Svijet 11.11.2022.

Rusija ostaje sila, sa ograničenim uticajem i niko nije kriv

ČITANJE: 3 minute

PIŠE: Marko Lakić

Rusko povlačenje iz Hersona ne samo da je iznenadilo svetsku javnost već je i produbilo sumnje da je sve to režirano na relaciji Moskva-Vašington. Pobornici te teorije isključuju mogućnost ruskog vojnog poraza i tvrde da su stratezi u Kremlju doneli odluku o napuštanju desne obale Dnjepra kao znak dobre volje Moskve, za otpočinjanje pregovora o okončanju rata. Na takvu mogućnost se nadovezuje izjava predsednika Ukrajine Vladimira Zelenskog, da „nije zalupio vrata mirovnim pregovorima sa Rusijom”.

Da li je ovo početak kraja rata dva „bratska” slovenska naroda. Već sada se čuju procene o više od sto hiljada poginulih vojnika na obe strane ali ono što je sada možda najveće pitanje jeste kako će se nakon specijalne vojne operacije kotirati Rusija na svetskoj sceni. Mnogi tvrde da ona više nije svetska super sila i da više neće imati strahopoštovanje ne samo glavnog neprijatelja – NATO pakta, već niti susednih zemalja, iz bivšeg SSSR-a. Čuju se procene da će Rusija biti sila poput Indije ili Pakistana, sa nuklearnim arsenalom ali ograničenog uticaja.

Stvarno, Rusija se dobrano osramotila u Ukrajini. Prvih dana rata svi su mislili da je pad Ukrajine pitanje samo dana, možda sedmica. Ruski padobranci nisu stigli dalje od predgrađa Kijeva a propao je i pokušaj osvajanja Harkova i Nikolajeva. Rat se odužio, uz rusko osvajanje Marijupolja i ograničenog napredovanja u Lugansku, nakon čega je ruska ratna mašinerija stala.

Za razliku od početka sukoba kada su stratezi u Kremlju napravili identičnu grešku kao i JNA u Sloveniji – poslali tenkove bez podrške pešadije zbog čega su desetostruko slabiji Ukrajinci uspeli da desetkuju ruske oklopne klinove, nakon leta je postalo jasno da Moskva ima ozbiljne probleme od kojih je najveći nedostatak ljudstva na razvučenom frontu. Ukrajinci su to iskoristili i u ofanzivi kod Harkova povratili veliki deo teritorije.

Niz nelogičnih iznenađenja kod Rusa nastavio se imenovanjem Sergeja Surovikina, generala vazduhoplovstva za glavnokomandujućeg snagama u Ukrajini. Ne samo da vazduhoplovac treba da komanduje kopnenim trupama već i zato što on dolazi iz roda koje je potpuno zakazao. Zajednički imenitelj svim fazama rata u Ukrajini je nedostatak vazdušne podrške kopnenim trupama. Svi uspesi na terenu ostvareni su uz nadmoć artiljerije i visoku cenu u ljudstvu i tehnici.

Rusko vazduhoplovstvo nije uspelo da ostvari vazdušnu kontrolu iznad Ukrajine, iako je na raspolaganju imalo više od 300 aviona nadomak te zemlje. Ukrajincima su pomogli Amerikanci sa radarskim informacijama o naletu ruskih aviona ali to nije bio presudan faktor za neuspeh vazdušno-kosmičkih snaga. Uz obuku i trenažu pilota koja je ispod NATO standarda i nedostatak pilota zbog čega su angažovani čak i penzionisani letači, uočeno je i odsustvo elektronskog dejstva protiv sistema neprijateljske vazdušne odbrane. Nedostaju i precizne bombe i rakete. Na malobrojnim snimcima dejstva ruskog vazduhoplovstva primećuje se da ono uglavnom koristi avione tipa Su-24 i Su-25, isključivo u brišućem letu, koji dejstvuju „običnim – gvozdenim” bombama i saćastim lanserima reketa S-5. Ta raketa datira iz ranih pedesetih godina prošlog veka i nastala je na osnovu nemačke rakete R4M orkan, iz Drugog svetskog rata.

Zbog toga je Rusija umesto avijacije, ciljeve u dubini neprijateljske teritorije morala da gađa skupim raketama. Tokom prvih šest meseci rata, na Ukrajinu su ispaljene 2.154 rakete od kojih je oko 40 odsto pogodilo cilj. Recimo, most Zatoka, na ušću Dnjestra u Crno More gađan je čak osam puta pre nego što je onesposobljen.

I kada se očekivalo da će za sve to neko da odgovara, ceh su plaćali oficiri na terenu, ali ne i glavešine u Kremlju. Ministar odbrane Sergej Šojgu je preživeo sve neuspehe i dalje uspešno opstaje na poziciji jednog od najbližih saradnika Vladimira Putina. Neverovatna karijera.

(politika.rs)

Koja je tvoja reakcija?