Povratak Ban Ki Vuka

PIŠE: Aleksandar Apostolovski

Da li je Vuk Jeremić kineski igrač? Gotovo nesumnjivo. Da li je ruski igrač? U to se osnovano sumnja. Da li je Vuk Jeremić, ipak, američki igrač? U to možda ponekad posumnja Vuk, ali nikako Amerikanci.

I, konačno, da li je Vuk Jeremić srpski igrač? Naravno, tako sve počinje i tako se sve završava!

Kada se učinilo da je njegova politička karijera završena potpunim fijaskom na decembarskim izborima, dao je ostavku na mesto lidera Narodne stranke i činilo se da će otperjati u najboljim godinama u neku pobočnu međunarodnu organizaciju ili na univerzitet, koji služe kao sigurna kuća za islužene političare. Bio je na polovini puta do tamo, kada se saznalo da zapadne sile, Nemačka pre svih, priprema rezoluciju o Srebrenici u Generalnoj Skupštini UN.

Ne znam ko je koga prvi nazvao, to svakako neće priznati ni on ni Aleksandar Vučić, ali pretpostavljam da je razgovor dva politička žestoka protivnika bio na ivici ful kontakta i melodrame. Nekadašnji predsednik Generalne skupštine UN i šef države znali su da su potrebni svojoj zemlji, jer ma kakve ratove da su vodili, jednom je trebalo da ih prekinu, a pretnja famoznom rezolucijom o genocidu u Srebrenici bila je više nego dovoljan razlog za to.

Vučiću je bio potreban čovek koji poznaje UN iznutra, način funkcionisanja, glasanja i lobiranja u kancelarijama zemalja članica, ali naročito onaj koji zna noćne tajne Njujorka, kada se članovi delegacija udalje sa Ist Rivera i zasednu u neki od elitnih, zatvorenih klubova, gde se kroje sudbine, život, smrt, karijere i granice.

Ako je odlazeći ambasador u Vašingtonu Marko Đurić tokom svog uspešnog mandata peglao odnose sa Amerikancima, najavljen kao jedan od ministara u budućoj Vučevićevoj vladi, Jeremić je političar koji mnogo bolje poznaje strance i načine na koje sklapaju dilove nego što poznaje srpsku razbarušenu dušu. Dokaz za to je da su ga, od kada se samostalno uključio u politiku, odvajajući se od svog tvorca Borisa Tadića, napustili njegov posilni Zdravko Ponoš, potom Miroslav Miki Aleksić, kao i još nekoliko primeraka Juda. Tako je Vuk doživeo staru kletvu, da mu crkne krava, iako su mnogi očekivali da će mu vlast sama pasti u ruke, kad-tad.

Stvoren je kao žuti model Koštunice s naočarima, oblikovan među Borisovom baronima kao patriotski incident, koji je toliko nedostajao japijevskoj ekipi da bi se dopala širokim narodnim masama. Znali su da im u ekipi nedostaje takav primerak, kako bi običan svet, po šumama, gorama i predgrađima, nekako svario vlast proevropske Demokratske stranke.

Patriote su odmah uočile mlađano žuto momče, koje ekspresno napreduje. Postaje ministar spoljnih poslova, pa su svi – od Vojislava Koštunice, Ivice Dačića i Tomislava Nikolića, najozbiljnije razmišljali da ga, iako mu je bilo tek 33 godine, ubace u program za usvajanje dece. Tako je stvorena žuta patriotska beba iz epruvete. Ali odlaskom Borisa sa vlasti, Demokratsku stranku preuzima Dragan Đilas i prvo što čini je da aktuelnog predsedavajućeg Generalne skupštine UN izbaci iz stranke!

Kada je u Ujedinjenim nacijama Vuk Jeremić kremu svetske diplomatije pustio „Marš na Drinu”, Dragan Đilas mu je u Beogradu, u četiri oka, izrecitovao klasiku poezije iz srpskog političkog ciklusa: „Marš iz žutih!”

Interesantno je da, upadajući kao samostalac u politički život, Jeremić nije pokazao narodnjačku crtu koju inače poseduje, kada je, recimo, prevrtao stolove na Menhetnu, posle pobeda Novaka Đoković. Na stolu je, naravno, bilo pečenje. Srbi, jednostavno, kod Jeremića ne prepoznaju ono što vide stranci.

