Stradanje Pravoslavlja u Ukrajini

U svakom ratu prvo strada istina i pravda, ove reči su sinonim za Crkvu koja je na Golgoti još od prvih dana ustanovljenja. Rat u Ukrajini koliko god ima odlike globalnog sukoba, toliko je i kao svaki rat kainovski – bratoubilački. Ovakvi ratovi su najgori, niko kao brat ne ubija, niko ne prosipa više krvi nego kada prosipa svoju krv.

PIŠE: Nebojša Lazić

Čitav sukob se pretvorio u stradalnost vere, u stradanje Pravoslavlja. Političko razapinjanje, progoni i obračun sa onima koji svedoče svoju veru jeste ukratko istorija hrišćanstva, ali i sadašnjost Pravoslavlja od Lavova do Odese. Retki su oni koji dižu glas za potlačene, za stradalnike. Nemoć od nasilnika, kukavičluk i strah za sebe su presudni faktor u okretanju glave od mučenika, srećom nije srpski ćutati, pa tako na sve ovo i naša Srpska Pravolavna Crkva nije ćutala, digla je glas, ustala za svoju braću jednovjernu i mnogostradalnu. Napad na Ukrajinsku Pravoslavnu Crkvu je ideološki, geopolitički, globalistički obračun sa Hristom, oživotvorenje Velikog inkvizitora od Dostojevskog u naša vremena.

Svi mi smo videli apokaliptične snimke i fotografije iz Galicije, zapaljene crkve jedine kanonske Crkve u Ukrajini – UPC, snimke maltretiranja sveštensta od represivnog sistema bezbednosti i neonacističkih falangi koje ispovedaju paganizam, ne čak ni slovenski nego germanski. Verske razmerice u Ukrajini traju još od uspostavljanja prve Kijevske mitropolije 997 godine, takav geopolitički prostor između rimokatolicizma i pravoslavlja uvek je bio mesto suprostavljanja. Od kneza Vladimira i pokrštenja Rusa na ovim sveruskim prostorima dolazi do stradanja, vera se mučeništvom svedoči.

Od XI do XIII veka, Pravoslavlje na ovim prostorima je pod udarom Mongola i Tatara. Zatim je došlo pod udar poljsko-litvanske zajednice. Kroz pokušaj unijaćenja i prodora Germana na istorijski prostor Slovena, dolazi do germanizacije i latinizacije ovog prostora, vrhunac ovoga je bila 1596. godine kada je potpisana Brest-Litovska unija. Kijevsko-Pečerska Lavra za sve to vreme postje duhovna prestolnonica slovenskog pravoslavlja. Bogoslužbene knjige štampane u Kijevu su dolazie i do naših krajeve dok smo bili pod turskom čizmom. Mnoge značajne ličnosti srpske crkvene hijerarhije su upravo školovani u Kijevskoj Lavri.  Vezu između sadašnjeg prostora Ukrajine i naših prostora su videli i na Zapadu, pa su i unijate koje su unijatili po Galiciji dolazili i u Hercegovinu i Boku u XVII veku.

Stradanje je zatim nastavljeno pod vlasti boljševika, kada su zatvarani manastiri, progonjena Crkva i vernici, ali opstala je vera i u tim periodima. Raspadom Sovjetskog saveza dolazi do prvih šizmi u Ukrajini, koja je već imala formiranu teritoriju, ali nedovoljno formiranu narodnost ili nacionalnu savest.

Raskol

Filaret Denisenko nakon što nije postao patrijarh Moskovski i sve Rusije, odlučio na raskol i odvajanje od kanonske UPC koja je imala visok stepen autonomije pri Ruskoj Crkvi i osniva svoju Ukrajinsku Pravoslavnu Crkvu Kijevskog patrijarhata. Ova raskolnička grupacije ostaje marginalna sve do Majdanske obojene revolucije, kada najvatreni Ukrajinci koji nisu identitetski jasno definisani, shvataju da bi imali svoju državu i narod moraju imati svoj jezik i svoju Crkvu, pa se jedan broj njih upravo okreće ovoj raskolničkoj grupi.

Velike sile koje Ukrajinu žele kao antirusku državu i ako je centar Ruske duhovnosti i duše upravo pomenuta Kijevska Lavra shvataju da im treba jedna crkva pod kontrolom države i koriste svoje eksponente moći sa Fanara da izdejstvuju Tomos o autokefalnosti za dve raskolničke grupacije koje se na kratko ujedinjuju 2018. godine u jeku borbi na istočnoj strani Dnjepra za opstanak stanovništva. Uz lobiranje Petra Porošenka u klasičnom cezaropapističkom stilu uz stvarni blagoslov Zapada patrijarh Vartolomej daje Tomos o autokefalnosti ujedinjenim šizmaticima Epifaniju Dumenku i Filaretu Denisenku, prvi pomenuti je sasluživao sa članovima NVO CPC, tačnije tzv. episkopom Borisom kako je predstavlja u Crnoj Gori pomenuti.

Intezivirani napadi na jedinu kanonsku Crkvu

Ubrzo nakon dobijanja tzv. Tomosa dolazi do opet raskola unutar nekanonske Pravoslavne Crkve Ukrajine. I tada se intenzivirjau napadi na Pravoslavlje i jedinu kanonsku strukturu u Ukrajini – Ukrajinsku Pravoslavnu Crkvu pod omoforom Mitropolita Onufrija. Naši čitaoci pamete da je u jeku litija u Crnoj Gori jednu od litija predvodio Mitropolit Onufrije i time izrazio solidarnost sa našim narodom koji se tada našao pod udarom bivšeg režima Mila Đukanovića.

Nama je pretilo otimanje naših hramova i svetinja, a u Ukrajini se taj scenario odigrava uveliko. Veliki broj hramova je otet, manastira, SBU je pretresla čini se svakoga ko nosi mantiju i ko ispoveda veru u njima dostupnoj teritoriji. Jedan dio Kijevske Lavre tj. Trapezunski crkva je oteta još tokom prošle zime. Na društvenim mrežama smo mogli videti krstove koju su pocrnili na kupolama kada je u hramove ušla nekanonska i državna PCU.

Stradanje, ali i ispovedništvo vere se nastavlja. Brojni su zatvori sada u Ukrajini isupnjeni molitvom, puni su sveštenstva i monaštva pravoslavnog. Čuveni prosvetitelji poput mitropolita Jonatana koji je osuđen na pet godina zatvora, mitropolit Jefrem iz Krivog Roga takođe i desetine episkopa i hiljade bogoslužitelja je zadesila ista sudbina.

Svima nama poznati „Baćuška“ iz dokumentarnog filma „Nebeska Tvrđava“ mitropolit Longin je takođe utamničen u kazamatu. Čovek koji nosi oreden heroja Ukrajine. Mitropolit je usvojio oko 500 dece, kojima je dao svoje prezime. Ti anđeli su bili odbačeni od svojih bioloških roditelja, beskućnici sa najtežim bolestima od cerebralne paralize, hiva, davnovog sindroma i svih najgorih medicinskih dijagnoza. Takve odbačene od društva, porodica i ljudi mitropolit je uzeo sebi starao se o njima dao im dom, pružio ljubav i napravio sebi porodicu svedočeći Jevanđelje. Bezbroj je ovako svetlih primera Pravoslavlja sada u Ukrajini, tamo gde je stradanje tu je i svetost života. Braća naša jednovjerna nose krst koji je itekako poznat i našem mnogostradalnom narodu. Naše je samo da ne okrenemo glavu od stradanja, da ne ćutimo jer ćutanje jeste kukavički vid saučesništva.