Posledice nametnutog mira u Nagorno-Karabahu

PIŠE: Nebojša Babić

Noćas, nakon što su Azeri oborili ruski helikopter nad Jermenijom i ubili dva ruska vojnika, daleko od Karabaha, nakon nekoliko sati, Moskva je praktično nametnula trenutni prekid vatre i poslaće svoje mirovne snage na liniju razdvajanja do postizanja političkog rešenja sukoba. Neki mediji izveštavaju da je ovo dogovor Erdogana i Putina, ali ako uzmemo u obzir da su Azeri juče ujutru potvrdili zauzimanje grada Šuši i da je jermenska strana ostala bez resursa, a Jerevan nije mogao slati pojačanja, očito je da je nametnuti mir bio volja Rusije.

Osim toga, Erdogan i Putin su juče razgovarali telefonom i turski samozvani „sultan“ je kupovao vreme, tvrdeći kasnije da će rat stati kada Azerbejdžan oslobodi svoju teritoriju. Kako javljaju RIA Novosti, turski predsednik Erdogan je u telefonskom razgovoru predložio Vladimiru Putinu da se stvori radna grupa za rešavanje krize u Karabahu, izvestio je CNN Turk.

Razvoj događaja

Prema diplomatskom izvoru kanala, Putin je pozdravio predlog turskog čelnika, ali nije dao pristanak. Potom se iz Ankare navodi kako bi se pregovori o krizi u Karabahu uskoro mogli pretvoriti u bilateralni format, koji će delovati izvan rada grupe OESS-a iz Minska. To bi, naravno, Tursku pozicioniralo kao aktera na Kavkazu, a Moskvi je to neprihvatljivo.

Nakon razgovora, Kremlj je formalno potvrdio „uzajamnu spremnost za saradnju“. Sagovornik televizijskog kanala takođe je rekao da su nakon razgovora Putina i Erdogana razgovarali i ministri spoljnih poslova obe zemlje. Turski čelnik ranije je čestitao Azerbejdžanu na „pobedi“ u Karabahu i rekao da je Baku uspeo učiniti ono što Minska grupa „30 godina nije mogla da reši“.

Azerbejdžanski predsednik Ilham Alijev je pre razgovora objavio zauzimanje strateški važnog grada Šuši, drugog po veličini u nepriznatoj Republici Nagorno-Karabah. Predstavnik jermenskog ministarstva odbrane Artsrun Hovhanisjan izjavio je da se borbe u gradu nastavljaju, ali su Azeri objavili video u kojem stavljaju svoju zastavu na gradsku skupštinu i snimke iz poznate jermenske pravoslavne crkve u Šušiju.

Dakle, Erdogan, čiji je ovo rat, i Alijev nisu imali nikakvih razloga da zaustave uspešnu ofanzivu i samo je vojna pobeda mogla dovesti Turke na Kavkaz. Onda dolazi do obaranja ruskog vojnog helikoptera nad Jermenijom i pogibije dvojice i ranjavanja jednog vojnika. Alijev je ponudio izvinjenje i nadoknadu štete, ali Moskva to nije prihvatila. Barem nije prihvatila odmah i pokrenute su konsultacije unutar vojnog saveza Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti o odgovoru na čin agresije.

Nakon toga, samo nekoliko sati posle, dolazi do sporazuma Moskva-Baku-Jerevan i trenutnog prekida vojnih aktivnosti. Turci su izbačeni iz igre, ali i Francuzi i Amerikanci, koji su deo grupe iz Minska, koja 30 godina ne uspeva da reši ovaj problem.

Rusija je zaustavila rat

Ovo bi bio tačan naslov, a ne tvrdnje kakve se iznose u nekim medijima, kako je sve ovo dogovor Erdogana i Putina. Rat u Karabahu službeno je zaustavljen, a Rusija se pretvara u jamca bezbednosti regiona i u njega uvodi svoje mirovne trupe. To je omogućilo sprečavanje razvoja katastrofalnih događaja za Jermene, ali njihovo ogorčenje zbog onoga što se dogodilo toliko je veliko da bi moglo rezultovati novom revolucijom i padom Pašinjanove vlade.

Ceo tekst sporazuma Vladimira Putina, Ilhama Alijeva i Nikola Pašinjana o okončanju rata u Karabahu možete pročitati bilo gde, ali glavna stvar je sledeća:

Prvo, prestaju sva neprijateljstva i snage dve strane ostaju na položajima koje su zauzele do ponoći. Grad Šuši, oko kojeg su se poslednjih dana vodile žestoke bitke, odlazi u ruke Azerbejdžana.

Drugo, jermenska vojska se povlači iz regiona, zamenjuju je ruski mirovnjaci, a njihovo raspoređivanje je već počelo. Dakle, Rusija će u Karabahu obavljati iste funkcije garanta sigurnosti koje je obavljala u Pridnjestrovlju, te Abhaziji i Južnoj Osetiji prije rata 2008. godine, u kojem je Sakašvili, na nagovor NATO pakta, mislio da može proterati rusku vojsku.

