Srpske muke sa bizmarkovštinom
PIŠE: Zoran Avramović
Može li Srbija da se suprotstavi bizmarkovštini? Zapravo „faustovskoj kulturi” (Špengler) osvajanja i bogaćenja; političkoj kulturi u kojoj se društva, nacije i države shvataju pojmovima volja i snaga.
Istraživači politike navode podatak da je prvi kancelar Nemačkog carstva Oto fon Bizmark tvorac rečenice: „Sila ide pre prava.” Drugim rečima, u politici je najvažnije ostvariti završeno realno stanje, a onda će se to svršeno stanje pretvoriti u pravno. Takvo shvatanje realne politike, računa na silu ili neku nezakonitu akciju koja, pod pritiskom vojne sile (inostrane ili domaće) ili mase na ulici, obara legitimnu vlast ili joj oduzima deo suvereniteta. Bitan je sledeći korak. Bržim ili sporijim tempom, uz upotrebu raznih sredstava, novo faktičko stanje prebaciće se u pravno.
Ovakva praksa je deo političke istorije Evrope i sveta. Između dva svetska rata, antidemokratske države su silom kršile norme međunarodnog prava, ugovorne obaveze svojih država kačile mačku o rep. Očekivalo se da će demokratske države postupati drugačije. Da su ta očekivanja izneverena, makar u nekim državama, nezaobilazan je dokaz Srbije i Srba. U poslednje tri decenije, odnosi između Zapada i Srbije odvijaju se po modelu Bizmarkove realne politike. Idemo redom.
Unutrašnjom i spoljašnjom silom razorena je SFRJ, a na temelju novog realnovojnog fakticiteta, usledilo je priznanja, od strane Zapada, novog pravnog stanja. Situacija Srba je bila najsloženija: nisu hteli da se odreknu prava na samoopredeljenja naroda, a kada su međunarodno priznate republičke granice kao državne, započela je borba za pravni status Srba u Hrvatskoj (RSK) i BiH (RS). I tu počinje bizmarkovština. Potpišu se sporazumi ali se ne realizuju, za to vreme se silom i trikovima promeni stanje na terenu i od pravnih sporazuma ostane slovo u vazduhu. Po taktovima takve zapadnomeđunarodne igre, nestala je RSK, iako zaštićena odlukom i vojskom pod kapom UN. A kristalno čist primer bizmarkovštine je poigravanje sa Dejtonskim sporazumom u BiH i Republici Srpskoj. Umesto da se poštuje i primenjuje, godinama se u realnoj politici Zapada i Federacije BiH otkidaju delovi nadležnosti institucijama Republike Srpske, a onda se „ozakonjuju”. Te srpske muke traju odmah po potpisivanju Dejtona 1995. godine. A Zapad ćuti, gleda i učestvuje kako sila u raznim oblicima ide ispred prava.
A šta tek da kažemo o zapadnoj politici prema Srbiji i Kosovu i Metohiji. Školski primer bizmarkovštine. Najpre su protivpravno NATO države izvršile agresiju na Srbiju, pod izgovorom koji ni mala deca ne mogu da prihvate, 78 dana i noći bacaju bombe po Srbiji, da bi prestali posle usvajanja Rezolucije 1244 OUN. Stvoreno je upotrebom sile novo stanje na Kosovu i Metohiji, i sve što su činile vodeće zapadne države svodilo se na pretvaranje nove realnosti u pravo. Tako, uprkos pomenutoj rezoluciji (koja nije primenjena na terenu), zapadne demokratije rade na pripremi priznavanja državnosti Kosova. To se učinilo 2008. godine. Ali sila ne staje: oni koji su silom stvorili novo stanje traže, javno ili iza zidova, od Srbije da prizna novo pravno stanje, a to je nezavisnost Kosova i Metohije. A na putu do tog čina Srbija sklapa sporazume sa albanskim kosovskim vladama od kojih, u praksi, nema ništa. Dakle, sve što se dešava na Kosovu i Metohiji u poslednjih dvadeset godina, a sa Srbima u proteklih trideset svodi se na suštinu zapadne realpolitike prema našem narodu, u kojoj sila ima prvenstvo u odnosu na pravo. Vojna sila je u prvom redu ali koriste se i drugi oblici sile: ekonomska, sankcije, medijska, diplomatska.
Može li Srbija da se suprotstavi bizmarkovštini? Zapravo „faustovskoj kulturi” (Špengler) osvajanja i bogaćenja; političkoj kulturi u kojoj se društva, nacije i države shvataju i razumevaju pojmovima volja i snaga. Može, ali bolje reći mora da se odupre. Nema drugog izbora. Najpre, mora izabrati to da postoji kao narod. Mora da brani svoje istorijske vrednosti slobodu i nezavisnost. Pa nisu generacije ginule za njihovu odbranu da bi se danas bagatelisale! Borba o kojoj je reč mora da se vodi pravnim argumentima i onom politikom koja se ne oslanja na silu, prevaru, korupciju, laž, već na jasnu, otvorenu, razumnu reč prema svima koji se rukovode silom pre prava. Moguće je da ovo nekome zvuči naivno.
Moguće, ali Srbija nema drugo sredstvo osim političkog razuma, mudrosti i međunarodne i nacionalne pravne norme. Taj pristup je svetla strana istorije; bizmarkovština stoji na klimavim stubovima. I kad pravo pre sile poklekne, neće u nekom dolazećem vremenu izgubiti praktičnu vrednost. Srbija će se, upravo, odbraniti demokratskom i slobodoljubivom politikom pravo pre sile.
(politika.rs)
