“POLITICO”: Kako su SAD “pojele” Kosovo i šta to znači za Ukrajinu?

Mlađi brat Džordža Buša bio je zbunjen.

“Znači, vi ste Albanka?”, pitao je Nil Buš nekadašnju prištinsku ambasadorku u Vašingtonu Vljoru Čitaku, tokom večere u jednom hotelu u Prištini.

“Da”, rekla je ona.

“Ali ako ste Albanka zašto se vaša država zove Kosovo?”, odgovorio je on, iznenađen kada je saznao da njegovog brata tamo smatraju za heroja.

Poslednjih godina, “Kosovo” je postalo plodno tlo za američke lovce na sreću, piše “Politiko”, u tekstu čiji je autor Matthew Karnitschnig.

Auto-put kojim je Buš došao iz pravca Severne Makedonije izgradila je američka korporacija “Behtel”, a plaćen je više od 700 miliona dolara. Ipak, kao i svi projekti u koje su Amerikanci umešali svoje prste, i on je obeležen probijanjem rokova, rastom troškova i korupcijom, piše briselski portal.

Ipak, i pored tih skandala, “Kosovo” je postalo savršen prostor za američke investitore. A da li je lokalno stanovništvo od toga imalo koristi – to je već kompleksnije pitanje, o kom bi mogli da razmisle i Ukrajinci pre nego što pokušaju da ubede Amerikance da ulažu u njihovu zemlju.

Američka pomoć u Ukrajini se predstavlja kao ključna ne samo tokom borbi, već i nakon njih – kad god to bude bilo. Ipak, oni bi morali da budu svesni šta sve dolazi u paketu sa njom. U svakom sukobu u kom su SAD učestvovale, od Iraka i Avganistana do malenog “Kosova”, sređivanje nereda predvodila je “Amerika d.o.o”, piše “Politiko”.

Za Ukrajinu, obnova porušene infrastrukture će predstavljati Sizifov posao. Za korporativnu Ameriku, to će biti još jedna poslovna prilika. A ako je “Kosovo” bilo kakav pokazatelj, Ukrajinci bi trebalo da paze šta žele.

Kad oružje utihne

Amerikanci su se poslednjih decenija pokazali uspešniji u ratovanju nego u obnovi ratom razrušenih država.

Neki od najpoznatijih primera su bliske veze američkih političkih i vojnih elita sa korporacijama poput “Halibartona” i “Blekvotera” u zemljama poput Iraka i Avganistana.

Iako se “Kosovo” često prikazuje kao (jedini) primer uspešne američke intervencije i projekta izgradnje države, to uopšte nije tačno, navodi “Politiko”.

Detaljnija analiza pokazuje da su američke investicije bile fokusirane na uske interese tamošnjih korporacija, a ne na razvojne projekte koji su “Kosovu” zaista bili potrebni.

Nakon više decenija američkog angažmana, “Kosovo” je i dalje političko i ekonomsko smetlište. Nezaposlenost je tokom prethodne decenije u proseku iznosila 27 odsto, dok je procenjuje da oko 800.000 žitelja južne srpske pokrajine živi u inostranstvu.

Sledećeg meseca se obeležava 25. godišnjica NATO bombardovanja i početka američke intervencije na KiM. Ipak, u praksi, ta “država” koja je proglasila nezavisnost 2008. godine do danas je ostala američki protektorat, piše “Politiko”.

Briselski portal dodaje da, iako “Kosovo” ima predsednika, vladu i parlament, ali da svi znaju da je pravi centar moći američka ambasada.

“Patriotski” auto-put

Nakon što je “Kosovo” proglasilo nezavisnost 2008. godine, američki investitori su počeli da pristižu. Kako bi ojačali svoju poziciju, oni su angažovali nekadašnje zvaničnike iz Klintonove administracije.

Jedna od prvih korporacija koja je pustila svoje pipke na “Kosovu” je “Behtel”, infrastrukturni gigant koji je želeo da gradi auto-puteve.

Kako bi to uradili, morali su da ubede vlast teritorije u kojoj je 60 odsto ljudi živelo u siromaštvu da im je potrebna ta skupa saobraćajnica. Rešenje? To je “patriotski auto-put” koji bi povezao “Kosovo” sa Albanijom.

“Behtel” je, uz pomoć tadašnjeg američkog ambasadora Kristofera Dela, uspeo da “ubedi” vladu u Prištini da prihvati projekat auto-puta. Cena prava sitnica – “samo” 700 miliona dolara, odnosno oko 20 odsto celokupnog BDP-a “Kosova”. Zvanični ugovorni nikada nisu objavljeni, te je ubrzo postalo jasno: pravi iznos je verovatno bio i veći.

Auto-put je završen 2012. godine, po ceni od oko milijardu evra. Del je do tada već napustio “Kosovo”, ali i diplomatsku službu, a njegov novi poslodavac je bio – upravo “Behtel”.

Ta kompanija je kasnije gradila i auto-put ka Skoplju, koji je plaćen dodatnih 600 miliona evra. Tadašnji ministar infrastrukture Pal Lekaj nedavno je osuđen na tri godine zatvora zbog korupcije povezane sa tim projektom. Ipak, američka kompanija se izvukla bez ikakvih problema.

Olbrajt d.o.o

I nekadašnja državna sekretarka SAD Madlen Olbrajt je iskoristila svoju priliku da profitira na “Kosovu”.

Njena kompanija “Olbrajt kapital menadžment” izrazila je interesovanje za kupovinu kosovskog telekomunikacionog operatera PTK – iako je već imala većinsko vlasništvo u privatnoj kompaniji koja se bavila istim poslom.

Olbrajtova je u prvi mah odbacila kritike da bi kupovina PTK predstavljala konflikt interesa, ali je nakon pritiska javnosti i članka na naslovnici “Njujork tajmsa” bila primorana odustane od kupovine.

Jedini visoki američki zvaničnik koji nije uspeo da se “opari” na KiM je nekadašnji glavni komandat NATO snaga, general Vesli Klark.

On je pokušao da dobije koncesiju za kopanje lignita, kojim je “Kosovo” bogato. Vlasti u Prištini su 2013. godine u tajnosti čak i promenile zakone o rudarenju, kako bi njegova kompanija mogla da dobije neophodne koncesije bez javnog tendera. Ubrzo, njegova kompanija je dobila licencu za istraživanje zaliha lignita na trećini teritorije KiM.

Ipak, nakon što je Projekat za razvoj Ujedinjenih nacija objavio izveštaj u kome se navodi da bi projekat Klarkove firme bio protivzakonit po starim zakonima, on se našao na udaru oštrih kritika.

Pod pritiskom javnosti, parlament u Prištini je odbio da Klarku da licencu za kopanje lignita. Ipak, to nije bio kraj Klarkovog angažmana na KiM, pošto se on nedavno sastao sa premijerom Aljbinom Kurtijem kako bi razgovarali o projektima održive energije, piše “Politico”.