Promocija romana Branka Rosića u “Peckham Pubu”

Dugogodišnje novinarsko iskustvo Branku Rosiću, novinaru, piscu i muzičaru iz Beograda, omogućilo je da bude upoznat sa svim društvenim, političkim i kulturnim dešavanjima.

Ipak, ono što nije mogao da kaže novinarskim tekstovima, odlučio je da kaže u svojim knjigama, od kojih će ona druga “Za sutra najavljuju konačno razvedravanje” biti promovisana 10. novembra od 17 časova u “Peckham Pubu” u Banjaluci. Promocija je dio aktivnosti projekta “Nektar OK fest karavan”, koji putuje po gradovima BiH. Rosić je zamjenik glavnog urednika magazina “Nedeljnik”, a njegove knjige veoma su popularne kod publike.

Njegov drugi roman koji će predstaviti pred banjalučkom publikom priča je o dva brata, poznatim imenima ovdašnje medijske i muzičke scene, koja ima nekoliko zanimljivih i atraktivnih tokova. U intervjuu za “Nezavisne” Rosić govori o romanu, dolasku u Banjaluku, novinarstvu, ali i licemjerstvu.

Vaša druga knjiga nosi zanimljiv naziv “Za sutra najavljuju konačno razvedravanje”. Hoćemo li uskoro dočekati razvedravanje, koje, čini se, u ovom trenutku više nego ikada cijeli svijet željno iščekuje?

Ako je razvedravanje skidanje maski, druženje i neka svakodnevica, onda će ono verovatno biti do februara, marta. Možda se to poklopi s prolećnim razvedravanjem. Obećavaju da će do tada vakcina uraditi svoje. Nadam se samo da pošto nam izvade injekciju neće biti puno oblaka u životima usled socijalnog naoblačenja.

Ova godina je posebno bila pogubna za kulturna događanja, pa ih je većina otkazana ili prolongirana. Ipak, “Nektar Ok fest” je za svoju publiku organizovao “Ok fest karavan”, u okviru kojeg će i Vaša knjiga biti predstavljena u Banjaluci. Koliko Vam znači susret s publikom i prilika da knjigu predstavite i s ove strane Drine?

Znači mi baš mnogo. Ideja da dođem i promovišem knjigu u Banjaluci postoji gotovo od izdavanja romana, ali su se menjale ideje gde locirati promociju ili uz šta je vezati. Mislilo se i uz samo dešavanje “OK festa”. U danima festivala. Uvek mi znači susret s publikom. Jer, imate statističke podatke – prodali ste toliko i toliko knjiga. I to su bitni brojevi, ali vas zapravo zanima da vidite uživo čitaoce knjiga, da vidite koliko to koga zanima i da na kraju nekog animirate da počne da vas čita. S druge strane ovo je moj prvi dolazak s romanom u Banjaluku i imam uzbuđenje i tremu da li sam svojom karijerom dobacio u ove krajeve. Ja sam imao ogromne promocije u Beogradu i broj publike ravan skoro koncertu, ali uvek imam strah da li sam dobacio dalje od Beograda. A promocija u Banjaluci mi baš znači više od lične provere. Radujem se susretu s ljudima.

Filip David je naveo za ovu Vašu knjigu da je to roman o vremenu u kojem živimo, svetu zloupotrebe vlasti, izdaji profesije, dubokom moralnom padu, korupciji, terorizmu. Možete li za naše čitaoce pobliže objasniti o čemu knjiga govori?

