Vida Davidović: Moja želja se sastoji u tome da ponosno nosim čukunbaku u butinama

O potrebi da nakon pisanja drama i filmskih scenarija, progovori romanom i sa kakvim se izazovima susretala – o pozorištu i koliko se osećaju slobodno oni koji ga stvaraju – da li današnje pozorište poseduje snagu da kreira političku stvarnost – koliko je na pisanje romana uticala Banjaluka u kojoj je odrasla i Beograd u kom živi i radi – da li se zaista vraćamo uvijek tamo gdje boli i gdje ništa nije bilo jednostavno i lijepo – o razumijevanju i poznavanju sopstvenog tijela i seksualnosti – literarnim ljubavima i podsticajama – o prvom romanu Mučnina: o neodrastanju (Kontrast, Beograd, 2022) sa Vidom Davidović intervju je uradio biforeafter.rs, a mi ga prenosimo u cijelosti.

Na koji se način pisanje nadovezuje na vaš prethodni rad, i odakle potreba, da nakon pisanja drama i filmskih scenarija, progovorite romanom? Sa kakvim ste se izazovima susretali?

Iskreno govoreći, sve više uviđam da je korištenje različitih medija samo forma drugačijeg izražajnog sredstva. Nekad jedan način izražavanja komunicira više sa nekom pričom, nekada neki drugi sa drugom, isto kao što drugačijim jezikom pričamo sa dečkom, mamom i drugaricom. Ova priča mi se učinila podesnom za roman, upravo zbog toga što mi je bilo naročito važno da dam uvid u intimno stanje i proživljene emocije iz prvog lica kod obe junakinje. Ta vrsta telesnog i mentalnog portreta svojstvenija je režiji nego drami ili scenariju. Kako nikada nisam imala ambicije da se bavim ovim poslovima, a kako sam ipak htela da uhvatim detalje, opredelila sam se da se ovaj put odmaknem od pozorišta i probam da napišem roman.

Laureatkinja ste konkursa Sterijinog pozorja za originalni domaći dramski tekst za 2021/22. godinu sa komadom Mali ratovi i kabine Zare. Pričajmo malo o tome, pre nego li pređemo na roman. Koliko vas je nagrada ohrabrila, kako je tekao proces pisanja, i kako će komad dalje živeti?

Velike nagrade u veoma mladim godinama služe ujedno i kao veliki podsticaj i kao poligon za strah i očekivanja. Nagrada me ohrabrila, ali istovremeno mi je pružila jednu vrstu teskobe – da li je ovo slučajno? Da li sada moram da nastavim da nižem nagrade? Da li sam ja ta nagrada? Na kraju sam shvatila da, naravno, nisam, i da je to samo jedno lepo priznanje za uloženi trud. „Mali ratovi i kabine Zare“ su drama o transgeneracijskog traumi, ali ono što je meni bilo važno je zapravo prelamanje granata i tranzicije preko ženskog tela.

Pisala sam polako i koliko je moguće nežno prema sebi, uz podršku Julije Kristeve, Toni Morison i Bijelog Dugmeta. Na kraju smo svi zajedno završili taj komad, a premijera je u septembru u Beogradskom dramskom pozorištu u režiji Sime Đukića.

Ukoliko smo saglasne da pozorište jeste i uvek će biti predmet politike, kao što je i politika bila predmet pozorišta, te stoga, u svakoj epohi možemo postaviti pitanje – koliko je pozorište kao javna i društvena produktivnost slobodno, zapravo, koliko se osećate slobodno vi koji ga danas stvarate?

Sloboda je velika i strašna reč, ne verujem da se iko oseća slobodno pod teretom postojeće ideologije. Pozorište je samo jedan od aspekata toga, kultura takođe, takođe i kupovina tortilja u prodavnici i kafa sa drugaricom. Daleko od toga da se osećam slobodnom, daleko od toga da imam i pomisao na to da mogu uopšte da definišem šta je to sloboda (osim „another word for nothing left to lose“), ali sam svesna da sam od momenta svog rođenja svugde neslobodna i to prihvatam kao neophodnost u ovom sistemu.

Ne verujem u osvajanje prostora slobode ni u životu ni u pozorištu, ne bez radikalnijih mera.

