Verifikacija laži

Piše: Mišo Vujović

Pred Generalnom skupštinom UN naći će se predlog za usvajanje opskurne rezolucije o obeležavanju 11. jula kao Međunarodnog dana sećanja na genocid počinjen 1995.godine u Srebrenici. Da ironija bude veća inicijativu podnose dve države u čijoj povesti se mogu danima i mesecima mogu listati crne stranice ispisane mastilom masovnog ubijanja i genocida. Ovom činu prethodilo je trasiranje puta još od pada Berlinskog zida, kada su Vatikan i ujedinjena Nemačka podržali cepanje Federativne Jugoslavije kao nastavak plana uništavanja Srba započetog u Prvom svetskom ratu, dopunjenog genocidom u Drugom svetskom ratu masovnim grobnicama, jamama i koncentracionim logorima poput Jasenovca zvanog Balkanski Aušvici. Srbi su iz dva velika rata izašli kao pobednici ali gotovo desetkovani gubitkom trećine stanovništva, da bi ih na kraju saveznici izručili boljševicima koji će preostali deo nacije “pacifikovati” mentalnim, duhovnim i fizički terorom što će izazvati duboke podele između odrođene antisrpske moćne manjine oličene u biološkim i ideološkim potomcima crvene buržoazije koji su “familijarnim”formulama prisvojili državni i društveni kapital i osiromašene većine.

Svet nije bio toliko homogenizovan čak ni tokom Drugog svetskog rata u borbi protiv Hitlera kao što je to postigao tokom kampanje satanizovanja i bombardovanja Srba.

Rame uz rame, koračale su suprotnosti. U istom stroju marširali su islamisti, rimokatolici, sajentolozi, protestanti, baptisti, masoni, satanisti, judeistički finansijski centri moći, antisemitske organizacije, trilaterale, humanitarni fondovi, feministkinje, narko-karteli, lovci na glave i senzacije, psi rata, hijeneza odnose sa javnošću i ko već ne.

Teren za odmazdu trasirali su mediji. Laž je postala istina pobednika. Virtualna stvarnost je od žrtve načinila dželata.

„Iako su i muslimanska i hrvatska prošlost bile obeležene jakim antisemitizmom, mi smo uspeli da jevrejsku zajednicu u Americi okrenemo protiv Srba. Kad su jevrejske organizacije stale iza muslimana u Bosni mi smo odmah mogli u javnom mnjenju da izjednačimo Srbe sa nacistima. Bio je to za nas veličanstven uspeh.“ – izjavio je 1993. francuskoj televiziji DŽejms Harf, direktor američke agencije za odnose sa javnošću „Ruder i Fin“, naglašavajući da njihova uloga nije da morališu i proveravaju istinitost informacija i da su demanti obično nedelotvorni. Ova agencija je najzaslužnija za kreiranje javnog mnjenja o Srbima.

U svetskim časopisima osvitali su plakati sa fotografijama Miloševića i Hitlera:

„Zar vas priče o etničkom čišćenju ni na šta ne podsećaju“, stajalo je u potpisu.

Ili drugi plakat: Nacistički logor iz Drugog svetskograta i bodljikava žica sa poljoprivrednog dobra u Trnopolju iz 1992. godine, za koju je Roj Gatman dobio„Pulicera“.

„Zar vas logor u kojem se sprovodi čišćenje etničkih grupa ne podseća ni na šta?“

Kadrovi iz razorenog Vukovara plasirani su kao varvarska devastacija Dubrovnika – dragulja svetske kulturne baštine. Francuski list Aktuel objavio je fotografiju ostataka mostarskog mosta s potpisom „da suprekrasni arhitektonski primerak hrvatskog grada Vukovara srušili Srbi“.

Prvi zbegovi Srba iz Zapadne Slavonije u zimu 1991, prikazani su u svetskim medijima kao zbegovi hrvatskih civila pred srbočetničkom JNA.  Manipulacija slikom dovedena je do savršenstva.

