Svečane bele košulje

PIŠE: Zoran Panović

Najbolju procenu njegove političke budućnosti Borisu Tadiću dao je Budimir Lončar, doajen jugoslovenske diplomatije, kad mu je rekao da ce najveći njegov problem biti to što će završiti dva predsednička mandata (ako zanemarimo ono malo ‘skraćivanja mandata’), a da će i dalje biti mlad čovek za politiku.

I zaista, nakon poraza od Nikolića 2012, Tadić je konfuzno podnosio taj ‘ontološki vakuum’.

Da se često sticao utisak da još nije shvatio da je poražen.

Za pravo viđanje ‘u nekom drugom filmu’, kako je dostojanstveno rekao u noći poraza, Tadiću je politički isplativije bilo da je umesto 2008. u vreme proglašenja kosovske nezavisnosti i onog sramnog ‘patriotskog’ mitinga u Beogradu, u Rumuniju otišao 2012. i da se doskora iz nje nije ni vraćao.

Sad bi se, vrlo moguće, pojavila i ozbiljna nostalgija.

Uglavnom, danas ni Tadić više nije mladolik, što može biti i politička prednost.

Borisova seda glava mudro je uočila da ne mora da strahuje od opozicionih ‘novih lica’, od kojih se jedino izdvaja Pavle Grbović iz Pokreta slobodnih građana, ali samo po tome što liči na Manola Riberu iz De Palminog ‘Skarfejsa’.

Realna Tadićeva konkurencija su opoziciona ‘stara lica’.

Tačnije, njegovi puleni.

Iako pokušava da ude u ulogu ‘velikog štrumpfa’ (da bude patrijarh demokratije kao novi Dragoljub Mićunović u povoju), Tadić se našao u ulozi Vuka Draškovića iz vremena kad je ovaj napravio famozni DOS u prostorijama SPO.

Sad su prostorije Tadićeve SDS sedište još jednog pokušaja da se opozicija uveže, sa ambicijama da se uveliko nadmaši relativni uspeh ad hok ČBČ (Čeda-Boris-Čanak) koalicije.

Na žalost višepartizma, ucesnici sastanka u prostorijama SDS nisu se proglasili inicijativnim odborom nove političke stranke, a oni koji to ne bi želeli da urade logično da odlaze (ili ostaju) kod Đilasa. Ili ostaju nebitni. Nikakve ideološke razlike tamo nisu bile nepremostive.

Šteta.

Dobili smo ‘nenapadanje’, ‘građenje poverenja’ i ‘zajednicko delovanje’.

Opozicija i dalje misli da će uspeti da pobednički složi rogove u vreći po modelu DOS, a da ce izbeći svu agoniju dosovskih raskola.

Kad bi vas neko probudio u gluvo doba noći i pitao – koji je za vas najbolji govor Borisa Tadića, šta biste mu vi odgovorili?

Da li se slažete sa mnom da je najbolji Tadićev govor onaj kad je nakon debakla – mišljenja Medunarodnog suda pravde u Hagu povodom Deklaracije o jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova – žestoko odbranio Vuka Jeremića noćnim govorom u Skupštini Srbije 26. jula 2010. (vanredna sednica)?

Hoce li Tadić imati kapaciteta da održi govor takve snage, ali ne defanzivni, vec motivacioni, kojim ce sutra ubediti antivučićevske birače, da je on posle svega, sa svim iskustvom, sedim obrvama i naknadnom pameću, jedina ‘održiva budućnost’.

Sećam se kad se neka cura udala za nekog tipa, pa smo se mi koji smo ih znali zapitali kako za njega, kad je ona tako uspešna i lepa, a on tako prosečan i ružnjikav.

Da bi nam onda jedan stariji, mudri čovek, koji je poznavao kontekste, rekao – udala se za njega jer je on bio prisutan. Svi uspešniji i lepši od njega kad je trebalo bili su odsutni.

Tako je i sa opozicijom.

Nekad ne moraš ništa posebno ni da radiš. Bitno je da bar održavaš iluziju o alternativi, da pričaš o broju ‘kolona’, o odnosu ‘gradanskog i partijskog’, ali je najbitnije da budeš prisutan kad entropija počne da umesto opozicije radi posao kod naprednjačkog režima (kartela).

Pa, šta su Koštunica i DSS radili specijalno bitno do 2000. sem što su pisali saopštenja, oduševljavali se SDS-om Radovana Karadžića, ali zato bili prisutni kad je trebalo.

Dakle, ili organizacija ili sudbina.

Što se tiče opozicije, pre bih se uzdao u sudbinu i entropiju.

Ali, to ne znači da treba verovati u sujeverje.

Sećate li se kad se desio onaj mali požar na jednoj kuli u Beogradu na vodi, pa kad su cak i neki lideri opozicije u tome videli ‘božiji znak’.

Onda su se neki u sebi molili da se još jednom obruši brdo u Grdelici, ali sad kad je auto-put otvoren, da bi posle sporazuma iz Vašingtona neki bili najsrećniji kad bi Hezbolah digao nešto u vazduh u Srbiji, pa da se kaže – eto šta je Vučić potpisao!

Ali, ako Vučić i ‘etapno’ priznaje Kosovo, to ne znači da će Zapad dati sutra podršku srpskoj opoziciji da bi ‘etapno’ vratila proces unazad.

