Srpski novinar u Donbasu: Svi očekuju skoriji kraj rata i mirniji život, kakav je na oslobođenim teritorijama (FOTO, VIDEO)
Trenutno je DNR (pošto je LNR oslobođen u celosti) izložen, rekao bih, nikad gorim osvetama i odmazdama ukrajinske vojske, sličnim onima iz 2014. godine (prve ratne godine) što je posledica njihove frustriranosti zbog nemogućnosti da išta značajnije učine na frontu. Tako, dok oni gađaju Donjeck čime stignu, kad god stignu, ruska vojska ih na frontu sve više potiskuje i pobeđuje, te gura dalje od glavnog grada DNR.
Rekao je ovo za portal Banjaluka.net Nikola Jović, novinar i politikolog iz Srbije, koji se trenutno nalazi u Donbasu. Na svega nekoliko kilometara od granata i ratnih dejstava, Jović je izdvojio vremena da u razgovoru za naš portal kaže kakva je situacija u ovom gradu.
– Situacija u Donbasu je sada malo gora nego što je bila, recimo, u periodu 2015. (posle potpisivanja sporazuma Minsk 2) , pa do 24. februara 2022. godine, kada je vladalo formalno zatišje na frontu ali suštinski nastavak ukrajinske agresije na sopstvene građane u Donjeckoj i Luganskoj oblasti – rekao je Jović.
Uskoro će 6 mjeseci od početka specijalne vojne operacije u Ukrajini. Kakva je trenutna situacija u Donbasu?
Jović: Situacija u Donbasu je manje-više nepromenjena od 2014. godine. Namerno, kao papagaj ili pokvareni diktafon, svakom prilikom ponavljam i naglašavam da je rat počeo pre osam godina a ne pre pet meseci. To je značajno iz više razloga, pre svega da bi se naglasilo da oni koji u poslednjih 5 meseci „kukaju“ nad „tužnom sudbinom Ukrajine“ koja je „žrtva agresije“ nisu jednu reč rekli na osam godina građanskog rata u Donbasu i strahovitog ubijanja civila. Niti bi jednu reč rekli da je Ukrajina sprovela „Oluju“ u Donbasu, što je sprečeno za nekoliko dana upravo ruskom „Specijalnom vojnom operacijom“ , tj. direktnim uključivanjem Rusije u ovaj sukob, koji je do tada bio klasičan građanski rat.
Svi pričaju o ratnim dejstvima, o vojnim stvarima, malo ko priča o narodu, običnim ljudima. Možete li nam reći kakvo je raspoloženje među ljudima u Donbasu? Kako oni gledaju na sve ovo?
Jović: Što se tiče Donbasa, situacije je više nego jasna- tu su Rusi većina, ostali građani koji tu žive su proruski nastrojeni, čak i mnogi Ukrajinci (koji jednako trpe od kijevskog režima kao i njihove komšije Rusi) sa srećom i olakšicom dočekuju dolazak ruske vojske, jer znaju da to znači okončanje rata i agonije koja traje gotovo jednu deceniju. Ljudi su po tom pitanju zaista nepodeljeni ovde, i ako bismo u nekim drugim regionima u kojima je danas vojska RF možda i mogli govoriti o postojanju „nezadovoljstva“ kod nekih građana, u slučaju Donbasa to nikako ne može biti predmet diskuje. Generalno, svi očekuju što skoriji kraj rata i povratak mirnog života, kakav već postoji na brojnim oslobođenim teritorijama, koje se sada obnavljaju i vraćaju na predratni život.
Svakodnevno svjedočimo novim snimcima i fotografijama ratnih dejstava. S druge strane možemo vidjeti i slike gdje je situacija potpuno normalna. Da li je tamo zaista ratno stanje ili se život u nekim regionima vraća u normalu?
Jović: Zavisi o kom delu teritorije govorimo. Na primer, Mariupolj, čija stradanja i razaranja je video ceo svet, živi bez rata i mirno već skoro 3 meseca, sve se obnavlja, otvara, rade škole, bolnice, javne ustanove, pijace, grade se novi kompleksi zgrada…a Donjeck, svega 120 kilometara odatle, je udaljen od prve linije fronta sedam kilometara, negde čak i manje, i kao što smo rekli trpi i ispašta svakodnevno, dakle rat je tu daleko od gotovog. Ili npr. sada je mirno i stabilno u Melitopolju, na jugu, kod Krima, ali je u Hersonu, malo zapadnije, dosta napeto i intenzivno pošto je linija fronta dosta blizu. I tako vam je svugde. Gde je prošla vojska i gde je okončan rat počinje mir i obnova, tamo gde nije tu mora da se sačeka okončanje ratnih dejstava.
Zapadni mediji pišu o razaranjima gradova od strane Rusa i strašnim zločinima. Da li ste imali susrete sa ruskim vojnicima, kakvo je raspoloženje kod njih i kako se oni ponašaju prema civilima?
