Patrijarh Porfirije: Čitav post da posvetimo Kosovu i Metohiji

Njegova svetost Patrijarh srpski g. Porfirije načalstvovao je 26. februara 2023. godine, na praznik Prepodobnog Simeona Mirotočivog, svetom Liturgijom u crkvi posvećenoj tom velikom podvižniku, vladaru i ujedinitelju srpskih zemalja, branitelju Pravoslavlja i bogonosnom i svetom rodonačelniku srpskom na Novom Beogradu.

Sasluživali su preosvećena gospoda episkopi marčanski Sava i hvostanski Aleksej, glavni sekretar Svetog Arhijerejskog Sinoda arhimandrit Nektarije, direktor Patrijaršijske upravne kancelarije arhimandrit Danilo, arhimandrit Vasilije (Kostić), arhimandrit Prokopije iz Antiohijske Patrijaršije i mnogobrojno sveštenstvo i đakonstvo u molitvenom prisustvu vernog naroda. Patrijarh Porfirije je besedio na temu pročitanog jevanđeljskog začala:

– Počinje Sveta Četrdesetnica. Ja Vas molim da učinimo dodatnu žrtvu tokom ovog posta, da čitav post posvetimo Kosovu i Metohiji i da se usrdnije molimo tokom velike Četrdesetnice, u ova tmurna i burna vremena, za našu braću i sestre na Kosovu. Za naše svetinje na Kosovu. Da se molimo za naše Kosovo i Metohiju!

– Evo, u današnjem Jevanđelju po Mateju pred veliku Četrdesetnicu, na Nedelju praštanja, sam Gospod obraćajući se svojim učenicima i narodu koji ga sluša, ali i nama, upozorava da je praštanje ono što nam otvara put ka Bogu, da je praštanje prostor i mesto na kome boravi blagodat Božja, da je to put kojim Gospod dolazi do nas. Uostalom, to je samo objašnjenje i produžetak molitve Gospodnje, molitve Oče naš, gde Gospod uči da treba da se molimo govoreći: Oprosti nam dugove naše kao što mi opraštamo dužnicima svojim, a onda u nastavku obraća nam se još direktnije: Ako ne oprostite dugove i sagrašenja drugim ljudima, onda ni Bog neće vama oprostiti. Naravno da je to potpuno jasno i logično. Kako bi bilo moguće da mi po jednim pravilima posmatramo ljude oko sebe, od njih da očekujemo da ispunjavaju Jevanđelje Hristovo, da mi očekujemo da se kaju, da od njih očekujemo da traže od nas oproštaj, a sami ta ista pravila ne primenjujemo na sebi.

Kada slušamo reč Hristovu, kada čitamo Jevanđelje, uvek moramo znati da se tada Gospod nama lično obraća. Moramo znati da ne čitamo Jevanđelje i da ne slušamo reč Božju da bismo mogli druge da ocenjujemo, da procenjujemo i na kraju druge da sudimo. U Jevanđelju se nama Gospod lično obraća! On će nas pitati šta smo mi učinili, kako smo se mi ponašali u odnosu na to što je Gospod pokazao da je put istine. Neće nas pitati da damo odgovore za druge! Još preciznije, pitaće nas kako smo se mi ophodili prema drugima, a ne kako su se drugi ophodili prema nama. Zato i kaže da oprostimo drugima, da oprostimo bližnjima, da oprostimo ljudima, ne zato da bi oni nama oprostili, nego zbog toga što je to neophodno kako bismo mogli da razumemo reč Božju i kako bismo se otvorili za blagodati Božju.

Znamo dobro koliko je teško da živimo slobodno, da imamo mir u društvu, da imamo istinsku i pravu radost. Kada imamo pomisao protiv nekoga, makar ta pomisao bila i opravdana, ta pomisao – koja ne može da nam dozvoli da oprostimo – od nas čini sužnje, robove. Čak i onda kad smo daleko od onih protiv kojih imamo neke pomisli, a kamoli od onih koje mrzimo i kojim ne možemo da praštamo, na koje smo ljuti, čak i kada ih ne vidimo, čak i kada je prošlo mnogo vremena, ukoliko se nismo praštanjem oslobodili – mi smo sužnji. Zbog nemogućnosti da oprostimo nema mira i nema radosti u našoj duši. To znači da će nam Bog oprostiti onog trenutka kada smo mi oprostili. Mi smo tada oslobodili i deblokirali one prepreke u našoj duši koje ne dozvoljavaju da se projavi blagodat Božja i prisustvo NJegovo. Gospod je neprestano i uvek sa nama blagodaću svojom, u punoći svojoj, ali samo je stvar u tome da mi, neretko zatvoreni u sebe i netrpeljivošću odvojeni od drugih, ne možemo slobodno da se radujemo i to prisustvo Božje ne možemo ni da prepoznamo.

