Angela Merkel je, opet, posle dugog zatišja, svetska vest. Njeni memoari, pod naslovom Sloboda, unapred proglašeni za „izdavački događaj godine“ u Nemačkoj, izašli su (što se sasvim iznimno događa) u isto vreme (26. novembra) u još trideset zemalja i na više jezika!
Medijski atraktivno, politički intrigantno štivo podiglo je temperaturu na globalnom nivou i pre nego što je knjiga, formalno, izašla iz štampe. U nedeljniku Cajt plasirani su, kao komercijalno programirana „vatrena priprema“, delovi memoara o najuticajnijim ličnostima sa kojima se Angela Merkel sretala za vreme duge (četiri mandata, šesnaest godina) vladavine: od Vladimira Putina i Donalda Trampa, do Vladimira Zelenskog i pape Franciska.
Iz vešto probranih delova velikog memoarskog štiva (750 stranica, izdavač Kipenhojer i Vič) vidljiv je autorkin pokušaj da, glancajući sopstvenu biografiju (kako to s memoarima obično biva) odbrani svoju političku ostavštinu. I posebno, prkosno i demonstrativno, one njene odluke zbog kojih je, u poslednje vreme, najčešće i najžešće napadaju.
A njih je cela jedna lista, koja se, s vremenom i dramatično promenjenim geostrateškim okolnostima i odnosima, samo uvećava i produžava. Za ovu priliku da spomenemo samo tri, po njenim kritičarima, „neoprostiva greha“ Angele Merkel:
- definitivno skidanje s mreže svih nuklearki, koje su zemlji obezbeđivale znatan deo električne energije;
- kancelarkina migrantska politika;
- njeno izričito protivljenje da Ukrajina i Gruzija dobiju status kandidata na NATO samitu 2008. godine u Bukureštu.
Prekretnica „Fukušima“
Naprasna, u to vreme zaista iznenađujuća odluka, Merkelove da pogasi sve nuklearke u zemlji ne bi, na primer, toliko „bola oči“ da nije došlo do rata u Ukrajini. Obezbeđena dovoljnom količinom jeftinih i sigurnih ruskih energenata, nemačka industrija je mogla prilično bezbolno da se suoči sa tim „šokom“.
Kancelarka je sporan i radikalan potez s nuklearkama učinila, inače, posle havarije u japanskoj Fukušimi. Bila je, očigledno, i profesionalno svesna opasnosti s kakvom bi, u sličnoj situaciji, mogla da se suoči njena zemlja: doktorka fizike po obrazovanju, bila je ministarka u vladi kancelara Helmuta Kola, u jednom mandatu, specijalno zadužena za bezbednost nuklearnih reaktora.
Njeno odricanje od nuklearki dobilo je dramatične i drastične razmere tek kada je vlada njenog naslednika Olafa Šolca bila prinuđena (vašingtonski diktat) da povuče ekonomski samoubilački potez: da hirurški preseče energetsku „zavisnost od Moskve“.
Najsnažnija privreda Starog kontinenta izgubila je prednost koju je decenijama pre toga, upravo zahvaljujući sigurnim snabdevanjem ruskim energentima po veoma povoljnim cenama. Prestala je da bude konkurentna u odnosu na privrede drugih zemalja, suočavajući se, iz godine u godinu, s recesijom, bez realnih izgleda za oporavak.
Da spomenemo samo, kao ilustraciju, primer (iako u tom smislu nije jedini) „Folksvagena“: jedan od simbola nemačke industrijske moći prinuđen je, prvi put u svojoj dugoj istoriji, da traži spas u masovnom otpuštanju radnika i zatvaranju pojedinih fabrika u samoj Nemačkoj!
Moćni sindikat metalaca i dobro organizovana sindikalna organizacija u velikom automobilskom koncernu biju ovih dana ogorčenu bitku kako bi sprečili takav scenarij. Čine to u krajnje nepovoljnom trenutku za zemlju, usled duboke političke krize: raspadom „semafor“ koalicije Nemačka se prvi put suočila sa prevremenim, parlamentarnim izborima!
