SS Handžar divizija kao narodna kuhinja

Piše: Nenad Kecmanović

Ako do sada niste znali, 13. SS Handžar divizija je bila neka vrsta socijalne ustanove za podršku muslimanskoj seoskoj sirotinji izbegloj iz istočne Bosne. Do sada je važilo da je ova oružana fašistička SS formacija bosanskih muslimana, a u pripremi za istočni front protiv Crvene armije, počinila užasne zločine nad Srbima i Jevrejima u BiH.

U intervjuu koji je francuski naučnik Ksavije Bugarel dao novinaru Darku Omeragiću za „Slobodnu Bosnu”, obostrano su se potrudili da relativizuju zločinačke zasluge SS Handžar divizije. Po njima, „muslimani u njenom sastavu većinom su bili prisilno mobilisani”, „nisu ni bili muslimani nego gladni seljaci”, „motivi im nisu bili fašistički nego antikomunistički”.

Pod zastavom „antikolonijalne borbe”

Pre svega, preskočili su kontekst u kome je 1943. formirana SS Handžar divizija. Nije nastala na inicijativu Hitlerovog Berlina ili Pavelićevog Zagreba, nego „nedužnog” Sarajeva. Muslimanski prvaci pismeno su zamolili Hajnriha Himlera, komandanta elitne nacističke SS formacije i komandanta svih konclogora u porobljenoj Evropi, da Bosnu stavi pod okupaciju Trećeg rajha. Direktno umesto posredno preko NDH. Zašto? Da li iz straha od srpske osvete zbog ustaških zločina nad kojim su se zgražavali i nemački oficiri? Ili kao protest zbog toga što je NDH svoje „hrvatsko cvijeće” tretirala kao zapušteni korov? Sagovornici ne nude odgovor.

Himler je izašao u susret molbi iz Sarajeva u vidu SS Handžar divizije čije jezgro su, naravno, činili dobrovoljci, a dopuna je izvedena transverom iz redovne domobranske vojske genocidne NDH. Komandanti su bili Nemci, a politički komesari za veru i moral – bosanske hodže. Evo kako o tome govori Bugarel: „Pripadnici Handžar divizije su uglavnom ubijali civile srpske nacionalnosti, a u okviru surove i zločinačke borbe protiv partizana, a ne u okviru genocidne politike nad Srbima kao takvim. Najbolji dokaz toga jeste taj da je Handžar divizija odlično sarađivala sa četnicima. Ustaška politika prema Srbima jeste bila genocidna, i u toj politici su, nažalost, sudelovali neki muslimani odnosno Bošnjaci.”

U tri rečenice pet nelogičnosti!? Bugarel kaže da su ovi muslimanski esesovci „ubijali srpske civile” i da su u „genocidnoj ustaškoj politici učestvovali i neki muslimani”. Ali u ovom istom pasusu tvrdi da „ti surovi zločini Handžar divizije nad Srbima” nisu bili motivisani šovinističkom srbomržnjom, nego ideološkom mržnjom prema partizanima, koji su, slučajno, uglavnom bili Srbi. Elem, bosanski muslimani su nesporno masovno ubijali srpske civile bilo pod oznakom U ili pod oznakom SS na crnoj uniformi. U prvom slučaju je to bilo genocidno, u drugom antikomunističko, što danas i ne deluje kao loše opravdanje. Navodna „saradnja Handžar divizije sa četnicima” ipak nije „najbolji dokaz” da nisu istrebljivali Srbe samo zato što su Srbi, nego nije ama baš nikakav dokaz ni za šta. U građanskom ratu 1941–1945 sporadično su pregovarale i sarađivale sve strane, kako međusobno, tako i sa nemačkim i italijanskim okupatorom. No, Bugarel nije na ovome stao.

Manipulacije globalnih eksploatatora

„Prema mojem računanju, otprilike jedna trećina muslimanskih pripadnika Handžar divizije bili su dobrovoljci, dok su dve trećine sile mobilisani u tu vojnu formaciju. Što se tiče dobrovoljaca, njihova motivacija jeste bila pre svega materijalna. Dosta tih dobrovoljaca su bile izbeglice iz istočne Bosne, koje su naprosto tražile način da osiguraju hranu sebi i svojoj porodici. Političke ili religijske motivacije su bile marginalne. Zato kažem da je Handžar divizija bila pre svega seljačka, a ne muslimanska formacija.”

