Slučaj “Vagner” – jedna pogrešna procjena

PIŠE: Ivan Vučković

„Bili smo slabi a slabi bivaju pobeđeni”, izjavio je Vladimir Vladimirovič Putin tokom „narandžaste revolucije” u Ukrajini. Događaji iz te zemlje krajem 2004. i početkom 2005. godine su poprilično uzdrmali tadašnju Putinovu administraciju. Pobeda „američkog čoveka” u Ukrajini pre gotovo dvadeset godina Putinu je jasno pokazala da će svaka vrsta slabosti, lakomislenosti i neopreznosti biti što je brže moguće iskorišćena.

Zbog toga se i dogodila određena vrsta zaokreta u razumevanju političkih ciljeva Ruske Federacije te se počelo sa nizom reformi i na unutrašnjem i na spoljnom političkom planu. Pobeda Juščenka se sa pravom smatrala „pobedom Zapada” i ona je Putinu i njegovoj administraciji bila prva velika politička lekcija ali i pravac za dalje delanje.

O Putinu je, naravno, moguće govoriti vrlo kontradiktorno i može se reći sve ali ne i da je naivan državnik.

Ako se vratim poprilično unazad, treba se setiti podatka da je bivši ruski predsednik Boris Jeljcin krajem jula 1998. imenovao Putina za novog šefa FSB-a (iako hijerarhijski to nije bilo u skladu sa pravilima službe).

Nedavno nakon toga, u avgustu iste godine, ubijen je novinar koji se bavio istraživanjem Putinove karijere i porekla.

Novinar Anatolij Levin-Utkin svirepo je pretučen a od povreda je preminuo. Naravno, slučaj nikada nije zvanično ukazivao na Putina niti se istraga sprovodila u tom pravcu ali je sumnja svakako ostala.

Po stupanju na dužnost predsednika, Putin se vrlo brzo susreo sa velikim teretom: teroristički napadi (bombaški napad na stambenu zgradu, talačka kriza u moskovskom teatru), potapanje „Kurska” i stradanje cele posade, problem sa referendumom u Čečeniji i njenom autonomijom, a ubrzo zatim i problem sa talačkom krizom u Beslanu.

Dakle, samo u periodu od 2000. do 2004. Putin je, vidimo, uspeo da izađe na kraj sa više kriznih situacija (od kojih su ključne navedene) a zatim da 2004. ponovo pobedi na izborima pritom imajući u vidu „gubitak” Ukrajine pobedom Juščenka.

Nakon 2004. godine, ukoliko bismo ubrzali stvari, Rusija je imala niz unutrašnjih i spoljnopolitičkih kriza kao što su rat u Južnoj Osetiji (odnosno rat između Rusije i Gruzije vođen 2008), ubistvo novinarke Ane Politkovskaje (2006), hapšenje ruskog biznismena Mihaila Hodorovskog (2005), ekonomska kriza u zemlji i gasna kriza sa Ukrajinom (2008), aneksija Krima od Ukrajine (2014), ubistvo opozicionara Borisa Njemcova (2015) u srcu Moskve te i mnoge druge probleme, sa kojima su se Putin i njegova administracija svih ovih godina suočavali.

U tom smislu, bilo je iluzorno verovati da će pobuna vojne formacije „Vagner” biti u stanju da svrgne Putina sa vlasti.

Iako taj događaj svakako nije bio nimalo naivan i ne treba ga olako shvatiti, vidimo da je vrlo brzo (isti dan) ugušen i da se ni na koji način nije uspelo u nameri da se bar ozbiljno poljulja Putinova administracija ili da čak dođe do pada vlade te do nasilnog preuzimanja vlasti. Nije se čak stvorila ni kriza koja bi trajala nekoliko dana (kao što je to sada i više nego slučaj u Izraelu kroz operacije Hamasa).

Međutim, iako je Vašington najmanje dan ranije bio obavešten o sprovođenju akcije privatne vojne formacije „Vagner” što ujedno podrazumeva i podršku Sjedinjenih Država, pobuna je odmah bila ugušena a Prigožin je napustio zemlju (i stacionirao se u Belorusiji).

Jedna od ključnih nejasnoća i poprilična enigma je informacija da se Putin nekoliko dana nakon pobune sreo sa Prigožinom te pripadnicima „Vagnera” ponudio da potpišu ugovor sa državom a njemu garantovao sigurnost u Belorusiji. Nije bilo privođenja niti će biti procesuiranja. Ukratko – sve se završilo pre nego što je išta i počelo.

Na osnovu svega, a šta god da je bio istinski motiv „muzičara” za pobunu, vidimo da je Putin preživeo i nastavio da sprovodi svoju politiku.

„Vagner” je uspeo da poljulja imidž predsednika i, kako vidimo, ništa preko toga.

Do radikalno drugačijih političkih tokova i ideja u Rusiji još dugo neće doći.

Problemi oko vazdušnog prostora sa Litvanijom (pre svega), teškoće oko sporazuma sa žitom, dodatni paketi sankcija i preventivnih mera Sjedinjenih Država i Evropske unije prema Ruskoj Federaciji, „zeleno svetlo” Turske za ulazak Švedske u NATO (pogledati moj tekst „Erdogan, NATO i novi savezi”), kriza u Izraelu, nova pobeda Erdogana, problemi u Nagorno-Karabahu – sve to naravno utiče na odluke u Putinovoj administraciji ali, vidimo, nije dovoljno da stavi tačku na rat u Ukrajini. I ne samo što se nikako ne nazire mogućnost kraja već, u spletu nedavnih okolnosti, Prigožin strada. Prema jednim analizama, to se dogodilo slučajno dok se prema drugim, dogodilo „s predumišljajem”. Sudeći po svim dostupnim informacijama, „Vagnerovom” prethodnom nezadovoljstvu i biografiji Prigožina koja je od devedesetih krenula uzlazno (preko ruskog podzemlja), nije opravdano verovati da je u pitanju nesrećan slučaj. Postoje naravno i tumačenja lažiranja Prigožinove smrti. Svakako, „Vagner” je nizom pogrešnih procena samog sebe doveo do kraja slepe ulice (a pored Prigožina, ne smemo zaboraviti ni Dmitrija Utkina i njegovo istovremeno stradanje).

Što se najave kraja rata u Ukrajini tiče, diplomatija još nije na nivou na kojem očekujemo da bude i moguće je (a možda i poželjno) očekivati neku vrstu pat-pozicije u Ukrajini.

Nakon nekoliko predsednika, ranih sedamdesetih u Sjedinjenim Državama, Niksonova administracija shvatila je da je u Vijetnamu nemoguće pobediti a jednako nemoguće je bilo i „časno” izaći. Do rešenja se posle dve decenije agonije jedva došlo. Možda je vreme da se u vezi sa ratom u Ukrajini hitno nađe neki novi „pariski Mažestik” i započnu razgovori na najvišem nivou. Ne bude li tako, otvoriće se agonija bez najave kraja. Bojim se da će rat u Ukrajini još dugo biti prisutan, sa katkad manjim a katkad većim intenzitetom borbi. „Jesen diplomatije velikih” uvek ima globalne posledice.

(politika.rs)