Treće, u narednih mesec dana Baku će kontrolisati ono što naziva regijama Kelbadžar, Agdam i Lačin u Azerbejdžanu. Odnosno, većinu zemalja koje je izgubio tokom prvog rata za Karabah. Te su regije i po Jerevanu teritorije Azerbejdžana, ali su činile takozvani sigurnosni pojas oko nepriznate republike.

Povratak tih teritorija još od prvih dana rata bio je uslov da Azerbejdžan završi ofanzivu. U najgorem slučaju, to bi značilo prekid komunikacije između Jermenije i Karabaha, teritorije koja je pod nesrećnom sovjetskom vlašću u potpunosti okružena Azerbejdžanom.

Izbegnuta je najgora opcija. Jermenima ostaje pet kilometara zone nadzora nad koridorom Lačin, kroz koji prolazi put koji povezuje Jerevan i Stepanakert. Uz nju će se nalaziti osmatračnice ruskih mirovnih snaga. Ruski graničari će zauzvrat kontrolisati oživljavanje prometne i teretne komunikacije između Azerbejdžana i njegove autonomne regije Nahčivan, odvojene od njega teritorijom Jermenije i Karabaha. Te suptilnosti lokalne geografije odražavaju se u ikonografijama koje su svakodnevno objavljivane na društvenim mrežama.

Opšti sporazum o miru važiće pet godina i biće automatski obnavljan na isti period ako nijedna strana ne izjavi da odustaje od njega najmanje šest meseci pre očekivanog datuma.

Implikacije po Rusiju

Pod pretpostavkom da se plan naveden u trilateralnoj izjavi sprovede, Moskva je rešila glavni problem na Južnom Kavkazu, poštujući svoje ključne interese.

Glavni problem bio je sam rat, tačnije, uspešna ofanzivna operacija Azerbejdžana. U principu, zaustavljena je potpuna apsorpcija Karabaha, to jest, sa stanovišta Azerbejdžana, potpunta obnova njegove teritorijalne celovitosti, čemu je težio Baku. Nakon stvarnog gubitka grada Šuši od strane Jermena, čini se da je zauzimanje glavnog grada Stepanakerta od strane azerbejdžanskih trupa bilo pitanje sati, najviše dana. Očuvanje Karabaha kao teritorije koju ne kontroliše Baku garancija je da Azerbejdžan neće početi pristupanje NATO paktu i da NATO neće dobiti pristup Kaspijskom moru i ruskoj granici u regiji Dagestan.

Čini se da je Rusija ipak uspela da spreči naglo jačanje Turske u regionu. Ankara je bila glavni strateg novog rata i tvrdila je da je garant njegovog kraja, i to pod njenim uslovima. „Čini se“, budući da je predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev, komentarišući prekid neprijateljstava, dao sledeću izjavu:

„Biće ovo zajednička mirovna misija Rusije i Turske, ovo je novi format.“

Međutim, Turska se ne spominje ni u tekstu trilateralne izjave, ni u obraćanju Vladimira Putina po tom pitanju. Tamo se pojavljuju samo ruski mirovnjaci. Možda je reč o saučestvovanju turskih predstavnika u radu centra za nadzor primirja u samom Azerbejdžanu, čije je stvaranje predviđeno u izjavi trojice čelnika, ali ne i o turskim vojnicima direktno u zoni sukoba. Ako ih je Alijev već uspeo obećati Erdoganu, to će biti stvar njihovog ličnog odnosa. Do sada sve izgleda kao da se turski rasplamsani sukob ne završava na idealan način i da Erdogan nije postigao sve svoje ciljeve, što je već iznedrilo zasebnu teoriju zavere.

Navodno je Ankara pokušala da spreči postizanje sporazuma u ovom obliku i možda to stoji iza obaranja ruskog helikoptera Mi-24 u blizini granice s Nahčivanom, gde se dugo govori o prisutnosti turskih trupa. Bilo kako bilo, Moskva je odlučila da ne zameni ovaj tragični incident mirovnom inicijativom.

Implikacije po Baku

Baku slavi pobedu. Uzeo je deo Karabaha i vratio pod svoju kontrolu značajna područja, uključujući već spomenuti grad Šuši, koji ima važno simbolično značenje i za Jermene i za Azere. Naime, bivša prestonica Karabaškog kanata kamen je temeljac u međusobnim pretenzijama na odlučujuću ulogu u istoriji regije.

Tokom drugog rata za Karabah, Azerbejdžan je delovao kao agresor, odmrzavajući sukob pod izmišljenim izgovorom. No, prema njegovim rezultatima, ono što će ostati od samoupravnog jermenskog Karabaha ili Arcaha postojaće, recimo to tako, zahvaljujući „dobroj volji“ Bakua. U stvari, zbog garancija Rusije izraženih u mirovnom kontingentu, ali azerbejdžanska propaganda će to predstaviti na ovaj način.

Još uvek se sve mora nekako prikazati tako da su svi „pobedili“, a jedini problem koji Alijev može imati u vezi sa svim tim jeste najradikalniji deo društva. Potrebno je objasniti svojim generalima i naciji u celini zašto su azerbejdžanske trupe ipak stale, odnosno zašto nisu okončale „pitanje Karabaha“ i stekle kontrolu nad celom njegovom teritorijom, iako su to mogle učiniti.