Kada je bio kandidat za generalnog sekretara UN, jedva ga je pobedio Antonio Guteres. Jeremić je bio drugoplasirani, a Miroslav Lajčak treći. Za Jeremića su glasale Rusija, Kina i Francuska. Protiv su bile SAD i Velika Britanija. Vuk nije nasledio Ban Ki Muna, ali je pokazao da poseduje mističnu podršku. Dovoljnu za svet, premalu za Srbe. Nekakva čudna sreća prati Vuka Jeremića na njegovoj zvezdanoj putanji u međunarodnim odnosima, ali ga spušta ispod cenzusa, kad god uđe u srpsko gravitaciono polje. U tom paradoksu krije se njegova politička sudbina!

Vuk je sam završio gotovo čitav posao, lobirajući za sebe u trci sa Guteresom. Na kineskom forumu u Pekingu bio je specijalni gost, zajedno sa Henrijem Kisindžerom, Kristinom Lagard, predsednicom MMF-a i bivšom ministarkom finansija u Sarkozijevoj vladi. Tada, pored starog, dobrog Henrija, tihog američkog vladara svih vladara koji je sada u večnim lovištima, sedeo je i Robert Rubin, bivši Klintonov ministar finansija i gazda Goldman Saksa, pa bivši direktor Siti grupe i predsedavajući Saveta za međunarodne odnose Harvard korpracije.

Kako se u Pekingu, među takvim facama, našao Jeremić? Pozvao ga je lično možda i najmoćniji kineski ministar Li Vej, koji vodi sektor razvojnog planiranja Kine. Dakle, čovek kod koga su svi vodeći predsednici svetskih korporacija dolazili na rukoljub. Međutim, ministar Li Vej je stekao još jednu funkciju. Postao je član Vukovog Instituta CIRSD (Centar za međunarodnu saradnju i održivi razvoj). Kako kineski ministri ne mogu biti članovi nijednog međunarodnog borda, jer je njihovo jedino prirodno stanište CK KP Kine, pitanje je kako je Li Vej dospeo među vukovce, članove instituta jednog Srbina, zajedno sa još nekoliko svetskih kapitalaca, poput tvorca ekonomske šok-terapije, istovremeno omraženog i obožavanog, ali svakako moćnog Amerikanca Džefrija Saksa?

Odgovor na to seže još dalje u prošlost, kada Vuk Jeremić, kao ministar spoljnih poslova Srbije, nije dozvolio da naš ambasador prisustvuje dodeli Nobelove nagrade za mir kineskom disidentu Li Šiebaou.

Kinezi su nacija koja loše stvari pamti jako dugo. Dobre stvari pamti još duže. Kada je Vuk, kao predsedavajući Generalne skupštine u oproštajnoj poseti boravio u Pekingu, kineski predsednik Si Đinping ga je pitao šta planira da radi u životu. Možda da peca? Ili da lovi leptire? Vuk je imao samo jednu molbu za kineskog predsednika. Da dozvoli ministru Li Veju da postane član njegovog beogradskog instituta. Najmoćniji čovek Kine, a verovatno i sveta, Vuka je, samo za trenutak, čudno pogledao. Ali posle mesec dana, tadašnji kineski ambasador u Beogradu pozvao je Vuka Jeremića i obavestio ga da je Li Vej postao član CIRSD-a.

Tako je Vuku stavljeno do znanja da Peking ima svog posrednog kandidata za narednog Generalnog sekretara UN.

Ruski glas je takođe obezbeđen. Priča se da je šef ruske diplomatije Sergej Lavrov u Moskvi bio toliko očaran, kao da je beogradski dečko poreklom iz Staljingrada.

Ali ko god misli da je Jeremićeva glava okrenuta ka Istoku, treba dobro da mućne glavom i priseti se više nego bliskih kontakata Jeremića sa nekadašnjim šefom kabineta Baraka Obame i gradonačelnikom Čikaga Ramom Emanuelom. Nije li Vuk završio fiziku u Londonu, a potom stavio američke manžetne na Harvardu? I nije li njegov veliki konkurent i prijatelj Miroslav Lajčak studirao u Moskvi, a slovi na svim pozicijama kao američki kandidat?

Pristavši da postane izaslanik predsednika Srbije u UN, Jeremić je, kao i Vučić, zaslužio aplauz. Ne zbog ofucane fraze o srpskoj slozi i tome slično, već o pragmatičnoj odluci da se politički protivnici okupe oko izuzetno važnog državotvornog cilja.

Možda zato obaveštajne službe mnogih zemalja prate svaki njegov korak u Njujorku i neki od snimaka se pojavljuju na društvenim mrežama ili zatvorenim vajber grupama. Tek da zna da svi motre na njega i da pošalju poruku: Ban Ki Vuk je ponovo u igri.

(politika.rs)