Izmasakrirani vojnici JNA na Koranskom mostu prikazani su kao stradali hrvatski civili. Hrvatica ubrađena crnom maramom na grobu oplakuje sina – ime pokojnika na krstu ispisano je ćirilicom. Slika neuhranjenog Fikreta Alića iz Trnopolja postaje sinonim za Aušvic. NJegov gojazni prijatelj bio je izbrisan sa svih fotografija. Tajm na naslovnoj strani 17. avgusta 1992. objavljuje fotrografiju neuhranjenogmuslimana koga zatočenog u logoru drže Srbi – kasnije seispostavilo da se taj musliman zove Slobodan Konjević, oboleo od tuberkuloze, uhapšen zajedno sa bratom Zoranom zbog pljačke! Na svetskom servisu Bi-Bi-Si-ja tokom 1992. često je emitovan snimak iznemoglog i izmrcvarenogmuslimana zarobljenog u srpskom logoru – bio je to Branko Volec, oficir JNA u penziji, talac jednog od sarajevskih logora za Srbe. Iste godine NJuzvik objavljuje fotografiju grupe stradalih civila, s pitanjem: „Zašto svet ne zaustavisrpske zločine u Bosni?“ Identičan snimak na kom dominira leš čoveka u crvenoj jakni objavljen je godinu dana ranije u jednoj reportaži iz Vukovara. Starica na fotografiji sa puškom u crnini, pored nje unuk sa šajkačom na glavi – bila je muslimanka u zbegu. Mali musliman se, zamislite, zvao NJegoš Plakalović. Fotografija na kojoj je žena sa zabrađenom crnom maramom prigrlila lobanju – poput munje obišla je svet. Dobrina Prodanović, iz Ratkovića kod Srebrenice, za potre bespecijalnog rata, postala je muslimanka. NJenog dvadesetpetogodišnjeg sina Živana Prodanovića, ranjenog u ataru sela Ratkovići, 22.6.1992.godine izmasakrirali su – motornom testerom, eskadroni Nasera Orića, upravo iz zaštićene i demilitarizovane zone Srebrenica.

Ili, fotografija korpe u kojoj navodno Srbi držeiskopane oči – upravo onakva kakvu je Malaparte 1943. video kod Pavelića.

Američki fotograf Ron Haviv, na promociji svojeizložbe „Krv i med“ u Beogradu, priznaje da vojnik nanjegovoj slici zapravo i nije šutirao ženu koja nemoćno leži, već ga je fotograf uhvatio u raskoraku. Po narudžbini DŽejmsa Harfa, Ron Haviv je, zajedno sa Rojem Gatmanom, u NJuzviku „odradio” Trnopolje, nakon čega su počeli protesti Jevreja u NJujorku.
Ron Haviv – taj majstor pornografije smrti – koji je slikao samo zločine na srpskoj strani, u napadu istine priznaje da mu Hrvati i muslimani nisu dozvoljavali da se slobodno kreće i slika, dok za Amerikance kaže:

„Amerika je kraljica potiskivanja slobodnog izveštavanjaiz rata. Kada ste u blizini američke vojske, gotovo je nemoguće raditi.“ Haviv, naravno, nije stigao da zabeleži masakrirane Srbe u Jošanici, Skelanima, Kravici, Medačkom džepu, Podžeplju, Trovrhu, Zlovrhu, Kosmetu, Bljeskove, Oluje, Tajfune, koji su „očistili“ sa vekovnihprostora preko milion Srba.
Igra brojkama u Bosni poprimila je razmere naučne fantastike i ako bi se sabrale cifre etničkog čišćenja umedijima, ispostavilo bi se da je proterano sedam putaviše muslimana nego što je bivša SFRJ imala građana. Srbi su 1992. za potrebe Pi Ar agencija silovali 60.000 muslimanki. U tom trenutku VRS imala je tek koju stotinu vojnika više. Kada je kampanja prošla, ostala je brojka odne koliko stotina, što je, takođe, zastrašujuće. Ali to je rat.

I danas se, međutim, ćuti o silovanim muslimankama od strane mudžahedina, pogotovu u Zenici i Zavidovićima, ka ošto se, naravno, ćutalo i u Srbiji kad su umarširalicrvenoarmejci 1944. Koliko danas ljudi zna da su u martu 1992. u Brezi, nakon višednevnog iživljavanja i silovanja, sarajevski muslimani ubili i spalili dvadesetak Srpkinja?
Zašto se ćuti o srpkinjama silovanim u privatnim javnim kućama u Sarajevu, Tuzli, Zenici, Bugojnu, Konjicu, Bihaću, Slavonskom Brodu, u logorima Bradina i Čelebići?

Svi smo zaboravili strašnu ispovest dr Olge Draško o sopstvenoj golgoti, silovanju i sakaćenju nje i drugih srpkinja u ustaškom logoru Dretalj? Patrijarh Pavle je 10. decembra 1992. članovima Švajcarskog parlamenta i predstavnicima Ekumenskog pokreta, dokumentovao da je 800 srpkinja silovano u 20 muslimanskih i hrvatskih logora.

