu, i daljeg slabljenja moći Amerike kao vodeće sile.

(politika.rs)