STATUS VANJE STOKIĆ NAKON ŠTO JE POMOGLA DVOJICI MLADIĆA SA ULICE: Ima li ko da se brine o beskućnicima?

Dugogodišnja novinarka iz Banjaluke i urednica portala E-trafika Vanja Stokić podijelila sa pratiocima na Fejsbuku iskustvo koje je doživjela u pokušaju da pomogne dvojici mladića koji su se našli na ulici.

Stokićeva je u objavi na Fejsbuku detaljno opisala procedure kroz koje je prošla zajedno sa nesrećnim mladićima, odraslim u domu za nezbrinutu djecu, tokom smještanja u prihvatnu stanicu za beskućnike.

Objavu prenosimo u cijelosti:

“Ovo je trebao da bude lijen, dosadan dan kad ja samo kuvam, jedem i gledam serije!

Trebao, kažem!

Negdje predveče mi stigla poruka od nepoznatog momka, na koju nisam planirala da odgovorim. “Ćao, može jedno pitanje?” Međutim, javlja mi se momak koga imam na FB, da kaže da će mi se taj neki lik javiti. Treba mu pomoć. Ok, odgovorim ja.

Govori momak da već 7 dana spava na ulici, nema šta da jede, mogu li pomoći kako god. Odrastao je u domu za nezbrinutu djecu.

Ne znam ko je i je li ozbiljan ili me mulja. Pitam ga je li zainteresovan da ide u prihvatnu stanicu za beskućnike. Kaže, jesam. Nazovem stanicu, ima mjesta ali je protokol takav da mora na hitnu da uradi test pa onda kod njih. Javim mu tako, kaže otići će. Nije sam, sa drugom je, takođe beskućnikom. Javljaju za 10 minuta da nisu mogli da urade test. Zovem hitnu. Javi se žena, jako ljubazna, nemaju oni testova, može mu dati uputnicu za UKC. Ovi nemaju kako doći na UKC. Već je 21:30, snijeg pada, a UKC je na brdu iznad BL. Zovem opet stanicu za beskućnike, pitam da li bi policija pristala da ih odveze gore. Kaže čovjek, inače jako ljubazan, neće htjeti.

Ok. Gasim seriju, navlačim jaknu i idem pred hitnu. Sistemu, jebem ti mater.

Dole se nađem sa dva dječaka. Jedan 95. a drugi 98. godište. Mirni, pitomi, mršavi. U hitnoj svi preljubazni. Pitaju me jesam li socijalna radnica. Pišu uputnicu. Neobično im što to radim.

Izlazim vani i zovem policiju. Računam, ja kao obična građanka ne trebam da radim posao institucija. Mogu oni barem da prevezu ljude na UKC. Javi se šef smjene Dejan Nović. Ne može. Ne rade oni to. Kad sam pitala da li se sad od mene kao građanke očekuje da plaćam taksi i vodam ljude po institucijama, a oni kao institucija ne žene da reaguju, postao je vrlo neprijatan. Krenuo da me ispituje ko sam i jesam li dio neke organizacije. U jednom trenutku mi je spustio slušalicu. Neka ostane zabilježeno. Dejan Nović, policijska stanica centar.

Zovnem taksi. Došla sam svojim autom, ali ako ćemo iskreno, bilo me malo strah da ih povezem. Ne znam ko su, sigurnije mi je ako je još neko tu.

Odemo u UKC, kovid odjel. Prime nas tri preljubazna momka. Pitaju jesam li socijalna radnica. Zagledaju moju odjeću. Na meni pantalone koje su bile upotrebljive prije tri godine, od tada ih nosim samo po kući. Svaki konac su izvukle mačje kandže. Jakna mi je ok, samo ima jedna poderotina. Isto od mačje kandže. Možda misle da sam i ja beskućnica.

Kažu, nema brzih testova, samo PCR a nalaz se čeka dva dana. Dječaci padaju u očaj, ja krećem da dramim. Kakva crna dva dana, ljudi su beskućnici, nemaju oni dva dana! Momak ode i iskopa negdje dva testa. Kaže, imamo sreće. Dok smo čekali nalaze, skupili su između sebe nekih sokova i čokolada pa dali dječacima.

Opet zovem taksi, idemo u prihvatnu stanicu. Primaju ih, imaju smještaj preko vikenda, u ponedjeljak zovu njihove centre za socijalni rad da vide šta dalje. Jedan je iz Bijeljine, drugi iz Čelinca. Pitam imaju li šta da im daju za jelo. Ne radi kuhinja. Jeste li gladni? Stide se. Dežurni lik me pita jesam li socijalna radnica.

Ok. Idem pješke do grada, zovem roštiljnicu, već je 23:40. Kažu, evo zaključavamo, radili do 23h. Jedna pekara ne radi. U drugi ulazim u 23:55. Ostalo im nekoliko sendviča. Daj.

Trešti muzika iz lokala okolo. Subota je. U pekaru ulaze neke dotjerane djevojke, radnica neće da ih usluži jer zatvaraju. One je mole i izvinjavaju se. Nisu iskrene. Nije im žao, smiju se kad radnica okrene leđa. Ona pristaje i govori da ima sendviče. Ove dvije izvoljevaju pa traže pite i pice.

Nosim te sendviče nazad u stanicu za beskućnike, dječak izlazi do kapije i stidi se. A meni u glavi moj brat, koji je njegovo godište. Sve vrijeme mi je samo moj brat u glavi.

Ovu dvojicu su roditelji napustili, majke su im žive. Preudale se i imaju druge porodice, novu djecu. U mom su rodnom kraju obje.

Ne znam šta će biti sa njima, ako neko ima neku ideju, zna nekoga da traži radnike, sad je pravo vrijeme da se javite. Kažu da traže posao. Nikad ga nisu imali, uvijek su fizikalisali na dnevnicu.

Meni je i dalje moj brat u glavi. Ljudi iz sistema su večeras bili predivni, osim Dejana Novića. Ali šta će biti u ponedjeljak? Ljudi jesu divni, ali sistem nije.”

(N.S)