Tihomir Stanić: Smisao teatra preispitujemo u kafani

Harizmatični umjetnik koji istinski živi po motivu da je umjetnost stvorila čovjeka, iskreno vjerujući da strpljenje, odricanje, talenat i predan rad stvaraju velike pozorišne i filmske projekte, podanik boginje Talije, koji se iskreno raduje zbog uspjeha drugih, a svoj put ka zvijezdama, kamenčić po kamenčić gradi onako kako to može samo glumačka zanesenost i istinska vjera u sebe.

Kada pomislite na sve ovo, ne možete a da vam se u mislima ne iscrta lik glumca Tihomira Stanića, koga svi pamte po liku Ive Andrića iz nezaboravnog filma “Lajanje na zvijezde”.

On otkriva nekoliko detalja o nastavku snimanja filma o Dijani Budisavljević, o velikom prijateljstvu sa Goranom Markovićem i njegovim roditeljima, ali i o uvijek novim izazovima kroz koje prolazi pripremajući uloge u pozorištu, ali i pred filmskom i TV kamerom.

Dokle ste stigli sa realizacijom filma “Mi smo iz Jasenovca”? Danas je zaista prava umjetnost baviti se radom na filmu, u smislu produkcije. Kako se uopšte borite sa zatvaranjem finansijskih konstrukcija za film?

STANIĆ: Tema i pristup koji sam odabrao toj temi iziskuju spremnost na žrtvu i upornost, bez obzira na teškoće sa kojima se, naravno, sudaramo. Već devet godina svakodnevno radim na ovom filmu, a pored horskog i otrcanog konsenzusa da je takav poduhvat neophodan i narodu i državama u kojima živimo, retki su i sporadični slučajevi kad je neko konkretno pomogao njegovoj realizaciji. Ipak, nijednog trenutka nisam gubio nadu i veru da će film biti snimljen, a dosadašnji trud mojih saradnika i moj lični, obećavaju da se bližimo finalnoj fazi ovog projekta. Verujem da će u ovoj godini, kada se obeležava 75 godina od osnivanja logora Jasenovac, biti snimljen centralni deo filma, koji se dešava upravo u logoru u leto 1942. godine.

Ulogom u pozorišnom komadu “Govorna mana” Gorana Markovića obilježićete deceniju saradnje sa ovim umjetnikom. Možete li se osvrnuti na vašu dosadašnju saradnju i šta je za Vas lično bilo najdragocjenije u tom prožimanju umjetničkih energija?

STANIĆ: Četiri pozorišne predstave i dva filma smo realizovali, a pripremali smo još mnogo nerealizovanih projekata i konsultovali se i o stvarima koje smo radili odvojeno i nijednog trenutka ništa nije pomutilo poverenje, koje, izgleda, imamo jedan u drugog. Dakle taj utisak koji imam u kontaktu sa Goranom Markovićem, i profesionalno i lično, je da je on umetnik koji mi veruje i ta njegova vera me obavezuje. Mnogo sam od njega naučio, a srećan sam što sam i sa njegovim roditeljima Radetom i Oliverom Marković igrao i imao baš prijateljski odnos. Nas dvojica smo se profesionalno sreli tek pre desetak godina, a evo i danas smo se nekoliko puta u toku dana dogovarali o novim poslovima. Lako i jednostavno.

U “Govornoj mani” tumačite lik glumca. Koliko je to u stvari izazov i čime ste se vodili gradeći lik Mišela?

STANIĆ: Glumci vole da igraju glumce, jer veruju da je to prilika da otkriju o sebi i ono što misle da publika ne primećuje. To može biti velika zamka, jer se tada pokušavamo predstaviti u lepšem svetlu, pa čak i svojim manama dati oreol i zavodljivost. Naša je sreća što nas publika često voli više nego mi sebe same i više nego što zaslužujemo. Vrlina gledaoca daje onda i glumcu vrlinu i posebnost. Igrajući ovu ulogu pokušao sam da je izborom kostima iz uloga koje sam igrao i koje bih želeo da odigram, obogatim i formalno i da uz sve slabosti lika koji se kroz dramu otkrivaju, odbranim njegove postupke repertoarom koji je odigrao. Naša predstava počinje u času kad Mišel dolazi u garderobu posle odigranog Mefista u Geteovom “Faustu”. Tu ulogu sam igrao u Narodnom pozorištu 2002. godine, a Fausta je igrao Predrag Ejdus, koji već dvadeset godina igra Mišela u praizvedbi ovog teksta.

Zanimljivo je da ćete komad “Teatarmaher” premijerno odigrati u kafani “Zlatni bokal”, tamo gdje je sve i počelo, kada je u pitanju pozorišna umjetnost kod nas. Zbog čega ste se odlučili na ovakvu, neobičnu premijeru?

STANIĆ: Ovaj tekst i ulogu predložio mi je reditelj Marko Misirača, a radnja se inače odigrava u jednoj provincijskoj kafani, gde veliki glumac Teatarmaher dolazi da sa svojom putujućom trupom (ženom, sinom i kćerkom) igra tekst koji je sam napisao. Odlučili smo da, umesto da u pozorištu pravimo kafanu, napravimo pozorište u kafani. Sudeći po interesovanju koje vlada već pre premijere, izgleda da smo na dobrom putu.

Osim zanimljive ideje za premijeru “Teatarmahera”, šta je to što čini specifičnim ovaj tekst i šta to u stvari publiku očekuje?

STANIĆ: Tomas Bernhard ovim tekstom, između ostalog, preispituje smisao teatra i umetnosti uopšte u svetu zabavljenom kobasicama i krvavicama. Suprotstavljajući realnost trivijalnog života i svet umetnika koji je “sastavljen od sumnje u sve, pa i u sopstveni talenat i svrsishodnost. A nigde drugde u tom čovečanstvu nije laž veća i fascinantnija nego u teatru”, kaže Bernhard. Na nama je da to dokažemo.

Vojna akademija

Igrate i u trećoj sezoni popularne serije “Vojna akademija”. Možete li nam nešto više reći o saradnji sa režiserom Dejanom Zečevićem, ali i sa glumcima u ovoj hit seriji?

STANIĆ: Možda će o toj saradnji najbolje reći činjenica da sam dogurao do generalskog čina i načelnika Vojne akademije. Zahvalan sam Zečeviću što je angažovao glumce iz Republike Srpske koje je upoznao na snimanju filma “Neprijatelj” i što je Branko Janković postao velika zvezda ove serije. Radujem se zbog početka snimanja, pogotovo zbog producenta i idejnog tvorca serije Nebojše Neleta Garića, bez čijeg ogromnog entuzijazma i truda ne bi bilo ove serije, a samim tim ni mene u njoj.

(Glas)