PIKSI: Da smo igrali kod Jasmile tretirali bi nas kao heroje, a zbog filma “Koridor” izvrgnuti smo ruglu

Glumac Aleksandar Stojković Piksi imao je dvostruku ulogu u dokumentarno-igranom filmu “Koridor 92”, koji je premijerno prikazan za Dan Republike na Radio-televiziji Republike Srpske. U filmu Slađane Zarić, Piksi je govorio u dokumentarnom dijelu i glumio u igranom.

Dodamo li tome da je tokom probijanja “koridora života” te 1992. godine kao dvadesetogodišnji pripadnik Vojske Republike Srpske bio i neposredni akter događaja, onda znamo da je ovaj film posebno emotivan za njega. Film je i prije same premijere u Srbiji podijelio javnost u Republici Srpskoj.

Većina ga je dočekala s oduševljenjem, ali nije mali broj i onih koji su kritikovali film što zbog izostavljanja imena jedinica i pojedinaca zaslužnih za proboj koridora, što zbog psovki, brutalnih ili scena sa flašom rakije u rukama vojnika koji kreću u bitku, itd. O filmu, njegovom značaju, ali i kritikama koje su uslijedile Aleksandar Stojković Piksi govorio je za “Nezavisne”.

Koliko za srpski narod i društvo u Republici Srpskoj znači film o proboju koridora i zašto mislite da se na njega čekalo čak 29 godina?

Postoje razni dokumentarni filmovi sastavljeni od snimaka Radio-televizije Republike Srpske i to ne izgleda loše. Uglavnom su to arhivski snimci, ali i tu su izostavljene neke jedinice kao na primjer Šesta sanska krajiška iz mog matičnog grada, ali prosto je nemoguće sve obuhvatiti i ne može se čovjek na to previše obazirati. Bitno je da postoje nekakvi tragovi, a zašto se na ovakvu vrstu igrano-dokumentarnog filma čekalo toliko dugo, ja zaista ne znam. Inicijator filma je bio Milorad Kojić, direktor Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženja nestalih lica. On je rediteljki Slađani Zarić nakon projekcije filma o Košarama ponudio da uradi nešto slično o proboju koridora i na kraju je uz pomoć Radio-televizije Srbije i Vojske Srbije film i snimljen. Film je za nas jako značajan. Rediteljka je imala ideju da film namjenski uradi za tržište Srbije, da ljudi tamo vide koje su bile patnje i stradanja naroda ovdje i šta nama znači taj koridor, jer kad se u Srbiji danas pomene koridor – većina pomisli na koridor 10 prema Grčkoj, i ne zna šta se ovdje dešavalo.

Film će u Srbiji premijerno biti prikazan sljedeće sedmice, a najavljena je i serija.

U planu je serija od četiri-pet epizoda jer zaista ima mnogo snimljenog materijala. Film se bavio faktima, ništa nije izmišljeno. To su ispovijesti običnih vojnika, boraca, plus dokumentovani materijal sa sudova. Serija će otkriti još mnogo toga što nije stalo u sat i po vremena filma.

Za kada je najavljena serija?

Serija bi trebalo da bude prikazana negdje oko Vidovdana. Uz pomoć Ministarstva unutrašnjih poslova RS trebalo bi dosnimiti nekoliko scena. Neće biti potrebni nikakvi tenkovi i to što Vojska Srbije ima, nego prosto nedostaje nekoliko scena s autentičnih lokacija, a da li će doći do realizacije svega toga sada već postaje pitanje zbog jako loših stvari koje film prate. Meni bi bilo jako žao ako ne dođe do realizacije serije, ali razumio bih rediteljku ako odustane. Možda ne bi bilo loše da to snime glavni kritičari filma koji nisu anonimusi i koji se vjerovatno u to razumiju bolje od nas. Trebalo bi oni to da preuzmu i da završe. Mislim da bi to bilo čak i legitimno. Vidjeli su naše greške, pa neka urade bolje. Jednostavno je to snimiti, ništa tu nije teško.

Kritičari su, kako ih nazivate, najviše zamjerili što u filmu nije pomenut Veljko Milanković, komandir “Vukova s Vučjaka” i heroj proboja koridora. Da li Vi vidite ovo kao propust rediteljke?

Mi smo to govorili rediteljki, međutim, ona je željela da snimi film o običnom borcu. Da li je u tom dijelu gdje govore Veljkovi “vukovi” on pomenut i da li je to kasnije isječeno, ja zaista ne znam. Ja sam samo svoje scene radio, ali mislim da je to ipak bila greška. Ipak je on kod nas jedna vrsta mitskog bića, veliki junak i čovjek koji je vezan za tu akciju i taj kraj, ali rediteljka je imala svoju viziju. Nama ta imena znače mnogo, ali nekom u Valjevu, Kraljevu ili Čačku malo će značiti imena pojedinaca, međutim, ime Milicije Republike Srpske Krajine i Vojske Republike Srpske hoće. Svaki vojnik Vojske Republike Srpske i onaj iz Gacka, Trebinja, koji nije učestvovao u proboju koridora stoga treba da bude ponosan.

