Tikva ipak nije pukla

Pukla tikva između Vučića i Dodika? Vučić će pustiti niz vodu Dodika i RS? Posle trijumfa na izborima Dodik odlučio da krene svojim putem? Vučić odložio sankcije Rusiji dokle god Srbija mogne da izdrži? Dodik je na vrhuncu antiruske histerije, Putinu dodelio orden? Moskvi je važniji Vučić, ali više veruje Dodiku? Dodik svojim zaoštravanjem prema komšijama u BiH, ali i van nje otežava Vučiću? Vučić na račun Srbije pomaže Srpsku? Ni Vučić ni Dodik već duže ne spominju da je saradnja Srbije i Srpske najbolja ikad? Očigledno zahlađenje odnosa između Vučića i Dodika?

Kao da se neko trudi da pokaže da dva srpska lidera potajno rade jedan protiv drugog, a ti politički seizmolozi precizno registruju i tumače svaku navodnu promenu u odnosima. Motri se svaka reč, intonacija i gest, ono što su kazali i prećutali, gde su bili odsutni i prisutni, lično ili preko izaslanika.

U Banjaluci neke opozicione stranke i odgovarajući mediji nastoje Dodika da predstave kao političara koji sistematski provocira sukobe sa druga dva naroda i međunarodnom zajednicom, te minira nastojanja Vučića da uspostavi dobre odnose sa svim liderima u BiH, susedima i sa kolektivnim Zapadom, a u ciljnu mira, stabilnosti i ekonomskog prosperiteta Srbije. Štaviše neki opozicioni lideri se otvoreno preporučuju kao bolji partneri vlasti u majci Srbiji, koji će bespogovorno i disciplinovano slediti instrukcije iz Beograda.

U Beogradu pak izvesni opozicioni političari i vezani mediji ističu Dodika kao hrabrog i samouverenog srpskog lidera koji odlučno uzvraća na sve pritiske Zapadu i čak zna i da opsuje njihove emisare. Nasuprot Vučiću, koji raspoređuje jaja u više korpi, kupuje vreme, odugovlači, pravi kompromise, traži prijatelje među tradicionalnim neprijateljima.

Takvo ponašanje opozicije u obe srpske zemlje predstavlja legitiman način borbe za vlast, ali … Još od vremena austrougarske aneksije BiH, Zapad radi na podeli, udaljavanju i sukobu Srba u dvije države. Planove crno-žute monarhije o prodoru germanskog faktora na topla mora sa strategijom Vatikana za širenje katoličanstva na istok, maestralno je artikulisao bečki namesnik u BiH Kalaj. Okretao je muslimane protiv Srba, ali i sistematski suzbijao sve veze „bosanskih Srba” sa „Srbijancima”. Novine, časopisi, knjige pa i „sumnjivi” književnici i intelektualci koji su radili na kulturnom jedinstvu srpskog naroda zaustavljani su na granici na Drini kako u Bosni ne bi širili nacionalnooslobodilačke ideje. Mnogi srpski politički prvaci, sveštenici i pisci su i pre atentata Gavrila Principa osuđeni u veleizdajničkim procesima u Banjaluci i Zagrebu i robijali u logorima u Aradu i Doboju.

Vatikansko-bečki projekt u Kalajevoj operacionalizaciji nije uspeo ni pre pada carevine, ali nije napušten ni posle 20-godišnjeg intermeca Kraljevine Jugoslavije. Krvavo je oživljen u NDH: Hrvatska do Drine, istrebljenje Srba, pacovski kanali, Pije Dvanaesti i Stepinac.

Sredinom 60-ih taj projekat je u socijalističkoj BiH doživeo i neuspelu reprizu. Ni godinu posle Brionskog plenuma biće održan partijski aktiv rukovodstva BiH na kojem su vodeći srpski komunistički kadrovi izvršili kritiku i samokritiku zbog zapostavljenosti hrvatskih, pa i muslimanskih kadrova. Srpski kadrovi jesu do tada bili nadpredstavljeni, ali zato što su bili još i višestruko više nadpredstavljeniji u partizanskim redovima. Nakon toga, promocija na osnovu zasluga u NOB-u, zamenjena je nacionalnim ključem. Sinovi domobrana i prvi rođaci ustaša, i njihovo cveće ekspresno su uzdizani u hijerarhiji vlasti. A sa Kardeljevom i Bakarićevom politikom, „federiranja federacije” ka konfederaciji, ojačavanjem republika državnim atributima i afirmacijom novi nacija, moć se preselila iz saveznog centra u Beogradu u republičke prestonice. „Zajedništvo i suživot” tri naroda ostvaruje se borbom protiv „paternalizma, svojatanja i dušebrižništva iz susednih republika”. U Sarajevu su postali nepoželjni intelektualci iz Srbije, kako levičari, tako i nacionalisti i, ne manje, liberali. Ivo Andrić je „naneo veću štetu Bosni nego svi okupatori zajedno”. Meši Selimoviću je formirana partijska komisija po prijavi kurirke CK. Momi Kaporu je zabranjena drama u zeničkom pozorištu. Nikola Koljević je saslušavan u DB zato što je u vikendici ugostio Stevana Raičkovića i Matiju Bećkovića… Maspok se prelio u pogranične delove BiH, na bosansku planinu Radušu iz Nemačke su stigli naoružani ustaški emigranti.