Moja knjiga “Za sutra najavljuju konačno razvedravanje” govori o dva brata, od kojih je jedan popularni televizijski voditelj. Njegov sin je pripadnik radikalne grupe koja pali hotel s migrantima u Beogradu. Ovaj otac, voditelj, mora ući u pakt s političkim establišmentom da bi spasio sina. Drugi junak je njegov rođeni brat, nekada popularni jugoslovenski rok muzičar, koji je po raspadu Jugoslavije otišao u London. On tu živi sa svojom ženom, bivšom manekenkom. Tu je njihov sudar s emigrantskim životom, gde kao popularne ličnosti u bivšoj zemlji u novoj zemlji ne znače ništa. Ovom drugom bratu se posle decenija životarenja ostvari slučajem ogrmna karijera kompozitora u Londonu, ali i biva umešan u jedan zločin. Kao sporedni lik, ali koji igra bitnu ulogu, je migrant iz Sirije koji će uticati na radnju romana. I sve se iskomplikuje i zaoštri. U knjizi ima baš onoga što je rekao Filip David, ali prevara devojke sa srpskim premijerom, ubistvo, otac koji spava s jedva punoletnom drugaricom svog sina, teroristički napad ravan događajima koji se odvijaju ovih dana u Evropi. Mnogo toga što je preporučilo ovu knjigu za TV seriju koja bi trebalo da se snima sledeće godine.

U knjizi niste zaobišli ni mlade, za koje kažete da ih većina glorifikuje Rusiju, a onda kada završe školu jedva dočekaju da odu u Njemačku da voze kamion ili rade kao medicinari. O tom licemjeru malo se javno govori?

Da, to je zaista licemerje o kojem se javno malo govori. A ja sam to želeo da kažem u knjizi. Verujem da gotovo nijedan roditelj koji drži Putinovu sliku nije poželeo da mu sin studira u Vladivostoku. Nijedan vozač kamiona koji bi držao Putinovu sliku u kabini ne razmišlja da vozi kamion po Rusiji nego čeka u redu ispred nemačkog konzulata u Ulici kneza Miloša u Beogradu za dozvolu da vozi po nemačkim autobanovima. Evo i sad kad idem po komšiluku vidim da je školski teren opremila EU, a na naslovnoj strani tabloida da dobijamo borbene dronove s istoka planete. Svima puna usta toga, ali onda završe u kabini kamiona u Mariboru ili Frankfurtu, a njihove žene medicinske sestre u Kelnu jer je ipak isplativije menjati pelene nemačkim penzionerima nego ruskim braći i babuškama. Evri su evri. Isto tako deo srpske omladine odgovara da je protiv EU, a onda kao svoju glavnu ambiciju navodi da odmah po školovanju ode u neku od zemalja EU jer ovde nema leba. Nemam ja ništa protiv, neka ljubi se Istok i Zapoda, Sever i Jug, ali nemojte uveče demonstrirati protiv EU zemalja, a onda ujutru ići ispred ambasade da čekate radnu vizu.

Da li Vam knjige daju prostor da kažete ono što mislite, a što ne možete reći u novinarskim tekstovima ili Vam one pružaju neki drugi vid ličnog oslobađanja?

Mislim da mi one pružaju neki drugi vid ličnog oslobađanja. Neki drugi život. Ponekad kad pomislim da nema dalje za mene u novinarstvu i da sam već sa svima razgovarao u regionu nazove me prijatelj i kaže “Hoćeš li da uradiš intervju s Joko Ono?” To što sam uradio intervjue s nekima koje sam imao na posterima na zidu moje klinačke sobe smatram najvećom povlasticom novinarstva. Književnost mi je donela jedan novi život, slobodu i da stvari koje mi smetaju u današnjem novinarstvu, društvu, odnosima… stavim s ponosom u knjigu. Sve ono čega se gadim, a ponekad ćutim jer treba doći do penzije stavljam u romane zavideći junacima moje knjige koliko su hrabri ili možda ludi.

Koliko Vam je bavljenje novinarstvom pomoglo u književnom pisanju? Shvataju li nas ljudi uopšte ozbiljno kao književnike?

Novinarstvo mi je pomoglo tako što sam kroz neke davne redakcije saznavao o spinovanju, medijsko-političkoj sprezi, muljažama. Ali to su neke bočne stvari mojih romana i u toj scenografiji tranzicije hodaju moji junaci. A i ja nikada nisam želeo da pišem novinarske knjige i da pretačem događaje iz redakcije u roman. Moji romani su fikcija, a iz realnosti sam samo uzimao te drastične primere kao pratnju života mojih junaka. I to su romani, a ne novinarski tekst.

