Štete i koristi od ekonomske izolacije Kine

Umjesto da Vašington sprovodi ekonomsku politiku koja ima za cilj da promeni režim u Pekingu, on bi trebalo da aktivno upravlja ekonomskim odnosima sa Kinom na način koji mogu unaprediti interese SAD i odgovoriti na evoluirajuće geopolitičke zahteve. Vašington već smanjuje svoje oslanjanje na Kinu u glavnim lancima snabdevanja i pokušava da održi prednost u osetljivim tehnologijama. Eventualni uspeh SAD će se meriti njihovom sposobnošću da zadrže svoje ekonomsko vođstvo, ojača saveze i izbegne katastrofalne ishode.

PIŠE: Goran Nikolić

Amerika već duže vreme, i Evropa odnedavno, podižu ekonomske barijere prema Kini sa zvaničnim objašnjenjem kako je to način da se ublaže efekti protekcionističke politike te zemlje, te ekonomska prinuda primenjena na zapadne korporacije koje posluju u njoj. Sankcije prema Pekingu postaju obuhvatnije, ali nisu ni blizu onih koje su uvedene Rusiji. Pitanje koje se logično nameće je da ako su rezultati zapadne izolacije Moskve nezadovoljavajući, da li bi usvajanje sličnog pristupa prema Kini dalo bolje rezultate?

Oni koji insistiraju na tvrđem stavu prema Pekingu, potenciraju da je relativni uspeh Kremlja da održi stabilnom svoju ekonomiju, i pored embarga bez presedana, rezultat specifične strukture privrede Ruske Federacije, čiji su glavni izvozni proizvodi – pre svega nafta i naftni derivati (ali i ugalj, zlato, bakar i razne sirovine) – traženi svuda u svetu. Posledično, odbijanje EU da kupuje te proizvode je učinilo samo da preusmeravanje trgovine prema Kini i Indiji stvori tek nešto veći trošak za ruske kompanije, pre svega usled viših troškova transporta (značajan izuzetak je prirodni gas, koji je teže transportovati, i čije će preusmeravanje na tržište Kine trajati godinama).

Inače, iza ideje kreatora politike u Vašingtonu – koji su pretpostavljali da će ekonomsko angažovanje uvući Peking u zapadni poredak, istovremeno pružajući poslovne prilike američkim kompanijama – bila je pretpostavka o moći ekonomske politike da nadvlada geopolitiku. Verovalo se da će ulazak Kine u globalni ekonomski sistem, predvođen Zapadom, podstaći političke promene.

Međutim, za mnoge je iznenadna pojava Pekinga kao vodećeg rivala Vašingtonu preokrenula  dugogodišnja načela međunarodne ekonomske politike. Ono što se čini očiglednim je da SAD ne može da se vrati ekonomskom modelu izolacije (containmenta) iz Hladnog rata, ere u kojoj je Zapad imao malo ekonomskih veza sa Sovjetskim Savezom, a većina zemalja Trećeg sveta je imala marginalan ekonomski uticaj.

Intenziviranje problema

Evropski lideri su na 24. samitu EU-Kina, održanom 7. decembra 2023. u Pekingu, uputili oštre poruke kineskom lideru Si Đinpingu, koje se osim kritike zbog podrške Moskvi, tiču dramatično povećane konkurentnosti kineskih firmi na evropskom tržištu. Glavni problem za Brisel je tzv. „neuravnotežena trgovina”, budući da se na svaka tri kontejnera koji odu iz Kine u Evropu dva vraćaju prazna.

Optužba Kine za merkantilizam je problematična budući da je tokom protekle decenije suficit na tekućem računu te zemlje u proseku bio manji od onoga koji je beležila evrozona (1,64% naspram 2,24% BDP-a). Brisel kritikuje i subvencije koje Peking daje domaćim izvoznicima. Međutim, kineske baterije ili električna vozila su konkurentni u Evropi, pre svega zbog ogromnih ulaganja u njihov razvoj (na primer, kineski solarni paneli su postigli kvalitet kome Evropa jednostavno ne može da parira – sa ili bez državne pomoći, dok Folksvagen sve delove za proizvodnju u Kini nabavlja u toj zemlji, a uskoro će imati čak 3.000 kineskih inženjera za sledeću generaciju električnih automobila). Povezano s tim, Evropska komisija je već najavila istragu o navodnim kineskim subvencijama industriji električnih automobila.

Na samitu je izneta i primedba na teškoće evropskih kompanija u dobijanju državnih narudžbina u Kini. S tim u vezi – kao rezultat ogromnog pritiska SAD – vlade EU bi mogle da intenziviraju zabrane kineskim kompanijama da učestvuju u javnim nabavkama, što bi moglo dodatno da pogorša odnose dva ekonomska giganta, bez izvesnih dobitaka za evropske korporacije.