Implikacije po Jerevan

„Tragedija“, „katastrofa“, „potpuna noćna mora“, „nacionalna izdaja“, u tim je terminima ono što se dogodilo opisano s jermenske strane. Na pristanak Pašinjana o prestanku neprijateljstava Jerevan je odgovorio neredima. Demonstranti su upali u vladu i Narodnu skupštinu, odnosno parlament, čiji je predsjednik izvučen iz automobila i pretučen.

Emocije Jermena se mogu razumeti. Na teritorijama koji će sada ići pod kontrolu Azerbajdžana ne živi toliko ljudi, ali postoje mnoge drevne jermenske crkve i drugi nacionalni spomenici – uključujući, na primer, ruševine Tigranakerta, osnovanog pre naše ere. Emocionalna veza s tim zemljama vrlo je jaka, posebno kao deo herojstva naroda uopšteno i potomaka onih koji su, položivši tamo svoj život, ipak pobedili u prvom ratu.

Posebna je bol Šuši, za koji su i dalje spremni boriti se i oslobađati ga „bez obzira na sve“. Nevolja je u tome što je ovaj grad svojevrsna tvrđava. S jedne strane okružen je planinama, s druge strane strateškom visinom s koje se pucalo na Stepanakert. Ako nije bilo moguće odbraniti ga, sigurno neće biti moguće sada vratiti ga.

Jermeni ne žele odustati od svojih pokušaja da vrate situaciju status kvo prije sporazuma, iako je situacija sve samo ne „status kvo“, jer je za njih situacija na frontu kritična. Priznajući gubitak Šušija i drugih teritorija, oni barem spašavaju Stepanakert, gde je koncentrirano glavno stanovništvo Karabaha. To je jezgrovito formulisao predsednik Republike Arcah Arajik Arutjunjan, kojem je ublažavanje stvarnog poraza moralo biti posebno teško.

„Uzimajući u obzir trenutnu tešku situaciju, polazeći od potrebe da se izbegnu dalji veliki ljudski gubici i potpuni gubitak Arcaha (Karabaha), dao sam pristanak za okončanje rata“, rekao je Arutjunjan.

Po ovom pitanju nema jedinstva u Karabahu. Većina u parlamentu složila se s premijerom, ali sekretar Saveta bezbednosti Samjuel Babajan oštro se protivi primirju. Demonstranti u Jerevanu takođe zahtevaju nastavak oružane borbe, kao i prenos vlasti u Jermeniji na Glavni štab i trenutnu ostavku premijera Nikola Pašinjana. Njegova uloga u razvoju tako tužnih događaja za jermensku naciju tema je za posebnu raspravu.

Između logike i emocija

Čini se da jermenski čelnik nije kriv toliko za to što se složio sa „sramotnom predajom“, jer je ovo uglavnom iznuđena odluka. Zapravo je sukob u principu dosegao takve granice. Da je bilo veće taktičke fleksibilnosti i više samopouzdanja s njegove strane u ranim fazama rata, račun možda ne bi biti tako veliki kao ovaj koji sada plaća.

U svakom slučaju, Pašinjanov politički bankrot je neopoziv. Društvenim mrežama aktivno kruži glasina da je premijer pobegao iz zemlje i da se sada nalazi u Sočiju. Čak i ako se radi o „kleveti“, u bliskoj budućnosti svi psi Južnog Kavkaza biće mu za repom, i s azerbejdžanske i s jermenske strane. Ali to su njegovi lični problemi.

A mogući problem Rusije je taj što će sva jermenska bol i sva negativnost koja je sada usmerena na Pašinjana, nakon što pojedu njega, nekako biti preusmerena na Moskvu. Sada jermenski narod ne ceni toliko činjenicu da je Karabah spasen od konačne katastrofe, koliko zamera Moskvi činjenicu da je bio prisiljen na predaju.

Nova „bezbednosna arhitektura“ u regionu je takva da Jerevan pada u kritičnu vojnu zavisnost od Moskve. Samo će ruski mirovnjaci sprečiti Azerbejdžan od „konačnog rešenja sukoba u Karabahu“, a linija odbrane koju su stvorili Jermeni je uništena. Ovo su činjenice, ali osim činjenica postoje i emocije, a na Kavkazu ih ima u izobilju i jako su vruće. Kao rezultat svega, određene snage u jermenskom društvu Rusiju neće doživljavati kao mirotvorca, već kao prepreku.

Mitovi o tome da je Moskva sklopila zaveru s Alijevim i sprečila beg Azerbejdžanaca od Šušija sve do Bakua, ne samo da će živeti, već će ih i aktivno širiti onaj deo jermenske elite koji je okrenut Zapadu. U budućnosti, njihov propagandni učinak može dovesti do sazrevanja vrlo otrovnih plodova, i to se mora uzeti u obzir.

No, to je ono što tek treba da se dogodi, a predviđati bilo šta na Kavkazu je nezahvalno, baš kao na Bliskom istoku i Balkanu, glavnim regionima u svetu u kojima logika često ne igra nikakvu ulogu.

(standard.rs)