Istina, jezik je drugačiji i ja sam od urednika romana uvek dobijao packe ako skliznem u žurnalistiku. I ta žurnalistika se redovno izbacivala. Inače, postoji podozrenje prema novinarima koji se odmetnu u pisanje romana. Gledaju nas sumnjičavo. I ja sam imao predrasude tipa kao: “I ti si znači morao.” Ali i jedan kompliment od jednog poznatog srpskog kulturnjaka. Rekao mi je: “Mislio sam da dobri novinari pišu loše romane, ali kod tebe sam se prevario.”

Koliko je ovo vrijeme pandemije pogubno po novinarsku profesiju, u smislu manjeg broja oglašivača, straha za radna mjesta, ali onda i od same zaraze?

Kada bude inventar pandemije sigurno će pored nesrećnika koji su izgubili život stajati i nesrećnici koji su izgubili posao zbog pandemije. Kada se u sumornosti okrenem unazad zaključim da je oduvek bila neka kriza. Ili smo mi bili u krizi ili je ceo svet bio u krizi pa i mi s njim. Kao da iz krize nismo ni izlazili. Kriza je i odličan razlog da ti kažu: “Brate, vidiš šta je. Rado bih ja tebi, ali vidi kolika je kriza. Brate, razumi, jednostavno nemam.” Manje prisna objašnjenja biće u mejlovima u kojima će nas obavestiti da se prekida saradnja zbog krize usled pandemije, ali se nadamo boljem vremenu i ponovnom uspostavljanju iste.

Već sam se naslušao tužnih priča u kojima su nekim zaposlenima objasnili da je takva i takva stvar i da se moraju rastati. Mislim da je u Srbiji problem i ogroman broj medija. Samim tim je i ogroman broj novinara i smanjena cena rada. Pre nekoliko godina sam na nekoj tribini o nedeljnicima rekao da je u bivšoj Jugoslaviji bilo 22 miliona stanovnika, bolji standard, samo dva-tri TV kanala, nije bilo interneta i u toj zemlji su postojala samo dva ozbiljna nedeljnika – NIN i zagrebački “Danas”. A danas u Srbiji imamo neuporedivo manje stanovnika, 200 TV kanala na kablu, internet i u tim uslovima šest nedeljnika. To je neodrživo. Pa koliko samo tabloida, portal. Neodrživ je ovoliki broj medija, koji je onda proizveo veliki broj novinara, kojih ili pandemija ili neka druga kriza baci na biro za nezaposlene ili ih proglase tehnološkim viškom.

Poznati ste i kao veliki ljubitelj rokenrola, koji ste svirali, o kojem ste pisali…. Postoji li u današnje vrijeme uopšte pobuna svojstvena za rok ili je i osjećaj za pobunu nestao sa scene baš kao što se desilo i sa popularnošću ovog pravca kod nas?

Tako je. Poslednja pobuna u domaćem rokenrolu desila se u Miloševićevo vreme, kad su bendovi išli na turneju uoči izbora 2000. Da pozovu narod da izađe na izbore i sruši Miloševića. Rokenrol bendovi su podržavali tradašnju opoziciju, a ona im je, došavši na vlast, uzvratila teorijom da je sada došlo tržište i ukinula u svojim medijima sve emisije vezane za rokenrol jer narod traži nešto drugo. Okej, nije na državi da pomaže rokenrol, tek je u tom slučaju smešan bunt, ali danas zaista bendovi nemaju bunt, tako se samo zove emisija RTS u kojoj oni sviraju pesme koje su i buntovne, pa se sutradan probude i odu na posao da slušaju svog šefa. Pogledajte samo koliko fali nekadašnji bunt onog rokenrola iz prošlog veka. To je menjalo svet, zaustavljalo ratove, osvajalo slobode… A danas? Danas je bunt ako se ljudi bore protiv nošenja maski i prskanja ruku dezinfekcionim sredstvom. Gluposti.

(SB/Banjaluka.net)