Potraga za „zaštitnim znakom“
Nedeljnik Cajt se u izboru intrigantnih detalja iz memoara Angele Merkel, koje su zatim „eksploatisali“ mediji širom sveta, nije dotakao nuklearki, ali jeste druge dve teme „optužnice“ protiv nje sa ranije spomenutog spiska: kancelarkine migrantske politike i njenog „ne“ Ukrajini i Gruziji, koja u ovom času nije u prvom planu.
Bivša kancelarka i sada odlučno brani te svoje stavove pozivajući se na okolnosti u kojima su donete. Njena odluka da 2015. godine širom otvori nemačke kapije za stotine hiljada migranata, među kojima je u tom času bilo najviše onih iz Sirije, bila je motivisana humanim i ekonomskim razlozima. Oni ekonomski nisu prestali da postoje: zbog kritične demografske situacije Nemačka je egzistencijalno upućena na stranu radnu snagu.
Kad je reč o humanim razlozima, situacija je mnogo komplikovanija. Izbeglička „muti“ (majka) je izraz iz onih vremena, vezan za Merkelovu, koji se danas izgovara s prekornim cinizmom. A upravo je taj gest humanosti, verovala je, trebalo da kao jak simbol obeleži njenu dugu ali „ravnu“ političku i državničku karijeru.
Uz nezaobilazni podatak da je bila prva žena na kancelarskom tronu, to je trebalo da bude njen „zaštitni znak“. Kao što je Vilija Branta obeležila njegova (čuvena) „istočna politika“ (i Nobelova nagrada za mir), a za Helmuta Kola činjenica da u istoriju ulazi kao „kancelar ujedinitelj“.
Angela Merkel je otvorila kapija migrantima, kroz koje je u zemlju te godine ušlo više od milion izbeglica, pod parolom „mi to možemo“. Ispostavilo se da je to bila loša procena. Kancelarka nije uspela da u svoj optimizam ubedi ne samo nemačku javnost nego ni sopstvenu stranku.
Priznaje, u detaljima koje je obelodanio Cajt, da su se ona i stranka našle u „raskoraku“: prihvatala je, kaže, uvođenje kontrole na granicama, ali ne i proterivanje „došljaka“ koji traže pravo na politički azil.
Oštri kritičari bivše kancelarke je optužuju za uspeh desničarske Alternative za Nemačku. Ova stranka, nastala samo dve godine ranije (2013) napravila je uzlet (ispostaviće se: nezaustavljiv) na oštroj kritici njene migrantske politike, osluškujući, očigledno bolje od ostalih, etabliranih stranaka, raspoloženje javnog mnjenja i socijalno „pulsiranje“. I u njenoj partiji je optužuju da je stranku previše pomerila ka centru, prepuštajući „napušteni prostor“ desničarskoj Alternativi.
Rat u Ukrajini je izdramatizovao do usijanja njeno odbijanje da se Ukrajini (Gruzija u ovom času nije u kritičnom, prvom planu) 2008. godine na ranije spomenutom samitu u Bukureštu da „zeleno svetlo“ za ulazak u NATO. Merkelova piše, i ponavlja to u brojnim intervjuima povodom izlaska iz štampe njenih memoara, da je ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski pokušavao od nje da napravi „žrtvenog jarca“.
Bila je, kaže, svesna te 2008. godine da davanje „zelenog (NATO) svetla“ Kijevu ne bi zaštitilo Ukrajinu. Naprotiv. Bila je duboko uverena da bi upravo takav (nepromišljen) potez „izazvao Putina“. Čak je i uopšteno obećanje dato ovoj zemlji i Gruziji, Putin protumačio kao „proglašenje rata“.
Odlučujuće za njeno resko „ne“ Ukrajini (čemu se pridružio i tadašnji francuski predsednik Sarkozi) bilo je „prisustvo ruske flote u Crnom moru na ukrajinskom poluostrvu Krim“ kao „opasan, veliki rizik“. „Nijedna zemlja do sada, napisala je, kandidat za pristupanje NATO-u nije imala takvu ukotvljenost ruskih vojnih struktura“ kao Ukrajina u tom času.
Vratila se iz Bukurešta „s pomešanim osećanjima“. „Izbegli smo veliki spor (Amerikanci su snažno pritiskali da se Ukrajini da status kandidata) ali je bilo očigledno da mi unutar NATO-a nismo imali zajedničku strategiju prema Rusiji“.
