Ovi i oni ratovi

PIŠE: Vladimir Vuletić

Svet pred našim očima se mrvi. Sudari tektonskih ploča izazivaju potrese koji produbljuju odranije postojeće pukotine. Nije prvi put da stari svet nestaje i da se čini kako se sve menja da bi u stvari sve ostalo isto. Političke strukture se menjaju, carstva i države nestaju, ali život teče dalje.

Oguglali smo na patnje i vapaje u meri da nas ni pojedinačni bol ni masovno stradanje ne dotiču. Ako se neko na trenutak i prene, već u sledećem momentu zadrema i život ide dalje. Malo ko je primetio da je, očigledno greškom, prezenterka vesti na jednoj televiziji, umesto 700 rekla da je u raketnim napadima stradalo 7.000 Izraelaca. Brojevi ne znače ništa, ako sutra pogine 70 hiljada Palestinaca niko neće suzu pustiti. S druge strane, personalizovana tragedija obično ostavlja jači utisak. Možda je nekada tako bilo. Vapaji i vrišteća bol jedne majke koja je izgubila dete prošao je tek kao sekvenca u prilogu o aktuelnim zbivanjima.

Mnogi ljudi, zapravo, u prvih dan-dva nisu ni čuli da se bilo šta zbiva. Izvesno da i sada ima onih koji nisu čuli za rat ili misle da su to vesti o „onom” ratu u Ukrajini. Među njima je najmanje onih koji žive u udaljenim predelima gde postoje ograničeni izvori informacija, a najviše onih koji su okruženi bujicama informacija. Tamo gde nema mnogo vesti one su dragocene i svaka se sa zahvalnošću prima, a ostane i vremena da se o njoj i razmišlja i razgovara. Internet i društvene mreže su učinile da su nas svakojake vesti preplavile pa smo ih kao mehanizam zaštite personalizovali u meri da tek slučajno do nas dopre i nešto što ne želimo da čujemo i vidimo.

Mnoga obećanja internet doba ostala su izneverena usled neočekivanih i nenameravanih posledica koje je sa sobom donelo. Umesto da budemo bolje, zapravo smo sve lošije informisani. Algoritmi selektuju informacije koje nas zanimaju. Do nas dopire samo ono što želimo da čujemo i za šta je neko platio da do nas dođe. Štiteći se od bujice informacija sve smo manje zainteresovani za ono što se zbiva oko nas. Nismo ni bolje povezani nego što smo bili dok su glavna sredstva komunikacije na daljinu bili pošta i telefoni. Jedno istraživanje društvenih mreža je pokazalo da uprkos hiljadama „prijatelja” koje imamo na društvenim mrežama i dalje pretežno komuniciramo sa licima sa kojima se inače družimo i srećemo u svakodnevnom životu. Internet, drugim rečima, uprkos mogućnostima koje nudi, nije proširio krug naših prijatelja (a mnoga je prijateljstva i pokvario) niti nas je učinio bolje informisanima. Da li nas je bar učinio tolerantnijim? Koliko Izraelci imaju internet prijatelja među Palestincima i obratno; koliko Azeri među Jermenima i obratno; koliko Srbi među Albancima i obratno; koliko Rusi među Ukrajincima i obratno i da ne nabrajamo dalje. Ako i prate njihove objave one ih samo jačaju u sopstvenim uverenjima, a ne pomažu da ih otvore i samere sa tuđim iskustvima i pogledima. Zapravo, umesto da prošire vidike, društvene mreže u velikoj meri homogenizuju grupe istomišljenika i jačaju uskogrudost.

Ali uskogrudost, parohijalizam i provincijalizam svakako nisu direktne ni nameravane posledice digitalne revolucije. Naprotiv, društvene mreže, kao i internet uostalom, nisu ni osmišljeni da bi na bilo koji način – dobar ili loš, služile običnim smrtnicima. Njihova osnovna funkcija kada su ušli u civilnu upotrebu bila je podsticanje profitabilnosti poslovanja transnacionalnih korporacija. Ne samo da su olakšali izmeštanje proizvodnje u zone sa jeftinijim proizvodnim resursima, već su ove digitalne inovacije, pre svega, podigle na novi nivo i proširili modele potrošnje. Transnacionalne korporacije su podstakle digitalnu revoluciju, kao što su uostalom korporacije podsticale sve tehnološke revolucije do sada, da bi povećale svoju moć.

Krug se tu polako zatvara. Ključna prepreka širenju uticaja moći transnacionalnih korporacija (p)ostale su države. Države su pod pritiskom, s jedne strane, građana koji žele bolji život, a sa druge strane transnacionalnih korporacija koje žele veći profit. Ta dva interesa Zapad je dugo usklađivao omogućavajući korporacijama da posluju i eksploatišu periferiju. Danas je to širenje dovedeno u pitanje. Transnacionalna kapitalistička klasa je ovladala zapadnim državama, ali nije uspela da zagospodari najvećim državama sveta. Tektonske ploče su se približile i taru se jedna o drugu pa okolo sve pršti.

Ono što svi vidimo ali ne osećamo, jesu razoreni domovi, bol i patnja stotina hiljada stradalnika – počevši od onih koji ginu u ratovima preko migranata, do onih koji skapavaju od gladi u Africi, ali i po favelama velikih svetskih gradova. Ono što osećamo ali mu ne vidimo uzrok, to je sve teži život koji živimo. S njim se sve više suočavaju i srednje klase u Evropi i Americi.

Transnacionalna kapitalistička klasa koja upravlja i korporacijama i državom i medijima i industrijom zabave učinila je sve da zamagli uzroke i zamuti tokove društvenih kretanja. Problem je, međutim, što sada ni stratezi koji brinu o interesima transnacionalne kapitalističke klase više ne vide jasno kuda sve to vodi.

Bujična stihija koja nosi čitav svet pa i nas na Balkanu zahteva hladnu glavu i pribranost. Međusobno poverenje, a ne panika, optuživanje i agresija koja sve češće izbija kako na kolektivnom tako i na individualnom planu ne može biti od pomoći. Ko to ne shvata završiće u udarnim vestima, a da mnogi zabavljeni svojim personalizovanim gedžetima to neće ni primetiti.

(politika.rs)