Iako se Vučićev režim kune u ‘neutralnost’, pitanje je da li bi sutra mogao da odbije neku Trampovu ‘koaliciju voljnih’, bar na ‘simboličkoj ravni’.

Vučić ulaže u vojsku i policiju, ali njegova najlojalnija formacija, zlu ne trebalo, sutra bi bila komunalna policija koja se, gle paradoksa, izlegla u Đilasovom inkubatoru.

Na služenju vojnog roka upoznao sam vojnika koji je sam sebi po podne pisao pisma, uredno ih slao na poštu, a kad pisma stignu natrag u kasarnu, sa osmehom ih čitao u kantini uz pivo i napolitanke.

Poslali su ga kući, pre nego što mi je objasnio što to radi.

Nekad stvarno čovek pomisli da Vučić pusti spin o sastavu vlade samo da bi u časovima predaha uživao u medijskim ‘saznanjima’ i razradama tog spina.

Kad smo već kod pisama, pričali su mi da je neki naš dalji rođak iz vojske svako pismo svojima na selu, počinjao sa istom rečenicom: Pišem vam sporo, jer znam da ne umete da čitate brzo.

Srpska politika i njene refleksije baš su na toj razini – od Vučićevih državotvornih poteza do razvrstavanja opozicije.

Pogledajte samo koliko je, na primer, nebitno ko će biti novi predsednik parlamenta.

Što je indikator teške besmislenosti ovakve skupštine jednoumnika.

Sa septembrom krenule su i popularne satirične TV emisije.

Možda ih ima i previše, i sa takvim uticajem, za jednu ‘diktaturu’?

I logicno je da su komičari i satiričari često popularniji od političara, ali je problem što su i politicki bitniji od opozicionih političara, a opet kao da nemaju ambicije da neko od njih bude Bepe Grilo, Šarec ili Zelenski.

Ili zašto ne – Krivokapić.

Izbore u regionu – hrvatske i crnogorske na primer, gradani Srbije gledaju malo na način kako su gradani komunističkih zemalja gledali na koka-kolu u limenkama.

Mi u Srbiji jednostavno nemamo demokratske izbore, i onda tu želju za biranjem projektujemo na izbore u drugim zemljama pa svi u sebi ili javno imamo tamošnjeg favorita.

Gledamo njihove izborne noći kao novogodišnje programe.

Ali, to ne rade samo opozicioni gradani, već i mnogi naprednjaci koji potiskuju u sebe lekcije iz demokratije koje nam susedne zemlje isporučuju.

Sećate li se kad se lider Demohrišćanske stranke Srbije Vladan Batić 2003. ponadao da ce se pokrenuti referendum o državnom statusu Srbije pre isteka roka od tri godine, predvidenog Ustavnom poveljom Srbije i Crne Gore.

Skupljeno je i nekoliko stotina hiljada potpisa za tu inicijativu.

Ali Srbija je i tu šansu bila propustila, doživljavajući poniženje da je na nezavisnost prisili referendum Mila Đukanovića.

Iako se stereotipno i cinično govorilo da Crna Gora nije promenila vlast od 1945. godine, i sporazum pobedničkih opozicionih kolona pokazuje da je raskol u DPS i pobeda Đukanovićeve politike nad onom Momira Bulatovića većeg značaja nego Peti oktobar u Srbiji.

Crna Gora za razliku od Srbije ima generalni pravac, pa i sa vlašću koja neće biti ‘antisrpska’.

Ali ni avanturistička.

Dekadencija (i ona nacionalistićka) DPS banalizovala je tamošnji ‘antifašizam’ vlasti.

Poznih osamdesetih sa najviših partijskih foruma SFRJ Vidoje Žarković upozoravao je da se ‘antibirokratskom’ Crnom Gorom peva ‘Partizani, crni vrani, dodoše vam crni dani’.

Šta li bi tek crnogorski partizani rekli da cuju Tompsona i Miroslava Škora na Cetinju.

Milo Đukanović teško da ce u kohabitaciji biti crnogorski Milan Milutinović, a neće izgleda završti ni kao Norijega kao što mu je davnih dana Šešelj predviđao.

Posle svega, Milo je socijalista koliko je i Dodik socijaldemokrata.

Paradoks je to što je Đukanović patentirao stabilokratiju u Evropi, uspostavio sistem lične vlasti, ali je uprkos kriminogenosti društva istovremeno uradio velike stvari za Crnu Goru na planu evroatlantske emancipacije.

Jurodivi klerojulovski krugovi (za koje je Vasilije Ostroški, ako treba i pripadnik ‘Sedmog bataljona’) nisu najsrećniji ovakvim raspletom, a uteha im je da Đukanovića brane neotitoisti iz Beograda.

Onaj ko sutra bude rušio Vučića moći ce da citira sadašnju Vučićevu propagandu o Đukanoviću.

Za razliku od svojih zavetnika, Vučić je veoma svestan direktnih analogija, od Crne Gore do Belorusije.

Kad su se lideri pobedničke opozicije u Crnoj Gori pojavili u belim košuljama, setio sam se pesme Električnog orgazma ‘Svečane bele košulje’ (zovu me sad na proslave).

Obratite pažnju, i posle vašingtonskog parafa, koliko je ta stvar iz ‘Crnog bombardera’, te freske devedesetih, koju peva Anica Dobra, danas aktuelna: I čuje se smeh, i čuje se plač, i vidi se Beč, i vidi se Drač!

(Danas)