Veličanstveni vitez

Piše: Milan Šarac/Politika.rs

Milovan Vitezović (1944–2021), srpski pisac, akademik Republike Srpske, pisao je pesme, romane, drame i televizijske serije za decu, eseje i aforizme. Objavio je pedesetak knjiga, u dvesta izdanja. Prevođen je i objavljivan na mnogim jezicima. Roman “Čarape kralja Petra” preveden je na osam jezika.

Kao televizijski autor, osvedočio se televizijskom dramom “Šešir profesora Koste Vujića”, televizijskim serijama Dimitrije Tucović, Vuk Karadžić i Pripovedanje Radoja Domanovića. Po njegovim scenarijima snimljeni su filmovi “Lajanje za zvezde”, “Kneževina Srbija”, “Gde cveta limun žut” i “Šešir profesora Koste Vujića”.

Pisanje serije Vuk Karadžić je bio veći poduhvat koji je trajao četiri godine. U jednom periodu, svakog dana je kod Milovana u stan u Bulevaru revolucije dolazio reditelj Đorđe Kadijević, da zajedno prolaze scenario i rade na knjizi snimanja. Miljenka je morala da ih zaključava dok rade, ne zbog koncentracije, nego zbog male Jelene (koja je tad imala tri godine), jer je uporno upadala u sobu i ustremljivala se na Đorđevu kožnu tašnu!

Dobro je poznato da je “Lajanje na zvezde” autobiografskog karaktera, bazirano na doživljajima mladog Milovana u gimnaziji “Milutin Uskoković” u Užicu.

Scena sa donošenjem zmije u školu, na primer, istinit je događaj. Milovan je na Divčibarama uhvatio smuka i, iako smukovi nisu otrovnice, za svaki slučaj zalepio je flaster preko zuba. Potom ga je takvog ostavio u profesorovoj fioci pre časa, odakle ga je grdno iznenadila.

I profesor i đaci su se razbežali, a Milovan je kažnjen.

Lik Milića Gavranića je isto istinit. To je bio gimnazijalac koji je trenirao boks, i bio opasna faca u školi. Milovana, pošto je bio mršav, posebno je uzeo na zub i začikivao ga. Jednom ga je izazivao da ga udari na šta ga je Milovan stvarno pogodio pesnicom u bradu. Tupa se zateturao i pao onesvešćen. Milovan ga je slučajno tako pogodio da ga je nokautirao! Pobegao je sa lica mesta i bojao se narednog dana šta će biti. Međutim, Tupa je razvio veliko poštovanje prema njemu i više ga nije dirao.

Dok je bio glavni i odgovorni urednik Kulturno-umetničkog programa RTS-a, snimala se i serija “Srećni ljudi”. Jednoga dana stigao mu je na sto neobičan zahtev. Ulogu Vukašina Golubovića tumačio je poznati Desimir Stanojević, a pas Sima iz serije je bio i njegov pas u privatnom životu.

Svakog dana, po Desimira i psa su dolazila službena kola RTS-a da ih voze na snimanje. Međutim, posle nekog vremena Desimiru je proradio glumački ego pa je poslao sledeći zahtev: da dolaze po dvoja kola po njih, jedan po njega, jedan po psa, uz obrazloženje da on, kao glumac, ne može da se vozi na zadnjem sedištu sa psom, pa makar bio i njegov.

Ovo je Milovana naravno zateklo, pa je doneo sledeću direktivu koju je izdiktirao sekretarici: „Usvaja se predlog g. Stanojevića. Po psa će dolaziti kola, a g. Stanojević neka ide javnim prevozom.”

Nakon toga, Desimir je povukao ovaj zahtev i više se nije bunio.

Sve čega bi se dohvatio pozlatilo se. Predstava “Princ Rastko” bila je deset godina na repertoaru Malog pozorišta “Duško Radović”. Napisao je istorijske monodrame “Mudri i junački vojvoda Janko Katić i Miloš Veliki – knjaz Serbski” u izvođenju legendarnog glumca Aleksandra Dunjića, koje se i danas igraju širom Srbije i u našoj dijaspori.