Ako ta kritika pije vode, mislite li da ostale ne piju?

Mnogi su se uhvatili neke flaše rakije i scene koja je možda nespretno isječena pa je taj alkohol izašao iz konteksta, ali to su tolike besmislice. Samo čovjek koji ne poznaje vojnike i kakva je situacija kada je glava u torbi može tako nešto kritikovati, ali, dobro, svako ima pravo na svoje mišljenje.

Vi ste imali trostruku ulogu u ovom filmu: bili ste akter događaja te 1992. godine, govorili ste u dokumentarnom i glumili u igranom dijelu filma. Sa kolikim emocijama ste učestvovali u ovom filmu i da li je bilo teško s obzirom na to da znamo da su neki učesnici te bitke odbili da govore u filmu?

Mnogo vojnika je odbilo da govori za film, a tu su i ljudi koji su govorili pa to kasnije nije moglo biti upotrijebljeno jer kada se upale kamere mnoge izjave su smušene i od njih je teško uraditi smislenu priču. Ono što je rediteljka mogla da iskoristi iskoristila je u tih sat i po vremena i nakon svega onoga što je krenulo nakon filma ja sam rekao da mi je mnogo jednostavnije u ratu bilo. Možda je to i glupo reći, jer rat nikom nije dobro donio i to je grozno stanje, ali mi je tad bilo mnogo jednostavnije. Tada su oko mene bili moji drugari i moja braća i znao sam da mi niko od njih neće pucati u leđa. Sad kad sam ovo sve čuo zaista sam pomislio da mi je u ratu bilo mnogo jednostavnije. Nije bilo lako ni snimiti film. Bilo je tu mnogo prekidanja zbog pandemije. Stotinu vojnika nam je na raspolaganju bilo, sve sjajni momci koji su radili akcione i scene pucnjave. Udarali su ih toljagama, oni su sve to trpjeli kao profesionalci. Onda ih zbog nekog drugog posla povuku, pa se snimanje prekine. Tu su i glumci iz Republike Srpske, koji su putovali privatnim prevozom na snimanje u Srbiju. Sve je to išlo nekim entuzijazmom. Rediteljka je tu ogromnu ekipu držala pod kontrolom i mi smo zaista osjećali da to treba uraditi. Kako glumci, tako i vojnici imali su veliku želju. To su bili minimalni honorari, ali, opet kažem, radili smo sa velikom željom, iako svjesni da ćemo ovim filmom mnoga vrata sebi zatvoriti. Poznato je kakva je situacija u filmskoj industriji i kakav je to neoliberalni pogled na svijet. Međutim, mi nismo igrali nikakve izmišljene priče, nego ono što se zaista dogodilo. Da smo igrali kod Jasmile Žbanić bili bismo nacionalni heroji, a ovako su nas izvrgnuli ruglu.

Zanimljiva je priča o Kulturnom centru u Derventi gdje ste u ratu zatekli nemile scene, a na istom mjestu se danas presvlačite kad igrate predstave prilikom gostovanja u tom gradu.

U filmu izgleda da ja ulazim u Derventu u trenutku oslobođenja, ali ja sam tamo ušao pet dana kasnije. Derventa je dobrim dijelom bila oslobođena kada sam ušao u taj današnji Kulturni centar, nekada Dom vojske. Naša baza je bila na Kulini i došao je jedan major, kasnije general. Mi smo se taman vratili s izviđanja i jeli nešto. On je došao i rekao potporučniku: “Daj mi jednog vojnika, treba mi kao obezbjeđenje”. “Glumac, ‘ajde”, rekao je potporučnik, i ja, šta ću, uzmem opremu i sjednem u žuti golf kec, kao da danas gledam. Ja klinac, dvadeset godina. Kaže major: “Ne boj se ništa, idemo nešto do grada”. Okolo su padale granate, ali došli smo nekako do grada i stali tačno kod Doma vojske i biblioteke. Kaže major: “Idem ja do štaba, brzo ću, a ti se sakrij tu i čekaj”. I pobjegao sam ja tada pod strehu kod glavnog ulaza sadašnjeg Kulturnog centra. Tad je pala jedna granata, pa druga, geleri na sve strane i ja pobjegnem, uđem unutra i siđem u podrum. Tu se danas mi presvlačimo kada igramo predstave. Ta memla, smrad krvi, komadi odjeće, krvava ćebad, tu je Azra Bašić ubila Blagoja Đuraša i mi smo snimili tu scenu, za koju su i neki naši rekli da je previše brutalna, da to nije za gledaoce. Dajte ljudi, to je mnogo brutalnije izgledalo u stvarnosti. Sve u svemu, ja sam filmom jako zadovoljan i mislim da će on biti na ponos nama, ko god šta pričao o tome.

(Nezavisne)