Da li današnje pozorište poseduje snagu da kreira političku stvarnost, umesto da samo predstavlja društvenu stvarnost i kritički procenjuje njegove načine predstavljanja? I kakva bi to trebala da bude politička stvarnost?

Malo je iluzorno smatrati da bilo koji kulturni mediji ima snagu da promeni političku ili aktuelnu stvarnost. U pozorištu je to, nažalost, dodatno pojačano, jer je pozorište jedno od mesta gde se kulturna elita obraća kulturnoj eliti. Ne želim da budem shvaćena pogrešno, jasno mi je da se određeni predstavnici te elite na osnovu svog ekonomskog stanja deklarišu kao „nedovoljno plaćeni dok oni tamo“, ali oni neopozivo ostaju ljudi koji drže određene elitističke pozicije i pozicije različitih kritika ukusa. Dok god je aktuelna takva konstelacija stvaralaca i publike, plašim se da je i kritika zaludna, a kamoli korak ka većoj subverziji. Istini za volju, u moru političnosti i samoproklamovanih parola o hrabrosti, ja smatram da je larpurlatizam jedina subverzivna pozicija.

Kakva bi trebala da bude politička stvarnost, ja to ne znam, ali imam veliku želju da niko ne stoji na poziciji iznad i niko na poziciji ispod.

Zato mislim da je budućnost pozorišta i svake umetnosti u pružanju razumljive utehe i nade svimam, pa i poetski rečeno „zemaljskom roblju“, umesto u proklamaciji parola i nadmenoj poziciji „da ti ja nešto objasnim što ne znaš o životu“.

Rođeni ste u Istočnom Sarajevu, odrasli ste u Banjaluci, a danas vas evo u Beogradu. Koliko je u vama svih tih prostora, i kako svi ti odlasci, kako sve to zajedno, prostor i vreme i jezik koje u sebi nosite utiče na proces stvaranja, da li doživljavate kao prokletstvo ili dar? Koliko je posredno uticalo i da likove romana smestite u Banjaluku i Beograd?

(Banjaluka je lep grad, govorila sam svima kada sam odlazila. U to mi ne veruju Beograđani koji nikada nisu bili u Banjaluci. Beograđani zauvek mrze Beograd, ali ne vole ni druge gradove. Mrze, pa vole, pa obožavaju, pa preziru. Kažu da to nije više to, da se grad promenio, da je nekada bio potpuno drugačiji ali, kad odu u bilo koju provinciju, sete se da obožavaju Beograd, jer je to “jedina metropola” na Balkanu.)

Imam porodicu iz različitih krajeva Bosne i Hercegovine, odrasla sam kod bake u Vojvodini i imam porodicu od prijatelja u Beogradu. Svoju životnu poziciju posmatram više kao fasciniranost romantičarskim „lokalnim tonom“ nego kao nešto što me oblikovalo kroz jezik, mada je i lokalni ton jedna vrsta specifičnog jezika. Na gradove imam snažne audio-vizuelne asocijacije koje su proistikle iz kombinacije u detinjstvu iščitane lektire (mogu da zamislim i Žerminal i Pop Ćiru i pop Spiru odmah pored bakine kuće kod pruge u Inđiji). Sigurno je da me je to na neki način snažno oblikovalo, jer se i danas fanatično zaljubljujem u staze i predele i moj sistem asocijacija, kako vi to lepo kažete jezik, često je temljen na ukusima podnevlja. Možda je to zato što sam romantična, možda je zato što sam čvrsto vezana za korene (i uvek pišem delom o BiH) ili ko bi znao. U svakom slučaju, neminovno je ovaj odnos jedan od mojih najvećih životnih uticaja.

Kako ste došli na ideju da svako poglavlje mapirate jednom rečju, ispisivali ste ih i birali nakon glavnine teksta, ili? Imamo vrlo smeli niz, od kafe do bola (espreso, skalamerija, budizam, apartman, saksofon, skijanje, rakija, gitara, baldahin, čađ, marama, pab, pozorište, krevet, dečko, čaj, crveno, tele, funkcija, jelka, struka, fotografija, šlager, žilet, rat, radijator, otac, žvaka, orgazam, histerija, tuširati, mentol, ples, plod, želja, sok, renta, dim, reka, zgrada, strah, suza, sunce, ljuljnuti, voleti, pišati, bes, odluka, grad, tišina, raskid, identifikacija, sam, sama, bol)

Da li se zaista vraćamo uvek tamo gde boli i gde ništa nije bilo jednostavno i lepo?