U današnjoj jevanđeljskoj priči Gospod nam objašnjava kako treba da postimo imajući u vidu pravila, tj. upustva koja Crkva čovekoljubivo postavlja pred nas, ali i da znamo da pravila nisu cilj, da post nije nešto što se svodi na ono što je spoljašnje. Ni u kom slučaju post nije dijeta i ne tiče se našeg spoljašnjeg izgleda. Post je samo sredstvo, put koji nas vodi do cilja, a to je Hristos, zajednica sa NJim, i to je naš bližnji. Zato u postu treba voditi računa o duhu posta, o suštini posta, a suština je borba protiv egoizma i samoljublja, što je preduslov onoga što je cilj posta, a to je ljubav prema Bogu i bližnjem. Zato treba postiti u saglasaju, naravno, sa pravilima koja Crkva postavlja, ali pre svega u skladu sa duhovnim savetima sveštenika. Naši duhovnici će znati najbolje da, zajedno sa nama, procene koja je to naša mera da postimo najviše što možemo, znajući da post treba da nas učini milostivima, da imamo milostivo srce, baš kao što je i Bog milostiv u odnosu na nas.

U trećem delu ove priče Gospod kaže da sabiramo sveta blaga na nebu. Dakle, govori o imetku, ali ne govori o materijalnim stvarima samo, nego opet govori o duhu. On veli: Tamo gde je srce vaše, tamo je i blago vaše. Tamo gde nalazimo pokoja, ono čemu se radujemo, ono o čemu razmišljamo i čime smo opsednuti – to je naše blago, jer je naše srce privezano za ono što nas uspokojava, što nam donosi mir i radost. Ako za izvor mira, radosti i sreće proglasimo bilo šta drugo u svome srcu, a ne Gospoda, onda će naše srce biti privezano za spoljašnje manje vredne stvari od onoga što je suština života. Dakle, ne govori Gospod o tome da nije važno boriti se za uspeh, graditi, sticati i imati. I to je itekako važno i značajno. Međutim, ako je to izvor smisla našeg postojanja i ako mislimo da će to ispuniti našu dušu, činiti nas radosnima i doneti nam punoću, onda ćemo sami sebe prevariti. Dakle, ovde Gospod govori o prioritetima, šta je na prvom mestu, šta je najvažnije. Ako smo vezali svoju dušu za Hrista i ako je On postao naše blago, onda će sve ostalo dobiti svoj smisao, svoje mesto. Međutim, ako umesto Hrista očekujemo spasenje na nekom drugom mestu, ako mislimo da ćemo rešiti bilo koji problem bez Hrista, onda smo promašili. Može biti da ćemo postići nakratko neki uspeh, ali dalekosežni uspeh zasigurno će biti promašen.

Dakle, ovde nas sam Gospod upozorava da je On put, istina i život, da najpre moramo tražiti Carstvo nebesko, tj. Njega, da to bude naše blago, a sve ostalo će nam se onda dodati, tj. dobiti svoj pravi format i pravi značaj u našem životu. Sve ovo o čemu govorimo bio je sadržaj života Svetog Simeona Mirotočivog koga danas slavimo i koga najpre treba da imamo primer za ugled. On je upravo pokazao da mu je Hristos na prvom mestu i da se sve onda samo po sebi ustrojilo i dobilo pravo mesto u njegovom životu. Neka bi Gospod dao da ovaj naš post počne međusobnim praštanjem. Oprostimo svi jedni drugima kako bi Gospod naš, koji je na nebesima, praštao nama sada i uvek i u vekove vekova. Amin!

(A. S.)