Pismo sa Kosova: Cvijet vjere u beznađu geta

PIŠE: Janja Gaćeša

Za vreme Prvog svetskog rata prilikom povlačenja srpske vojske kroz centralni deo Kosova i Metohije, deo naoružanja – municije, eksploziva – uništavan je jer je predstavljao teret na tom putu u neizvesnost. Tako je jedan deo uništen u blizini sela Konjuh u okolini Lipljana, a drugi u blizini železničke stanice u samoj varoši. Nedugo zatim kroz Lipljan su u kolini koja je išla ka Prokletijama, odnosno Albaniji, prolazili kralj Petar i regent Aleksandar Karađorđević. Stojeći ispred crkve Vavedenja Presvete Bogorodice koja je sazidana krajem 13. i početkom 14. veka, primetili su da je krov na crkvi oštećen i saznali da je to posledica uništavanja oružja. Obećali su tada da će, ako da dragi Bog, posle oslobođenja pored stare crkve u Lipljanu podići novu. Lipljančani sa ponosom pričaju kako su po završetku rata Krađorđevići održali obećanje, jer je novac za novu crkvu poslao regent Aleksandar, i on se pominje kao ktitor. Od tog novca počela je da se zida crkva Svetih mučenika Flora i Lavra čija je gradnja završena 1934. godine. Od tada se u centru Lipljana na površini od nešto više od 70 ari nalaze dve crkve.

Teške decenije koje su usledile nakon završetka radova na crkvi dobro su poznate – atentat na kralja, Drugi svetski rat, komunizam, raspad SFRJ, otimanje Kosova i Metohije – i zato unutrašnjost crkve Svetih Flora i Lavra nikada nije freskopisana. Posebnu pažnju privlači činjenica da je Lipljan po površini najveća opština na Kosovu i Metohiji, da ga okružuju devet srpskih sela i da je u samom gradu, pre 1999. godine, živelo devedeset odsto Srba, dok su 10 odsto činile ostale zajednice, ali se niko nije setio da pokrene freskopisanje crkve.

Dva pogroma

Prvi pogrom koji se dogodio odmah nakon povlačenja srpske vojske i policije učinio je da sam grad Lipljan napusti ogromna većina Srba – na hiljade njih. (Oni koji su ostali živi su dokaz da se moglo opstati i da je najviše panika učinila svoje, ali to sada ništa ne rešava i time se neću baviti.) Drugi pogrom u martu 2004. godine doveo je do toga da Srbi napuste mnoge delove grada gde su već bili u manjini, a nasilje koje su tada pretrpeli bilo je jezivo. Mnogi misle da bi žrtava bilo više da nije bilo gradske porte u koju su bežali pred hordama Albanaca koji su palili sve pred sobom. (Podsetiću, na pragu svoje kuće 17. marta ubijen je Nenad Vesić, čovek bez jedne ruke, koji je pokušavao da sa sestrom iz kuće iznese svoju nepokretnu majku. Pripadnici Kfora spasli su njih dve, za Nenada su stigli kasno.) Trenutno, najviše Srba u Lipljanu živi u delu oko pomenutih crkava, mada još uvek postoje porodice koje opstaju širom grada u potpunom okruženju Albanaca i svi oni zajedno imaju jedno mesto gde mogu da izađu i da se okupe, gde se osećaju sigurnim, a to je porta. (Dok ovaj tekst pišem saznajem da su nepoznata lica ukrala srpsku zastavu sa zvonare iz crkvene porte u Lipljanu, samo dan posle pošto sam snimila fotografije.)

Koliko je to parče zemlje za njih sveto Lipljančani pokušavaju da pokažu tako što je njihov Crkveni odbor doneo odluku da pokrenu akciju freskopisanja crkve Svetih mučenika Flora i Lavra, sa željom da sve bude završena do 31. avgusta 2024. godine kada se proslavlja hramovna slava i ujedno obeležava 90 godina postojanja crkve. “Uz pomoć Boga, sa blagoslovom vladike Teodosija i uz pomoć dobrih ljudi, naša crkva se freskopiše već skoro sedam meseci. Neverovatno je koliku su želju ljudi pokazali da pomognu. Za nas je velika stvar to što ćemo reći, kada se sve završi, da je freskopisanje crkve u Lipljanu uradio verujući narod“, priča jedan od članova Crkvenog odbora Miško Žorić.

Najveći uspeh

Zoran Simijonović, predsednik Crkvenog odbora, kaže da ih je Gospod pogledao i dao snage da sve pokrenu baš onda kada je najmanje Srba u gradu i kada su iskušenja velika. Kada je struktura stanovništva u gradu takva da 90 odsto stanovnika čine Albanci, a deset odsto ostale zajednice (oko 500 Srba). “Najviše snage ima u čoveku onda kada svima okolo izgleda je je pobeđen i da je bez nade. Malo nas je ostalo i živimo bez slobode, ali vera da mora biti bolje, da ćemo dočekati oslobođenje nije nas napustila. Zato radimo jedino što možemo, a to je da smo se okrenuli Gospodu i krenuli u obnovu crkve, jer samo tako možemo i sebe kao narod obnoviti“, kaže Simijonović.