Na ideju o rečniku me u jednom razgovoru navela moja profesorka Milena Marković. Rečnik sam doživela kao jako mesto označavanja traume junakinja, bez da trauma bude u narativnom toku u potpunosti definisana. U pravu ste, rečnik služi kao mapiranje mesta bola.

I vraćamo se bolu, besomučno i napeto, sve dok postoji konflikt i duboko zakopana čežnja (želja).

Kako i kaže vaša junakinja, kako preživeti bilo gde (Ja sam uvek birala da sve bude lepo, dok u krajnjoj tački ne bih videla to zlo. To je bio način na koji sam preživljavala gradove.) / dok na primer Saša vrlo dobro preživljava i živi u Banjaluci (Onda se Saša vratio u Banjaluku pa je otvorio ordinaciju. Činilo se da je tu savršeno srećan. Bio je jedan od onih ljudi koji je otišao samo da bi uvideo da unutrašnja struktura života daje smisao koji ne mogu da ponude različiti gradovi.); za razliku od Milutina, ili pak Marka, ili Ivana kog ste prostorno smestili u Beograd? Koliko i kako vam je bilo izazovno prokazati nam tako uverljive muške likove?

Pitanje za milion dolara, kako preživeti bilo gde? Nađa kaže da je birala da vidi lepo i to je i moje rešenje, smatram da je jedan od sistema preživljavanja gradova estetizacija i tako dolazimo i do lokalnog tona. Mislim da to rade i Nađa i Anja u svojim razmišljanjima o gradovima, dajući nam sitne pokazatelje svojih odnosa prema jelkama, teletinama i crvenim zidovima.

Što se muških likova tiče, ne mogu da kažem da mi nije bilo izazovno, najizazovnije, zapravo, ali sam od detinjstva volela muške figure i to pogotovo muške figure na pozicijama dominacije (Ivan), novca (Marko), sigurnosti (Saša) i istovremene ranjivosti (Milutin). Sav ovaj konglomerat dobro se uklapao u moje shvatanje muškosti koje sam gajila i obožavala do određenih godina (a to može da se ubroji u moje lično odrastanje ili neodrastanje), tako da mi je

pisanje tim bilo bitno olakšano. Danas ne znam da li bih skupila snagu da pišem na isti način o ovakvim muškarcima. Danas od nečega tu bitno zazirem.

Mnoge društvene promene, kako u svakodnevnom diskursu, tako i na polju struke, ali i ideologije, ženama su donele još etiketa i dodatnih osuda. Počeo je da im se pripisuje egoizam i sebičnost ukoliko ne žele ili nemaju uslova da rađaju, a paralelno sa tim je idealizovana ženska žrtva ako su u pitanju majke. Vi ste itekako telesnost, pitanje majčinstva, abortusa, pitanje izbora upisali u svoje junakinje. Koliko ste ih poznavali pre nego što ste počeli pisati o njima?

Verujte, jako malo ili nimalo. Problematiku tela poznajem poprilično dobro, problematiku izbora i prelamanja izbora nad ivicom korzeta takođe poznajem dobro, ali majčinstvo je nešto što je bilo potpuno izvan opsega mog intelektualnog promišljanja. U tu trudnoću sam upisala svoje lične strahove od odrastanja i telesnih promena, shvatila sam proces nevoljne promene i nedostatka kontrole stvarno intuitivno i lično, kroz vlastito nepomirenje sa nedostatkom kontrole i dikaturom nametnutih „slučajnosti“ kao što je trudnoća i/ili dismorfija.

Razumevanje i poznavanje sopstvenog tela i seksualnosti u hrišćanskoj tradiciji i u patrijarhalnim društvima bilo je povezivano sa izrazitim zabranama i indukovanom kulturnom nelagodom. U takvim zajednicama sastavni deo funkcionisanja bilo je takođe i veličanje nepoznavanja svog tela i to se cenilo kao posebna vrlina i čistota, superiornost telesnog neiskustva i „nemešanja“ u sve ono što se tiče tela kao baza dobrog vaspitanja, naročito kada su u pitanju seksualnost i reproduktivne prakse žena.

