“Već 2 godine mi niko nije kucao na vrata” Ispovijest bake Leposave, jedine Srpkinje u Prištini

Sama, među četiri zida, 88-godišnja Leposava Stojanović provodi svoje stračke dane u Prištini.

Kako kaže za Kosovo onlajn, za Prištinu je vežu lepe uspomene, od udaje, rođenja djece, unučadi, pa zato ne želi, niti planira nikuda da ide sa Kosova.

Baka Leposava koja je dugo godina bila stanovnik “Paviljona E” ispred Filozofskog fakulteta u širem centru grada, sada privremeno boravi u jedom iznajmljenom stanu, koji joj je obezbjedila Opština Priština, nakon rušenja paviljona zbog izgradnje podzemne gradske garaže.

Kaže da su u stanu dobri uslovi i da se nada da će doživeti da se useli u novi stan.

“Ne izlazim iz stana, muči me angina pektoris”

Iz stana izlazi jednom mjesečno, kada po nju dođu kolima Hitne pomoći, kako bi je odveli u Dom zdravlja u Ugljaru da bi je pregledao lekar. Osnovne životne namirnice donosi joj mladi Aleksandar Čanović koji živi u susjednoj zgradi, a ponekad i gazdarica, za koje baka Leposava ima samo reči hvale. Ne izlazim iz stana, muči me angina pektoris, kad stegne, ona davi. Imam još dosta terapije.

– Pomažu mi gazdarica koja je Makedonka i Aca. Medicinske sestre me obilaze jednom nedeljno, dođu da mi izmjere pritisak. A Aca mi sve kupi, kada dobijem penziju, sve račune mi on plati – dodaje baka Leposava.

Bez društva i nekog sa kim bi razgovrala, baka Leposava svo svoje slobodne vreme provodi gledajući televizijski program.

– Gledam televizor, slušam pjesme, gledam vesti, ali i njih sada slabije. Takav je moj dan -objašnjava nam baka Leposava svoj dan.

Ponekad je pozovu unuci i unuke, koji su joj jedini ostali nakon smrti sina i ćerke, kaže sa suzama u očima Leposava.

– Imala sam sina i ćerku. Ćerka mi je umrla 2014. a sin 2015. godine, a muž prije mnogo godina. Imam od sina troje unučadi a od ćerke dvoje. Ne dolaze, samo se čujemo telefonom. Planirali su da dođu za Novu godinu, ali zbog situacije nisu mogli – kaže sa setom baka Leposava.

U zgradi u kojoj sada živi je jedina Srpkinja, ali kako kaže sa komšijama Albancima, ni pre nije imala problema, a nema ih ni sada.

– Bože ne daj, ovdje sam dvije godine, niko mi nije kucao na vrata. Oko mene su svi Albanci, ja sam sama Srpkinja u ovoj zgradi, niko me nije dirao. Zajedno smo radili, nisam imala probleme nikad. Ja nisam otišla kada su moji svi otišli, sama sam ostala. Rođena sam u Uroševcu, ja sam sa Kosova. Kada sam odlazila u Beograd sve mi je tuđina, išla sa i kod ćerke u Niš po dva mjeseca, dok su bili živi, ali kada se vratim u Prištinu preporodim se – rekla je baka Leposava.

Sama, među četiri zida, 88-godišnja Leposava Stojanović provodi svoje stračke dane u Prištini. Kako kaže za Kosovo onlajn, za Prištinu je vežu lepe uspomene, od udaje, rođenja dece, unučadi, pa zato ne želi, niti planira nikuda da ide sa Kosova.

Baka Leposava koja je dugo godina bila stanovnik “Paviljona E” ispred Filozofskog fakulteta u širem centru grada, sada privremeno boravi u jedom iznajmljenom stanu, koji joj je obezbedila Opština Priština, nakon rušenja paviljona zbog izgradenje podzemne gradske garaže.

Kaže da su u stanu dobri uslovi i da se nada da će doživeti da se useli u novi stan.

“Ne izlazim iz stana, muči me angina pektoris”Iz stana izlazi jednom mesečno, kada po nju dođu kolima Hitne pomoći, kako bi je odveli u Dom zdravlja u Ugljaru da bi je pregledao lekar. Osnovne životne namirnice donosi joj mladi Aleksandar Čanović koji živi u susednoj zgradi, a ponekad i gazdarica, za koje baka Leposava ima samo reči hvale. Ne izlazim iz stana, muči me angina pektoris, kad stegne, ona davi. Imam još dosta terapije. Pomažu mi gazdarica koja je Makedonka i Aca. Medicinske sestre me obilaze jednom nedeljno, dođu da mi izmere pritisak. A Aca mi sve kupi, kada dobijem penziju, sve račune mi on plati – dodaje baka Leposava.

Bez društva i nekog sa kim bi razgovrala, baka Leposava svo svoje slobodne vreme provodi gledajući televizijski program.

“Gledam televizor, slušam pesme, gledam vesti, ali i njih sada slabije. Takav je moj dan”, objašnjava nam baka Leposava svoj dan.

Ponekad je pozovu unuci i unuke, koji su joj jedini ostali nakon smrti sina i ćerke, kaže sa suzama u očima Leposava.

“Imala sam sina i ćerku. Ćerka mi je umrla 2014. a sin 2015. godine, a muž pre mnogo godina. Imam od sina troje unučadi a od ćerke dvoje. Ne dolaze, samo se čujemo telefonom. Planirali su da dođu za Novu godinu, ali zbog situacije nisu mogli”, kaže sa setom baka Leposava.

U zgradi u kojoj sada živi je jedina Srpkinja, ali kako kaže sa komšijama Albancima, ni pre nije imala problema, a nema ih ni sada.

“Bože ne daj, ovde sam dve godine, niko mi nije kucao na vrata. Oko mene su svi Albanci, ja sam sama Srpkinja u ovoj zgradi, niko me nije dirao. Zajedno smo radili, nisam imala probleme nikad. Ja nisam otišla kada su moji svi otišli, sama sam ostala. Rođena sam u Uroševcu, ja sam sa Kosova. Kada sam odlazila u Beograd sve mi je tuđina, išla sa i kod ćerke u Nišu po dva meseca, dok su bili živi, ali kada se vratim u Prištinu preporodim se”, rekla je baka Leposava.

Danas u Prištini živi svega desetak Srba, iako ih pre rata bilo oko 40.000.

(A.M.)