Region 13.02.2023.

Sto dana ničega

ČITANJE: 5 minuta

PIŠE: Aleksandar Milošević

Ako bi vas neko upitao kada je formirana sadašnja Vlada Srbije ili još dalje, kad su bili izbori posle kojih je izabrana, da li biste znali? Šta biste rekli, onako, na prvu, makar kao utisak, koliko dugo ista vlast upravlja Srbijom?

Precizan odgovor je tri meseca, ali taj odgovor nije tačan.

Da nas mediji nisu prošle nedelje obavestili da je prošlo 100 dana od kada je novi kabinet Ane Brnabić ušao u Nemanjinu 11, niko se toga ne bi ni setio. Ana vlada već pet godina, bez prestanka i bez rizika, iako Ana, kao što znamo, nije vladala ni jedan dan od tih pet godina. Ana je tu, ali Ana kao da nije tu. Aleksandar nije tu, ali kao da jeste.

Druga je to ipak tema.

Ma koliko izbora da smo imali i ma koliko da ih budemo imali, Vlada Srbije uvek ostaje ista, sva sačinjena od predsednika države, kao drveta na kom posle svakih izbora izrastu novi ministri kao zeleno lišće što će se osušiti čim vreme dovoljno zahladni da dođe trenutak da se opet ide na glasanje.

Kao što novo lišće ne čini novo drvo, tako ni nov kabinet Ane Brnabić ne čini novu Vladu Srbije.

Uskoro će možda opet zima, iznenadna i tako hladna da se čak i Ana osuši i otpadne sa grane. Onda možda opet ozeleni kao neki srpski feniks, ako bude sreće, ponovo rođena kao predsednik Srbije, koji će se pre toga pretvoriti u premijera.

Na magičnom drvetu naše vlasti, svaki list može biti kora, i svaka kora grana i svaka grana list, sve uvek bez značaja i snage, samo fatamorgana kore, grane i lista.

I onda ćemo opet imati 100 dana nove Vlade. I opet neko Lebane, opet neku Kolubaru, neku kasarnu i neko selo – oživelu Grand paradu, sa sve vatrometom i balerinama, tu da uživamo, smejemo se i ismevamo, i da se ne pitamo: A šta ste uradili za tih 100 dana, tih pet godina, tu celu deceniju?

Aleksandar Vučić upravlja Srbijom već 11 godina. Duže od Đinđića, duže od Koštunice, duže od Tadića.

Vlada Srbijom onoliko dugo koliko je njom vladao Milošević. I pored toga, slavi 100 dana Vlade, po ko zna koji put. Daje sebi 100 dana lufta svaki put. I traži opravdanja za sve svoje postupke u radu bivše vlasti, koje se danas, posle toliko godina, više niko ni ne seća.

Teret odgovornosti toliko je nepodnošljiv da se u 2023. pred penzionerima i dalje podseća „kolapsa“ pred kojim je Srbija bila posle bivše vlasti, a na televiziji insistira na tome da nije on potpisao Briselski sporazum.

„Nijednom nije pomenuto ko je potpisao Briselski sporazum“, rekao je predsednik, gurajući Dačića pod voz dnevne politike, posle kritika opozicije da je Vučić krivac za ovaj dokument.

Pre pet godina, kad su stvari stajale drugačije, govorio je obrnuto.

„Otac mi govori, ne potpisuj ništa, a ja ga pitam, šta misliš ti, je l mora neko da donese neku odluku u ovoj zemlji? To ne potpisuj, beži, i prebacuj na sve druge“, prepričavao je Vučić 2018. svoj razgovor s ocem, pa onda dodao: „A znate li šta smo mi sve dobili i kupili vremena i mira Briselskim sporazumom“.

Sad kaže, da ga nije on potpisao. A dobro, bar je poslušao oca.

Ali gde smo tu onda mi? Jer vidite, zaista, mora neko da donese neku odluku u ovoj zemlji. To ne potpisuj, beži, i prebacuj na sve druge, političarima je uvek od velike koristi, ali narodu i zemlji nije nikad. Stvarnost nas na kraju uvek sustigne.

U toj stvarnosti, penzioneri imaju identičnu kupovnu moć kakvu su imali kada je Tomislav Nikolić osvojio vlast, jer je galopirajuća inflacija pojela sva nominalna povećanja njihovih primanja. Za deceniju, dakle, njihov standard praktično se nije pomerio ni makac.

Plate su svakako rasle, ali, da li dovoljno? Treba li da budemo srećni jer bez sumnje zarađujemo više nego 2012. i imamo manju nezaposlenost nego tada kada je dostizala astronomske vrednosti ili treba da gledamo gde je danas Rumunija i pitamo se zašto tu nismo i mi?

Zašto nam je decenija prošla u odlasku mladih i pametnih iz Srbije, zašto nam je korumpiran svaki aspekt države – od pravosuđa do fudbala, od prosvete do zdravstva i naravno privrede?

Da, danas je ekonomski bolje nego te davne 2012. kada su ljudi koji su sada prvi put glasali na izborima – posle kojih je Ana Brnabić prošle nedelje proslavila 100 dana svoje Vlade – imali osam godina i još nisu znali latinicu.

Danas su javne finansije čvršće, devizne rezerve veće i kurs stabilniji nego tada kad ta deca još nisu znala koliko je pet puta pet.

Je li razlog za slavlje što nam ekonomija nije još dublje propala onako kako ostatak države jeste? Jesmo li srećni što posle deset godina, penzioneri ne žive bolje nego pre deset? Hoćemo li biti zadovoljni, ako nam za još deset godina kupovna moć plata poraste za polovinu današnje?

Šta nam znači ovih 100 dana Vlade? Sto dana u koje je stala inflacija od 15,1 odsto, dolazak Norvežana u razvaljeni EPS, otkriće zlata čiju lokaciju „znaju samo dva čoveka“, prodaja Geneksa izvesnom Aci Bosancu (Peconi/Belivuk/glava na podu, lisice na rukama), priprema javnosti za novo poskupljenje struje i odmrzavanje cene svinjske plećke?

Ništa nam ne znači. Ovih 100 dana Vlade, kao što vidite, ni po čemu se nije razlikovalo od bilo kojih drugih 100 dana te iste vlade u poslednjih 10 godina.

(Danas)