Imajući u vidu iznete optužbe i zahteve Brisela – samit u Pekingu je bio neuspešan – kao i većina ranijih susreta sličnih formata. Kako to vidi poznati grčki ekonomista, Janis Varufakis, niske investicije poslednjih deceniju i po su glavni razlog zašto EU zaostaje i za SAD i za Kinom, a odgovor na to – koji se svodi na ćutanje Vašingtonu i pretnje upućene Kini – krizu neće promeniti.

Suštinski problem Brisela je to što su njegove politike prema Pekingu teško sprovodive. U okviru svojih zalaganja za ekološku održivost, EU želi da implementira zelene tehnologije sa niskim sadržajem ugljenika. S druge strane, Brisel hoće da okonča zavisnost od kineskih proizvoda i inputa. Treće, EU ima cilj da sačuva što više radnih mesta u svojoj industriji. Problem je što je ostvarivanje sva tri cilja nemoguće.

Ako se orijentiše na proklamovano zalaganje za očuvanje životne sredine – onda je logično uvoziti jeftina električna vozila kineske proizvodnje i druge čiste tehnologije. Međutim, milioni subvencionisanih kineskih automobila lako bi postali konkurentni na tržištu EU, posebno pošto carine i druge barijere zatvaraju američka tržišta za slične proizvode iz Kine.

Veći izazov je to što je Kina odlučna da zadrži zavisnost EU od svojih lanaca snabdevanja (kontrolom izvoza kritičnih minerala, uključujući oblik veštačkog grafita koji je evropskim firmama potreban za proizvodnju naprednih baterija), kao snažnu protivmeru Briselu. Naime, bez kineskih minerala evropske fabrike ne mogu da proizvode električne automobile ili baterije za njih u velikom obimu.

Inače, pojava Kine – kao jednog od najistaknutijih spoljnopolitičkih izazova sa kojima se EU suočava – proizvod je tri političke spoznaje, počevši od 2020. Prvo je bilo priznanje, izazvano pandemijom COVID-19, da je EU postala zavisna od Kine kada je u pitanju širok spektar dobara. Naime, udaljenost više nije toliko bitna zbog pada troškova transporta, ali geopolitika jeste. Posledično, proizvod koji nije strateški to može brzo postati ako izbije kriza, te dođe do prekida proizvodnje ili trgovine, ili ako jedan proizvođač dobije monopolsku moć.

Praktični problemi EU i Kine

Da li bi EU trebalo da se odrekne svoje „naivne” posvećenosti slobodnoj trgovini zato što druge zemlje navodno koriste trgovinu kao polugu moći je pitanje o kome se sve češće debatuje. Evropske zemlje bi mogle, na primer, uspostavljanjem strateških rezervi, da ublaže kinesku kontrolu kritičnih sirovina (pre svega tzv. retkih minerala) po relativno niskoj ceni. Dodatno, globalna tržišta mogu pružiti alternative za većinu industrijskih proizvoda proizvedenih u Kini.

Strategija Brisela o ograničavanju kineskog uvoza kroz različite načine – uključujući kontramere na kineske subvencije – nema mnogo smisla, posebno kada su u pitanju proizvodi koji su od suštinskog značaja za zelenu tranziciju, kao što su solarni paneli i vetroturbine.

Racionalna debata o trgovinskim odnosima sa Kinom je u Vašingtonu postala gotovo nemoguća. Dok je u početku američka politika bila prvenstveno usmerena na sofisticirane poluprovodnike i opremu za pravljenje čipova – sada je spisak produžen, pored ostalog baterijama za električna vozila, uključujući i ceo lanac snabdevanja vezan za ovu novu ekološku tehnologiju.

Čak i oni koji priznaju da kineska ekonomska prinuda usmerena prema zapadnim firmama nije tako snažna, te da se ona pregovorima može ublažiti, često tvrde da bi EU trebalo da ograniči trgovinu sa Pekingom u pripremi za sveobuhvatne sankcije koje bi joj bile nametnute ako pokuša da preuzme Tajvan, što je malo verovatno. Jasno je da empirija i zdravo ekonomsko rezonovanje, a ne spekulacije, treba da budu osnova za kreiranje politike. Nije teško zaključiti da prednosti održavanja trgovinskih odnosa sa Kinom daleko nadmašuju teorijske benefite povećane geostrateške fleksibilnosti.

Troškovi izolacije Kine

Ekspanzija kineske ekonomije tokom 1990-ih može se najvećim delom objasniti spremnošću kompanija sa sedištem u Hong Kongu, Tajvanu, Evropi i SAD da grade fabrike u toj zemlji da bi iskoristile jeftinu kinesku radnu snagu. Potom je nastavak privrednog rasta omogućen namernim održavanjem potcenjene vrednosti kineske valute juana i kontinuiranom „represijom’’ nad radom, tj. niskim nadnicama. Ovo je ubrzo dovelo do snažnog rasta kineskog uvoza u SAD, ubrzavajući pad proizvodnje širom te zemlje.