Dok je Srbe to podsećalo na 1941, muslimani su u „tamnom vilajetu” ograđenom od „malignog” uticaja Srbije videli svoju buduću nacionalnu državu. Taj proces je priredio raspad Jugoslavije, ali i njene bosanske minijatura. Čak i britanski istoričar Noel Malkom („Kratka povijest Bosne”, 1994), sa kojim je polemisao Ekmečić, konstatuje da je „60-ih iz BiH emigriralo oko 16.000 stanovnika godišnje, većinom Srba koji su odlazili u Srbiju.

Danas svedočimo i drugoj reprizi Kalajevog igrokaza: ukinuti Srpsku, odroditi „bosanske Srbe” od „Srbijanaca”, potisnuti Srbe na desnu obalu Drine. Tzv. međunarodna zajednica zahteva od Beograda čas da se „ne meša u BiH”, „čas da se meša na štetu srpskog jedinstva”, „čas da obuzda Dodika”, čas da „aktivno podriva” demokratski izabranog predsednika RS, ukoliko hoće brže ka EU. Sve u svemu politika Brisela je nastavak vatikansko-bečke politike iz vremena „K und K”, kojoj su se pridružile i SAD tajnim sporazumom pape Jovana i predsednika Regana. Pavlovića most na Drini čekao je nekoliko godina na saobraćajnu dozvolu iz Sarajeva. Da nije bilo Erdoganovog finansijskog i političkog angažovanja kod Izetbegovića, ne bi bio započet auto-put Beograd–Sarajevo. EU koja inače forsira regionalnu saradnju, prećutno podržava lokalnu opstrukciju HE „Buk bijela”.

Kako su se osvedočili beogradski intelektualci Čavoški, Ković, Đogo, Proroković i dr. kada su zaustavljeni na granici na Drini, u upravi pogranične policije u Sarajevu, baš kao i 1914, postoji tajni spisak nepoželjnih nepoznate dužine. Jednih zato što su pomagali Karadžićevu porodicu, drugih što su negirali genocid, trećih što su u svojim nacionalističkim nastupima remetili međunacionalnu idilu u BiH. Nepoželjni su baš kao i „pašćetina” (svinjetina) u mesnicama. U Sarajevu nema Srba, pa nema interesa ni za ugledne Srbe iz Srbije, ni za beogradsku štampu, ni za svinjetinu. Bošnjaci nisu radi da je vide ni blizu halal mesa u „multikulturnim i građanskim” mesnicama u centru grada. Preostali Srbi u „Bliskoistočnom Sarajevu” prelaze u „Istočno” u dnevne nabavke i da slobodno srbuju. A mediji u etnički očišćenom muslimanskom Sarajevu uživaju da daju priliku opozicionarima iz Srpske i Srbije da udare po svojoj vlasti. Posebna poslastica je kad prepoznaju da je pukla tikva između Vučića i Dodika jer je to šteta za obojicu.

Kao što rekosmo, to jeste legitiman način političke borbe opozicije za vlast u obe srpske zemlje, ali … Ni na jednoj obali Drine nije u toku predizborna kampanja kad se podrazumeva i preterivanje, nego je po mnogima u toku treći svetski rat i srpski lideri u Beogradu i Banjaluci se opiru otimanju Kosova odnosno otimanju zemlje, reka, šuma Srpskoj, pa nije baš pravi momenat. Tim pre što bacanje koske između Vučića i Dodika provociranjem liderskih sujeta predstavlja element strateškog hibridnog rata kolektivnog Zapada protiv slovenskih pravoslavnih, rusofilnih i nepopravljivih Srba.

Denunciranje Dodika za navodno dociranje Vučiću na nedavnoj tribini „Srpska se brani i u Srbiji” u Beogradu, koje dolazi od opozicije u Srpskoj, pre svega nije tačno. Ali neće se dopasti ni njihovim biračima ni narodu koji strepi nad svesrpskim jedinstvom. Najzad, da li su znali ili nisu, istog dana Vučić i Dodik su se sastali, kao što se to nezvanično dešava i svaki put kada ovaj privatno dolazi na košarkaške utakmice u Beograd. Elem, tikva, srećom, nije pukla.

(politika.rs)