Mediji su u Srebrenici pobili 30.000 muslimana. Mada više nije bio aktuelan, taj broj je za potrebe bombardovanja SRJ, u proleće 1999. u opticaj vratio Rudolf Šarping, podsećajući svoje javno mnjenje kako su Srbi fašisoidan narod. Naravno taj broj se, nakon Dejtona, smanjio na 7.333 od čega je 3.016 oživelo na prvim postdejtonskim izborima u BiH 1996.

Sarajevo je i danas grad patnje koji su Srbi besomučno granatirali. General Luis Mekenzi, bivši komandant UNPROFOR-a, izjavio je 1992:

„Rat u Bosni bi se brzo završio ako bi muslimani prestali da sakate sopstveni narod zarad Si-En–En-a.“

Mekenzi je naklonjen Srbima, reći će neki, dežurni i dobro plaćeni, ovdašnji puritanac. Ali, pogledajmo šta je u svojoj knjizi Balkanska odiseja napisao lord Dejvid Oven, koji se ne može nazvati srpskim lobistom:

„Ekipa UN u blizini bolnice na Koševu bila je očevidac kako bosanska posada postavlja minobacač na tlo bolnice i gađa preko bolnice srpsko područje. Zatim su se hitro spakovali i otišli, da bi zatim pristigla TV ekipa koja je snimila srpsko bombardovanje radi odmazde. Bila je to ona ista bolnica koju sam mesec dana ranije posetio i koja me šokirala rupama od bombardovanja u bolesničkoj sobi.“

Ili, general Filip Morijon, u svojoj knjizi Reč vojnika:

„Naser Orić i njegovi ljudi išli su u seriju napada na okolne srpske krajeve. Najčuveniji i najkrvaviji se odigrao o srpskoj pravoslavnoj Novoj godini, u januaru 1993. Po ličnom priznanju, Orić je likvidirao sve zarobljene. Pravdao se da mu drugačije ne dozvoljavaju zakoni njegove vere…“, piše Morijon.

Danas nas dobro plaćeni čuvari kolektivnog morala, visoko profitabilni borci protiv Miloševićevog režima, nagone da se suočimo sa sopstvenom prošlošću.

NJihov prijatelj, veliki humanista, jedan od prvih potpisnika apela za bombardovanje Srba, Bernar Anri Levi, nakon projekcije u Beogradu svog filma „Bosna“, prepunog falsifikata, cinično je izjavio:

„Prošetao sam Beogradom. On nije rušen poput Drezdena…“

Analogija se, naravno, ne odnosi na ratnu štetu.

Lamentiralo se nad sudbinom Hrvata, muslimana, Šiptara. Mirovne frustracije crnih ešarpi, humanitarnih fondova, otvorenih društava, pulsirale su Beogradom. A kada je taj isti Beograd ječao pod bombama, pacifisti su imali pauzu za topli obrok.

Razumljivo. Teško je pljuvati po onome ko te hlebom hrani. Pojedincis u čak tražili intezivnije doze za otrežnjenje od nacionalističke euforije.

Naravno da je bilo zločina. Sam rat je, po definiciji, zločin. I danas, pola veka nakon rata u Vijetnamu, od zaostalih neeksplodiranih mina i projektila strada godišnje stotinak dece. Ko je odgovoran?

Odlaskom režima koji je uspeo da nas smesti na deponiju civilizacije, mislili smo da će novo rukovodstvo koje će trezveno, argumentovano, izaći pred narod i reći šta je istina, a šta su laži. Međutim, to se nije dogodilo. Iz jedne krajnosti, o bezgrešnom nebeskom narodu, o svetskoj zaveri protiv Srba, naglavačke smo uleteli u apsurd zvani: pristao sam, biću sve što hoće…

Kao Demoklov mač nad glavama, visi nam kolektivna odgovornost – penali mereni stotinama milijardi dolara, period denacifikacije i prevaspitavanja. Naše je samo da klimnemo glavom?!

Šta će se u tom slučaju dogoditi sa nama nije teško naslutiti?

Prošla je četrnaesta, četrdeset prva, četrdeset četvrta, devedeset deveta – proći će i ova dvadeset četvrta, ali svet nakon još jednog pravno siledžijskog akta gaženja ustrojstva i ingerencija organa UN da se to pitanje rešava u Savetu bezbednosti a ne u Generalnoj skupštini UN – svet više neće biti isti.