Kao dokaz da američka strategija prema Kini nije unapređivala ekonomske i strateške interese SAD često se koristi studija eminentnih američkih ekonomista iz 2016, koji pokazuju da je  ekspanzija trgovine sa Kinom koštala SAD dva ili više miliona radnih mesta.

Kako tvrdi uticajni američki ekonomista Kenet Rogof, a suprotno uvreženim mišljenjima, raskid ekonomskih veza Zapada sa Kinom mogao bi imati ne tako dramatične posledice za SAD i Evropu. Naime, jedno od brojnih istraživanja na tu temu pokazuje da bi razdvajanje globalnih lanaca vrednosti – na koje bi u velikoj meri uticalo smanjenje trgovine sa Kinom – koštalo SAD samo 2% BDP-a. Za Kinu, cena je veća, ali ne dramatično.

Ono što se nameće kao zaključak ne samo iz ovog istraživanja je da je za međunarodno kreditiranje i investicije otvorenost korisna, ali dobici su kvantitativno manji nego što se to generalno misli. Istina, efekat dikaplinga (decoupling) SAD i Kine bio bi veći pod pretpostavkom da deglobalizacija uslovi dramatično smanjenja raznovrsnosti dobara dostupnih potrošačima, većih marži od strane lokalnih monopolskih dobavljača, te manjeg konkurentskog pritiska na korporacije.

Ipak, efekti međusobnog razdvajanja dve najveće ekonomije bi u svakom slučaju bili daleko manje dramatični nego što je to bio slučaj za mnogo manju i nediversifikovanu ekonomiju Rusije. Naravno, nije sporno da bi deglobalizacija usporila inovacije i ekonomsku dinamiku, ali čini se ne dramatično.

Međutim, sveobuhvatne sankcije Kini – u slučaju eskalacije oko Tajvana – verovatno se neće pokazati ni približno tako efikasnim kao što su bile protiv Rusije – gde su efekti, takođe, relativno skromni. Naime, kineska privreda je 10 puta veća od ekonomije Rusije, a tokom protekle tri decenije ona se preselila u centar globalne trgovine i finansija.

Kao kritičan dobavljač intermedijalnih inputa u proizvodnji, kao i konačna karika u azijskom lancu snabdevanja, Kina je de fakto svetska radionica. Kao uvoznik, ona je globalno značajnija od SAD u sektorima koji se kreću od osnovnih roba do evropske luksuzne robe. Kada je u pitanju svetski finansijski sistem, to što Peking ima na raspolaganju 3.172 milijarde dolara deviznih rezervi i glavni je vlasnik duga američke vlade, situaciju bi učinilo dramatično složenijom. Rizik snažnog pada BDP-a na globalnom nivou – ukoliko bi geopolitičke tenzije dovele do toga da Kina postane predmet ekonomske izolacije od strane Zapada – nije mali.

Krizni scenario za eskalaciju

I pored trenutnih sankcija i posledičnih geopolitičkih tenzija, odnosi između SAD i Kine su prožeti dubokim ekonomskim vezama. Međutim, čini se da ekonomski interesi neće nadjačati državne, ili barem percepciju o vitalnoj važnosti „nacionalne bezbednosti”. Nije stoga iznenađenje da je, nekada nezamisliva ideja o uvođenju strogih sankcija Kini postala široko razmatrana, kao jedna u nizu mera kojoj bi Vašington i njegovi saveznici pristupili u slučaju eskalacije krize oko Tajvana.

Inače, postojeći nivo sankcija Kini je relativno skroman u odnosu na čitav niz ekonomskih mera koje bi SAD i saveznici mogli da uvedu. Ono što ostaje pitanje je da li bi upotreba sankcija značajno unapredila interese SAD tokom potencijalnog sukoba. Naime, koncentracija moći u vrhu političkog sistema Kine, zajedno sa spremnošću da se ekonomski ciljevi podrede političkim, ukazuju da Peking, poput Moskve, ima visok stepen odlučnosti da apsorbuje troškove sankcija.

U svakom slučaju, pokušaj uvođenja sankcija koje bi više pogodile Kinu nego Zapad biće težak zadatak, s obzirom na stepen do kojeg je ta zemlja ugrađena u globalne lance snabdevanja, usled važnost njenog tržišta za strane multinacionalne kompanije, te veoma snažnih ekonomskih veza sa skoro svakom zemljom u svetu (za dve trećine država Kina je najveći trgovinski partner).