U mojoj knjizi “O životu i smrti” rekao je: “Dok se udari dlanom o dlan, to je naša dugovečnost. Oj starosti, prteno oružje. Živimo li to ili se sa smrću varakamo. Teramo joj inat do krsta nad glavom. Kumimo iz nevolje. Ako moramo umreti, grob nam neće kopati drugi. Vlastitim potrebama smrti podvaljujemo, iznad smrti ne kukali. Smrt misli da nas na prevaru nosi, a mi joj se u naručju odmaramo. I u snu na oba uha da sanjarimo. Kako će nam duše zasijati u kamenj slami, kad ih Sveti Jovan na onaj svet povede. Kad na smrt pristanemo, kao da smo se ponovo rodili. Jedino nam nije svejedno što sebi sveću ne možemo poneti. I niko ne zna našu tajnu od zemlje na grobu. Teže je ono što ćemo u njega poneti. Tajne koje smo u grob poneli nisu sa travama. Od naših tajni, travke postaju lekovi.”

Još jedan razlog za njegovu sreću je i taj što je za sobom ostavio uzornu porodicu: suprugu Miljenku, ćerke Amaliju, Selenu, Jelenu i sina Mihaila, unuku Lunu i unuka Valentina.

Sa Vitezovićem me je upoznao moj zemljak i prijatelj prof. dr Tode Čolak. To poznanstvo pretvorilo se u veliko prijateljstvo do kraja života.

Govorio mi je kako ličim na Napoleona. Kad je postao glavni urednik Kulturno-umetničkog programa RTS-a, otišao sam da mu čestitam. Tom prilikom podsetio sam ga šta je govorio. Zaprepašćen, pitao me, šta. Govorio si da ličim na Napoleona. – Pa šta – kaže on. Od tebe očekujem da snimiš seriju o Napoleonu i da ga ja igram.

Na to on kaže: „I ja ličim na Svetog Savu i šta onda treba da snimim seriju i o njemu i da ga ja igram.”

– Upravo si mi te reči uzeo iz usta. Treba i o njemu da snimiš seriju. Ti više ličiš na Svetog Savu nego ja na Napoleona.

Slatko se nasmejao.

Na snimanju filma “Braća po materi” po scenariju Jovana Radmilovića i u režiji Zdravka Šotre, radio sam kao asistent režije. Ulogu fratra trebao je da igra zagrebački glumac. U toku snimanja odustaje zbog malog honorara. Šotra telefonom zove Vitezovića I pita ga: “Šta da radim? Kog glumca da uzmem?” Milovan bez razmišljanja kaže: „Uzmi Milana Šarca.” Pita ga Šotra, a šta ako ne odigra dobro.

Ovako je Vitezović rezonovao, pričao mi je: – Ako ga ne odigraš dobro i to je dobro, neka je na dušu fratru, a ako dobro i to je još bolje. Ulogu sam odigrao na zadovoljstvo svih. Film je bio prikazan na festivalu u Puli.

Bio sam u igri za “Arenu” za epizodnu ulogu. Za mene je lobirao pokojni Nebojša Đukelić, tada izveštač Televizije Beograd. Gvardijanu iz Sinja film se dopao. Preko župnika iz Knina Ante Šilovića pozvao me je u Sinjsku Gospu da budem njegov gost.

Počelo je rasturanje Jugoslavije. Izbio je rat. Do susreta nije došlo.

Kao čovek jednostavan i skroman, vrlo interesantan i vrlo prijatan, duhovit, a uz to omiljen i uvek spreman da pomogne, mudar, bezazlen, veliki laf.

Koliko je Milovan bio veliki čovek pokazuje samo jedan lep i poučan primer, kada je na RTS-u dobio nalog da stotine ljudi pošalje na prinudni odmor.

On je dao primer kako se postupa u situacijama kada odlučuješ o sudbini ljudi, a nije hteo nikoga da povredi. Sebe je stavio prvog na spisak za prinudni odmor. Prinudni odmor je bila neka vrsta kazne, a on nije hteo da ovim potezom nanese bol mnogim ljudima.

Možda treba otvoreno, da je on spadao u grupu ljudi koji je uvek pomagao kada je trebalo. Na Ušću gde je održan miting na kome je bilo oko milion ljudi, gde je glavni smisao bila rečenica po kojoj je on upamćen: “Dogodio se narod.” Ovo i danas dobro zvuči “dogodio se narod”.

Mnogim ljudima je u životu nesebično pomagao, na čemu smo mu svi zahvalni.