Svet po Donaldu Trampu
FOTO: AP
Piše: Neven Cvetićanin
Postoje periodi kad istorija miruje, kao i periodi kad ona ubrzava poput aviona na pisti. Nema nikakve sumnje da živimo u ovim drugim vremenima njene akceleracije, te nakon upravo obavljene Trampove (druge) inauguracije na mesto predsednika Amerike treba da se pripremimo za poletanje, jer je on sada glavni pilot aviona svetske istorije, bržeg nego ikad.
Pošteno je reći da se on više nego pošteno izborio da dođe na mesto glavnog pilota globalne politike, jer se suočavao s opstrukcijama od samog svog ulaska u politiku, čudesno bivajući jači nakon svake, uključujući onu zaključnu, kad je tokom poslednje predsedničke kampanje prošle godine u njega pucano, nakon čega se on lakonski sav okrvavljen podigao i uzdigao pesnicu.
Državnici su miljenici ne samo istorije, već i sudbine, koja ih ne pušta s ovog sveta dok ne obave zadatke zbog kojih su ovde, pa tako niz pokušaja atentata nije mogao da omete De Gola da Alžiru da nezavisnost, kao što ni sve nemačke vražje divizije nisu mogle da odnesu Tita sa Sutjeske i Neretve jer mu je sudbina očigledno bila namenila druge planove s južnoslovenskim narodima koji su se u njegovo vreme složno rasprostirali od Vardara pa do Triglava. Ima ovakvih primera puno u istoriji, a primer Donalda Trampa je tek najnoviji i trenutno najvažniji, jer će on u svom drugom mandatu konačno imati priliku da složi svet kako misli da treba.
Za razliku od Trampa autsajdera u prvom mandatu, pred nama je sada jedan državnički Tramp, koji je pametniji i iskusniji, što se jasno videlo kad je objavio predlog sastava svoje nove administracije, koju je vešto sastavio od tri grupacije. Prva od njih je politički mejnstrim i (bivši) vašingtonski establišment, u kojem su njegovi bivši protivnici poput Marka Rubija, koji je dobio ključnu poziciju državnog sekretara, čime je Tramp postigao efekat ruke pružene svim dubinama američke države i onim njenim „pametnim momcima” koji su nezaobilazni, a koji sada žele da budu spremni za saradnju. Druga od njih je grupa tzv. srednjih, tj. balansirajućih zvaničnika koji su negde na pola puta između mejnstrima i Trampovih populističkih MAGA pristalica, te su ovi balansirajući zvaničnici, poput npr. savetnika za nacionalnu bezbednost Majka Volca, raspoređeni u sam Trampov predsednički kabinet kako bi odatle mogli da posluže svrsi balansiranja ostalih struja administracije da se ona ne bi nagnula ni na jednu stranu. I konačno, tu je i treća grupacija pravih političkih revolucionara i populista, i sleva i zdesna, poput Tulsi Gabard, predložene za direktorku američke obaveštajne zajednice koja treba da koordiniše rad svih 18 američkih zvaničnih obaveštajnih agencija, zatim poput Roberta Kenedija Juniora, koji treba da preuzme Ministarstvo zdravlja ili, konačno, poput Pita Hegseta, koji treba da preuzme najjaču, najopasniju i najvažniju američku mašinu – Pentagon.