Jović: Sa ruskim vojnicima se susrećem i razgovaram svakodnevno. Pritom tu moramo napraviti razliku između vojnika Ruske Federacije, koji su u Ukrajini od početka operacije u februaru i narodnih milicija DNR i LNR, koje su sastavljene od ljudi sa ovih prostora i dobrovoljaca iz Rusije i celog sveta, koje su dakle lokalne snage i ratuju već osam godina. Međutim, i jedni i drugi se prema civilima, ma koje nacionalnosti, odnose sa krajnjim poštovanjem i pomažu im svakom prilikom – dostavljaju hranu, vodu, humanitarnu pomoć, pomažu u lečenju, saniranju štete od rata, osiguravaju im miran život i sve ostalo. Vojnici RF kad su dolazili u Ukrajinu dobili su proglas snage dekreta (zakona) koji je glasio da se moraju prema svim civilima i zarobljenim neprijateljskim vojnicima odnositi sa poštovanjem i uvažavanjem, u skladu sa zakonima i običajima rata, ali i važnije od toga, hrišćanski, ruski, pravoslavno. I tako je zaista. Incidenata i izuzetaka svakako ima, ali su oni na nivou statističke greške, Bogu hvala. Ruski vojnici koji su tu znaju zašto se bore i za šta se bore i njima nije bilo do ovog rata, kao ni ljudima iz Donbasa, ovaj rat im je nametnut i nije dilema boriti se ili ne, već zaštititi svoju zemlju i svoj narod ili nestati.
A da li ima razaranja gradova od strane ruske vojske?
Jović: Što se tiče razaranja gradova od strane Ruse, svi govore o tome, a niko da se zapita zašto ukrajinci vojne ciljeve raspoređuju u sred gradova i urbanih, civilnih podrčuja? Vojni cilj je upravo to, vojni cilj, gde god se nalazio. Čak i uprkos tome, Vazdušno-kosmičke snage Rusije i kada vide neki vojni cilj npr na vrhu zgrade, ili u školi, obdaništu i sl. , često izbegavaju da ga gađaju zbog bespotrebnog razaranja i medijskog bumeranga koji uvek usledi. Dakle to je drugi deo, nastavak rečenice: „Rusi gađaju i razaraju gradove, jer ukrajinski raspoređuju vojne efektive u gradovima.“ I deo razloga zašto „sve ide tako sporo“. Zato što kada odluče da ne reaguju artiljerijom i avijacijom, šalju pešadiju da odradi „prljavi posao“ i eliminiše npr RPG ili mitraljesko gnezdo sa škole, obdaništa i sl. A tu se više troše životi vojnika i to duže vremena oduzima, ali je humanije prema civilima.
Što se tiče ukrajinske vojske s jedne strane možemo čuti o njihovom junaštvu, a s druge strane o njihovoj “nacističkoj prirodi”. Jeste li imali susreta sa njima, u kakvom je stanju njihova vojska, da li granatiraju izgubljene regione?
Jović: Zasigurno i među Ukrajincima ima vojnika koji se časno, hrabro i herojski bore, ne treba biti subjektivan, ali to sve „pada u vodu“ pred činjenicom kakvo im je rukovodstvo i komandujući vojni kadar. Tu je reč o raznim neonacističkim bataljonima, koji imaju u njihovoj vojsci ingerencije i značaj kao recimo, čisto poređenja radi, SS u Vermahtu ili pripadnici komunističke partije u Crvenoj armiji. Oni često komanduju, daju direktive, naređenja, čak i za razne ratne zločine, koji se inače ne bi počinili. S te strane zaista sažaljevam „obične“ ukrajinske vojnike kojima takođe nije bilo do ovog rata. A šta o njemu misle „obični građani“ govori odziv – Ukrajina, čak i danas, ima preko 30 miliona stanovnika. Dakle, u slučaju opšte mobilizacije, barem nekoliko miliona bi se moralo naći na frontu. A broj ukrajinskih vojnika se meri stotinama hiljada, dakle desetak puta manje od tog očekivanog „minimuma“. Shvataju i oni da se koriste kao oruđe Zapada za rat protiv Rusije i da nije reč o „odbrani zemlje“ već odbrani režima u Kijevu, kom je sedište komande u Pentagonu, Briselu i Londonu.
A da li ste se susretali sa njima?
Jović: Što se tiče susreta sa njihovim pripadnicima, u planu je poseta zatvorenicima u Donjecku, ratnim zarobljenicima, sa kojima planiram razgovarati, sem toga sam posećivao nekadašnje baze Azova (u Azovstalju) , Desnog sektora (na putu Lugansk-Alčevsk) i tamo naišao na pregršt nacističkih simbola, svastika, SS oznaka, 14/88 oznaka (Adolf Hitler/Hajl Hitler). Njihova vojska je sve više demoralisana, sve se češće povlači, napušta položaje i predaje Rusima, tako da trenutno ratuju maltene samo nacistički i drugi ekstremistički bataljoni, ostaci profesionalne vojske, strani plaćenici i oni prisilno regrutovani. A prema izgubljenim regionima se Ukrajinci odnose isto kao prema Donjecku. To se jasno vidi u Hersonu, širom Zaporoške oblasti, u okolini Harkova…
Drugi dio intervjua, u kojem se govori o napredovanjima ruske vojske, prirodi sukoba, pitanjima religije i jezika možete pročitati sutra, u nedjelju 07. avgusta na našem portalu.
Aleksandar Stojanović
Oznake: Donbas, Nikola Jović, Rusija, Ukrajina
ORBAN: Sadašnji vrh EU ne zaslužuje drugu šansu, treba ih smijeniti nakon izbora za Evropski parlament