Prisetila se da joj je Putin „jednom prilikom“ rekao da ona neće „zauvek ostati kancelarka“ i da će tada Ukrajina i Gruzija ući u NATO, što on „neće dozvoliti“.
Putinov proročki govor
Na kancelarkino držanje u Bukureštu 2008. godine, uticao je, očigledno, i čuveni govor ruskog predsednika na Minhenskoj konferenciji 2007. godine. Mnogi su ga označili kao proročki. U njemu je Putin nedvosmisleno naznačio u kom smeru će se kretati ruska spoljna politika.
Zapadni lideri su ga dočekali „u šoku i s nevericom“. Nisu želeli da ga ozbiljno shvate i razumeju. Samu Merkelovu je izgleda manje iritirao rezak sadržaj Putinovog govora, a više njegovo držanje.
„Sedela sam, piše, u prvom redu. I mogla da izbliza pratim Putina tokom obraćanja. Govorio je brzo, na momente slobodno. Verovatno je sam napisao većinu govora, ako ne i svaku reč. Posebno me je iritiralo njegovo samopouzdanje: ni reči o nerešenim sukobima na njegovom pragu, u Nagorno Karabahu, Moldaviji, Gruziji… Kritikovao je NATO misiju (mislila je na NATO agresiju) u Srbiji, ali ni reči o zverstvima koje su Srbi počinili tokom raspada bivše Jugoslavije, ni reči o događajima u samoj Rusiji…“
Vladimir Putin je u reagovanju na ovaj „zapis“ Angele Merkel podsetio na jedan njihov razgovor. Kancelarka mu je tom prilikom priznala da je NATO intervenisao u SR Jugoslaviji bez saglasnosti Saveta bezbednosti, uz objašnjenje da se „tamo (na Kosovu) osam godina prolivala krv“. A ovde, uzvraća Putin, kad se osam godina prolivala krv u Donbasu, kao da to „nije bila krv nego vodica…“
Putinov govor u Minhenu slušao je, daleko spokojnije, tadašnji američki ministar odbrane Robert Gejts, nekadašnji šef Centralne obaveštajne agencije (CIA). Aludirajući i na Putinov nekadašnji posao, rekao je: „Kao starog učesnika Hladnog rata, njegov govor ispunio me je nostalgijom za manje komplikovanim vremenom. Stari špijuni poznati su po neuvijenom, direktnom govoru. Mi smo suočeni sa mnogim zajedničkim problemima i izazovima koje moramo rešavati u partnerstvu sa drugim zemljama, uključujući Rusiju“.
Gejts je inače, odmah prihvatio poziv „predsednika Putina i ministra odbrane Ivanova da poseti Rusiju“, uz konstataciju: „jedan hladni rat bio je sasvim dovoljan“. Očigledno se, prema ono što se sada dešava u odnosima između Moskve i Vašingtona, prevario…
Poseban deo u memoarima, i skorašnjim novinskim intervjuima, Merkelova je posvetila Donaldu Trampu. Novinarima italijanskog dnevnika Korijere dela sera, otkrila je da je Tramp bio opsednut činjenicom „da, po njegovom mišljenju, ima previše nemačkih automobila u Njujorku“ i da bi, uz pomoć visokih carina, hteo „da nestanu sa Menhetna“.
U tumačenju političke filozofije starog i novog američkog predsednika, Merkelova primećuje da za Trampa ne „postoje situacije u kojima svi dobijaju, da sporazumom stiču neke prednosti“. Za Trampa jedan ili drugi moraju da budu na dobitku, a ona je verovala „u moć kompromisa, za razliku od Trampa“.
Prisetila se i prvog (neugodnog) susreta sa Trampom u Beloj kući. Pozdravili su se na ulazu, ali je u Ovalnom kabinetu, kad su fotoreporteri tražili da se, pred kaminom, rukuju, domaćin demonstrativno izbegao da prihvati njenu ispruženu ruku. Tramp se raspitivao kod nje o ruskom predsedniku. „Bio je očigledno fasciniran Putinom“, zapisala je Merkelova.
Poslednje redove memoara, pisala je pre nego što su okončani predsednički izbori u Americi. I našla se opet u raskoraku: poželela je, iz sveg srca, da (malerozna) Kamala Haris pobedi i bude „prva žena predsednica Sjedinjenih Američkih Država…“