Biće zanimljivo gledati kako će ići potvrde u Senatu prethodno pomenutih predloženih zvaničnika, pogotovo onih iz treće grupacije, jer ćemo po tome znati koliko je Tramp zapravo jak na unutrašnjem planu. Koliko je jak na spoljašnjem planu pokazao je i pre nego što je ponovo zvanično seo u predsedničku fotelju, bivajući ključni šraf koji je nedostajao u bliskoistočnoj jednačini mira, koji je tamo postignut upravo onda kad je on tamo poslao svog omnipotentnog izaslanika investitora Stiva Vitkofa, koji je prišapnuo Netanjahuu njegovu poruku. Otkud sad investitor i biznismen na mestu koje bi iziskivalo diplomatu od karijere? Odgovor na ovo pitanje pokazuje srž Trampove ideje i ideologije. On, naime, misli da su diplomate i uopšte američki političari od karijere suviše indoktrinirani obaveznim floskulama političkog mejnstrima i da niko od tih političara po profesiji zapravo nema pojma o realnom životu. Zato se on okružio s dve vrste ljudi. Prva su narečeni biznismeni poput Vitkofa i Ilona Maska, a i svi drugi američki milijarderi poput Zakerberga, Bila Gejtsa ili Bezosa bez problema su došli na poklonjenje Trampu po raznim privatnim večerama. Kapital je kao onaj petlić na krovu koji se uvek vrti tamo otkuda vetar duva i nepogrešivo pokazuje nečiju realnu snagu jer beži od gubitnika i investira u pobednike.
No, druga grupa kojom se Tramp okružio su generali i uopšte vojnici s iskustvom, poput Kita Keloga, njegovog specijalnog izaslanika za Ukrajinu, jer ko će bolje rešavati istinski teške rovovske konflikte na terenu nego oni koji zaista nešto o tome znaju – vojnici koji znaju šta je rat žele mir više nego takozvani profesionalni političari, koji su oduvek isuviše lako ratovali tuđim životima. Dakle, Tramp je zapravo vratio stvari struci zaobilazeći koliko može profesionalne političare iz mejnstrima, jer je sasvim ispravno zaključio da su oni beskorisni.
A za ono što je namerio da uradi biće mu potrebni sposobni ljudi, budući da je glavni cilj njegove administracije da pokuša da sredi aktuelni svetski strateški nered, od Ukrajine sve do „Tiktoka”. U Gazi je već uspeo ono što Bajdenova administracija očigledno nije mogla i sada će štiklirati jedan po jedan svetski strateški problem pokušavajući da ga reši po principu koji je predložio za „Tiktok” – fifti fifti s Kinom. Na njegovoj inauguraciji bio je potpredsednik Kine, što je presedan jer nikada kineski zvaničnik toliko visokog ranga nije prisustvovao inauguraciji američkog predsednika, te se pre inauguracije čak i sastao s novim američkim potpredsednikom i sveprisutnim Ilonom Maskom. Tramp Putina nije mogao zvanično da pozove na inauguraciju, niti je Putin na nju mogao da pošalje npr. Šojgua, koji nije u Americi potpuno neomiljen, jer je obema stranama jasno da bi se to pogrešno protumačilo, kao što im je jasno da moraju da pregovaraju kako bi se pacifikovao konflikt u Ukrajini, o čemu su i pre inauguracije poslali poruke spremnosti za predsednički susret uživo.
Sve to govori da će Trampov drugi mandat proći u pokušaju setlovanja sveta, odnosno u pokušaju finih strateških podešavanja, nakon što smo prethodnih godina svugde imali veoma grube i neprijatne radove, usled čega je svugde gruvalo, od Ukrajine do Bliskog istoka. Svet po Trampu zapravo je akcionarsko društvo u kojem je Amerika shvatila da nije jedini akcionar, već da mora da uvaži i druge akcionare, pre svega Kinu i Rusiju, a onda i druge koje već mora, zadržavajući zlatnu akciju za sebe. Ta zlatna akcija i dalje je dolar kao rezervna svetska valuta, za koju je Tramp rekao da je neće lako pustiti, ali je neće ni koristiti za fiktivno bildovanje sopstvene ekonomije i sankcionisanje drugih.
Dakle, svet po Trampu je akcionarsko društvo i upravo počinju cenkanje i trgovina geopolitičkim i geoekonomskim akcijama između akcionara, te je tu novi-stari predsednik upravnog odbora ovog akcionarskog društva Donald Tramp, koji je tek vrh ledenog brega ispod kojeg su naslage kapitala i raznih finansijskih, tehnoloških i strateških mreža koje će ovaj predsednik pokušati da vrati „zdravom razumu”, kao što je napomenuo u svom inauguracionom govoru.
Oznake: Donald Tramp