Sajt Crkvene opštine Lipljan prati blizu 4.000 ljudi koji svakodnevno upućuju reči podrške, ali i uplaćuju prilog. Veliki broj Lipljančana koji više ne živi u gradu – oni koji su otišli pre 30 i više godina – javljaju se i pitaju kako da pomognu. Parohijani iz okolnih sela takođe pomažu. Simijonović i Žorić posebno pominju Zoranu Živić iz Starog Gracka čiji je otac ubijen na žetvi 1999. godine, kada je imala samo tri meseca. Zorana je završila fakultet, zaposlila se i kada je primila prvu platu došla je da uplati novac za freskopisanje crkve. Ističu još jednu bitnu stvar, a to je da ne prihvataju uplate političara koji nakon toga to žele da iskoriste za ličnu promociju ili promociju stranke. Jednostavno im se zahvale i isprate ih.

“Naš najveći uspeh je to što su ljudi ustali, znani i neznani, da pomognu koliko mogu iskreno i od srca, i što razumeju ovaj naš poduhvat, da ga tako nazovem. Neka su uslovi teški, pa šta. Baš zato je pravo vreme da sve ovo radimo i uznosimo Gospodu uz molitvu da nas pogleda i pomogne. Naša pobeda je u tome što smo se sa tim ciljem okupili. Lako je raditi kada se ima novca, u slobodi“, priča Simijonović i dodaje da se nisu nadali da će sve da ide ovim tempom i da već imaju dovoljno sredstava da završe freskopisanje crkve.

Ništa nije izgubljeno

Lipljanski paroh otac Dragiša Jerinić kaže da se za crkvu već radi i nov ikonostas, ali da nemaju novca za ikone na njemu. Kada se već sve novo radi, Lipljančani se nadaju da će nekako uspeti da obezbede sredstva za postavljanje polijeleja – jedan centralni i dva manja – da jubilej dočekaju sa crkvom u punom sjaju, a sve, kako kažu, u slavu Gospoda. “Kada svi misle da su Srbi najslabiji i najranjiviji Bog iskazuje svoju silu i svoju moć i daje nam snage da se pokrenemo i da se sve dovede u najbolje moguće stanje. Ovo je naša priprema za neko bolje sutra, kako Lipljančana koji su u gradu ostali, tako i onih koji žele da se vrate. Ništa nije izgubljeno, jer sve ovo je naše i koliko god da nas je malo ostalo mi ne prestajemo da slavimo Boga, a on je dobar i sve nam daje, poručuje otac Dragiša.

Freskopisana crkva u Lipljanu ostaje budućim naraštajima da svedoči u kakvim su se nemogućim okolnostima oslikavali zidovi i na koji način su Srbi slavili Boga. Da se pamti da ih vera nije napustila onda kada su mnogi od njih digli ruke, i da su tako ostavljeni odlučili da posle 90 godina freskopišu svoju crkvu. Baš kao što mi danas imamo priliku da gledamo freske i da se molimo u staroj lipljanskoj crkvi Vavedenja Presvete Bogorodice, znajući da vreme u kojem je ona zidana isto nije bilo lako. Zaista, kada je bilo lako biti Srbin? Zna li neko odgovor?

Priča o nama

Bez obzira na sve, ovo je za nas sloboda u vremenu života u getu, kada su nam svetinje ograđene bodljikavom žicom, kada živimo u okupaciji koja je još jednom potvrđena ovih dana na severu pokrajine. Kada i posle svega što se u Zvečanu dešavalo nismo čuli da se povlačimo iz Briselskog sporazuma, da se vraćamo Rezoluciji 1244, da tražimo da se barem zakaže sednica Saveta bezbednosti UN-a, pa da u Njujorku pitamo po kom mandatu pripadnici Kfora štite institucije “države Kosovo“ kada znamo da ih Ujedinjene nacije – misija UNMIK – ne priznaju. Jednostavno, ništa od toga. Ovako, ostaje da se smiri situacija pa da nastavimo gde smo stali u razgovorima sa “gospodinom“ Kurtijem u Briselu.

Možda je ovo je pismo malo drugačije, ali radim to namerno baš u najtežem trenutku po srpski narod na KiM. Šta god da se dešava, i ovo je priča o nama. Priča iz Lipljana za sve nas je melem na ljutu ranu jer nas upućuje da gledamo u pravcu Gospoda koji je nepobediv, koji je jedino pravedan i kome Lipljančani svojim postupkom uznose molitvu za ceo srpski narod. Šta drugo možemo u ovom nakaradnom svetu?

(standard.rs)