Dakle, svi muslimani u 13. SS diviziji, koja je i dobila ime handžar, prema ekspresivnom turcizmu za nož, našli su se u njoj nevoljno. Jedni su naterani fizičkom silom (prisilna mobilizacija), a drugi egzistencijalnom nuždom (dobrovoljno pristupanje). Ovi potonji su vrlo zanimljivi jer ispada da je SS Handžar divizija za njih bila neka vrsta socijalne ustanove iliti „narodne kuhinje”. Hajde da uslovno prihvatimo da su dobrovoljci bili pothranjeni seoski lumpenproletarijat „bez političkih i verskih predrasuda”, ali kako su onda ipak znali da treba da ubijaju baš Srbe i od pljačke srpske imovine hrane svoje porodice. Biće da su im rekli oni koji su pisali Himleru. A ti su bili njihova politička i verska elita koja je predstavljala 90 odsto rukovodećeg kadra NDH u Sarajevu, ali i obnašala i brojne najviše funkcije u Pavelićevoj vladi u prestonom Zagrebu. I, naravno, aktivno ili pasivno učestvovali u realizaciji genocidnog projekta likvidacije i progona Srba u BiH.

U konkretnom poduhvatu formiranja SS Handžar divizije sve je obavilo vođstvo bosanskih muslimana u partnerstvu sa Himlerom, a iza leđa uvređenog i osvetoljubivog Pavelića. Sarajevo je dalo inicijativu, dobrovoljce, bosansko vežbalište za ubijanje Srba i Jevreja, imame kao komesare za veru i ćudoređe. A Berlin, sa svoje strane, SS licencu, više oficire, obuku u Vildefranšu i staljingradski front. Na mobilizaciji bosanskih muslimana, angažovao se i Jerusalimski veliki muftija El Huseini, nastavlja Bugarel.

„On je imao veliki autoritet kod muslimanskih verskih i političkih prvaka. Došao je u Sarajevu u aprilu ’43. da pridobije njihovu podršku u stvaranju Handžar divizije. Tom prilikom primio je različite delegacije, između ostalog, delegaciju pokreta ’Mladi Muslimani’. Ako verujemo Džemaludinu Latiću, jedan od članova te delegacije bio je Alija Izetbegović.”

Tako Bugarel podseća da je stvaranje Handžar divizije imalo ne samo široku domaću nego i panislamsku podršku, ali otkriva i jednu verziju participacije Alije Izetbegovića u ovoj važnoj epizodi istorije bosanskih muslimana. I više od toga, ukazuje na naličje omiljene bošnjačke priče o povesti BiH kao uzoru multikulturne otvorenosti i tolerancije, posebno prema prognanim Sefardima. No, da ne uvredi tankoćutne Bošnjake, Bugarel veli: „Antisemitizam je igrao važnu ulogu u ideološkom odgoju pripadnika Handžar divizije, ali je teško znati koliko je taj antisemitizam zaista bio prisutan kod SS imama i kod običnih vojnika. Bilo je kako je bilo, nakon što je Handžar divizija stvorena u februaru 1943. godine, i nakon što se vratila u Bosnu i Hercegovinu u martu 1944. godine, skoro svi Jevreji Bosne i Hercegovine su već ubijeni od ustaša ili deportirani u Nemačku.”

Odjeci i reagovanja

Elem, antisemitizam SS imama i SS postrojbi nije bilo moguće dokazati in flagranti jer su istrebljivanje Jevreja u BiH već bile temeljito obavile ustaše katolici u starijem partnerstvu sa ustašama muslimanima u „zajedničkom zločinačkom poduhvatu”. Srba je, srećom, i nakon marta ’44 nešto preteklo, pa handžar-esesovci nisu ostali bez radnih mesta. Ustaško istrebljenje Jevreja zove se Holokaust, a srpskih civila – legitimna borba za opstanak. „Bilo je kako je bilo”, fatalistički relativizuje Bugarel da mu štogod ne zamere, tako da Omeragiću nije bilo teško da intervju upakuje naslovom i podnaslovom po ukusu domaćih čitalaca.

„Izjava Emira Suljagića je važna i hrabra”, stoji u naslovu! A u podnaslovu i objašnjenje da se direktor „MC Srebrenica” ogradio od SS Handžar divizije i ustaša: „Oni koji su i služili u SS i bili sluge NDH nisu to činili u ime našeg naroda.” Nego u ime kog naroda? Srpskog? Ruskog? Jevrejskog? Slugeranjstvo je bilo isuviše masovno da bi bilo apsolvirano ogradom jednog direktora groblja, sa koga se neprestano od Srba išću dodatna izvinjenja i pokajanja. Čak i Bugarel kaže: „Učestvovanje Muslimana u ustaškim zločinima u Sarajevu se često zaboravlja.” Ali, istovremeno, po njemu ispada da zločini muslimanskih esesovaca i nema rašta da se pamte. Štaviše, Himler im je glavnu metu nacrtao u Rusiji, a ista meta je danas opet poželjna.

(Politika.rs)