Opcije SAD da uvedu oštre sankcije Kini su ograničene, ukljućujući i mogućnost da se Pekingu uskrati vojno relevantna tehnologija. Na primer, biće teško sankcionisati vojnu brodogradnju zbog skoro u potpunosti domaćih lanaca snabdevanja, dok poluprovodnici ne mogu biti targetirani bez rizika od prekida kritičnih američkih lanaca snabdevanja.

Da bi sankcije imale ulogu odvraćanja, SAD i njihovi partneri bi morali da signaliziraju unisonost i rešenost da uvedu oštre sankcije mnogo pre sukoba. Iskustvo sa naporima da se Pekingu uskrati pristup naprednim tehnologijama ukazuje na sve teškoće s kojima se suočava Vašingtona u svojim pokušajima izolacije Kine. Dodatno, ključne robe, kao što je energija, su inherentno zamenljive i globalno dostupne iz mnogih zemalja – posebno onih na Globalnom jugu – koje verovatno neće pratiti Vašington u sukobu sa Pekingom.

Na osnovu kontinuiranog oslanjanja Kine na američki dolar za svoje trgovinske i finansijske operacije na međunarodnom nivou, Vašington bi mogao da oteža funkcionisanje kineske ekonomije. Međutim, ostaje neizvesno da li bi američki kreatori politike uveli sankcije Centralnoj banci Kine i komercijalnim bankama, od kojih su neke među najvećim na svetu. Naime, ekonomski poremećaji i nestabilnost tržišta koji bi usledili bili bi dramatični, ne samo za zemlju protiv koje su usmereni.

U slučaju velike eskalacije u Tajvanskom moreuzu, bez rata, G7 (kao i zemlje EU van te grupacije) će verovatno primeniti sankcije i druge ekonomske kontramere usmerene prema Pekingu kroz najmanje tri glavna kanala:

• kineski finansijski sektor,
• pojedince i subjekte povezane sa političkim i vojnim rukovodstvom Kine i
• kineske industrijske sektore povezane sa vojskom – a sve to po ugledu na embargo Moskvi.

Embargo velikih razmera doveo bi do ogromnih troškova širom sveta, imajući u vidu globalnu ekonomsku integrisanost Kine. U maksimalističkom scenariju, koji uključuje sankcije najvećim institucijama u kineskom bankarskom sistemu, procenjuje se da bi najmanje 3.000 milijardi dolara trgovinskih i finansijskih tokova, ne uključujući sredstva deviznih rezervi, bilo izloženo neposrednom riziku od poremećaja (to je tek nešto manje od BDP-a Velike Britanije). Tako visoki troškovi čine da su takve akcije teško politički sprovodive, osim u slučaju rata oko Tajvana.

G7 bi verovatno nastojao da smanji kolateralnu štetu paketa sankcija ciljajući kineske industrije i entitete koji se u velikoj meri i asimetrično oslanjaju na inpute, tržišta ili tehnologije Zapada. Ciljane sankcije bi i dalje imale značajan uticaj na Peking – ali i na mnoge druge zemlje ekonomski povezane s Kinom – a potom i na globalna finansijska tržišta.

Na primer, ekonomske protivmere usmerene na kinesku vazduhoplovnu industriju mogle bi da praktično zaustave izvoz vazduhoplova iz zemalja G7 u Kinu, te da poremete snabdevanje inputima za sopstvenu vazduhoplovnu industriju. Dodatno, ukoliko bi Peking uveo mere odmazde, to bi procenjenu štetu – samo posmatrajući zaradu od izvoza aviona i delova za njih – podiglo na 33 milijarde dolara.

Iako je izvesno da same sankcije ne bi odvratile Kinu od eventualne akcije zauzimanja Tajvana, to ne znači da embargo nema ulogu u upravljanju tenzijama sa Pekingom. Treba naglasiti da su ekonomske sankcije dodatak, a ne zamena za vojne i diplomatske alate u cilju održavanja za Zapad poželjnog statusa kvo u Tajvanskom moreuzu. Dakle, pitanje za kreatore politike na Zapadu je kako se sankcije mogu iskoristiti na najbolji način, kao deo šire strategije koja integriše sve instrumente nacionalne moći.

Umesto da sprovodi ekonomsku politiku koja ima za cilj da promeni režim u Pekingu, SAD bi trebalo da aktivno upravlja ekonomskim odnosima sa Kinom na načine koji mogu unaprediti specifične interese SAD i odgovoriti na evoluirajuće geopolitičke zahteve. Istina, Vašington već smanjuje svoje oslanjanje na Kinu u glavnim lancima snabdevanja i pokušava da održi prednost u osetljivim tehnologijama. Eventualni uspeh SAD će se meriti njihovom sposobnošću da zadrže svoje ekonomsko vođstvo, ojača saveze i izbegne katastrofalne ishode.

(RTS OKO)