(Bila sam zapanjena zrelošću devojaka koje su u mojim godinama već imale decu i koje su jako dobro znale da procene da li se više isplati kupovina badema na pijaci ili supermarketu. Takve devojke su živele u Banjaluci.)

S tim u vezi, u kontekstu traume, procesa odrastanja, tegoba i mučnina sa kojima se hvataju u koštac vaše junakinje, bitno je upravo što vi tekstom i posredujete – da je lišavanje društveno vrednovanog ženskog tela i seksualnosti kroz prizmu usklađivanja sa očekivanjima i željama izvesnih heteroseksulnih konstrukcija muške želje i dalje polje realne aktuelne borbe. Da bi do preispitivanja i borbe došlo, preduslov je znanje o sopstvenom telu. Gde i kuda poći po to znanje, šta biste rekli?

(Slika moje majke je slika osobe koja se šunja. Slika osobe koja se upiški u gaće na poslu u trafici jer ima probleme sa bešikom. Poslije je otišla na operaciju. Kao mala sam zamišljala da svaka odrasla žena nosi pelene u koje piški kada joj se pripiški na poslu. Zbog toga sam prema ženskosti osećala neopisivo gađenje.)

Mislim da je patologija telesnosti kod nas bila znatno manje izražena dok su dominantni bili pravoslavlje, Sofka i Anikina vremena. Ono što mene užasava u odnosu žene i tela današnjice jeste nešto što, zapravo, polazi iz tradicije prosvetiteljstva. Voljno savladavanje nagona, veličanje intelekta, potiskivanje, naknadni puritanizam i fašizam logike jeste ono što mislim da je kamen spoticanja svakoj ženi u svakom društvu današnjice. Dodajmo i perfekcionizam i tržište, eto nas na Golgoti! Jako je teško živeti izvan sopstvenog traumatizma i realne i političke stvarnosti, pogotovo kad se kontrola telesnosti doživljava kao čin otpora (telo koje se kažnjava i kontroliše nam bitno dokazuje da mu društvo ne može ništa, da mi imamo privid slobode nad njim). Ono što ja od skoro vidim kao rešenje je bacanje intelektualnih konstrukcija kada govorimo o telu. Treba „ići do kraja sveta i naći rosu u travi“, treba se osetiti živim i buljiti u svoje najgore lice i naličje, treba prihvatiti „vreme prošlo, buduće i sadašnje“ kroz telesnost, treba stati go pred ogledalo i reći sebi „to sam ja, u meni postoji genetika predaka i svih ženskih arhetipa, moja želja se sastoji u tome da ponosno nosim čukunbaku u butinama, a ne izmrcvaljeni, psihički uništeni leš na naslovnici Vogue-a“. I naravno, ja jesam i istovremeno nisam samo svoje telo. Treba reći – ja se lišavam sramote i krivice od toga što sam žena. Teško, znam (smeh).

Da li je trauma mesto susreta Anje i Nađe?

(Ostalih detalja se ne bih sjetila, čak ni kad bih iskaz morala da dam policiji.)

Za mene je „Mučnina: o neodrastanju“ roman o traumi. Da, one se sreću u traumi, Anjinoj traumi prošlosti i Nađinoj traumi koja je upravo stvorena. U trenutku sretanja, Anja je mahom razrešava, a Nađa je doživljava. Bilo kako bilo, obe joj gledaju u oči.

Koliko je teško ne ponavljati roditeljske obrasce, jer između ostalog, niko nije pošteđen (devojčica koja nije htela da bude gubitnik tranzicije i lenština) – suočavate likove sa svim onim nasleđem od roditelja, preko klase, rodnih odnosa i kulturnog kapitala.

Koliko je biologija sudbina, koliko su naše materijalne okolnosti ključne za formiranje identiteta i razumevanja sebe. Možemo li emancipacijom postići slobodu od nasleđa?

(Njihovi roditelji su, pak, druga priča. To su bili svi ti rođaci na svadbi koji su pevali ratne pesme, neki od njih njišući svoja iskasapljena tela, sa sećanjima utopljenim u rakiji i beskonačnim slikama strave koje su pretvarali u anegdotske priče uz dodatak čuvenog „bosanskog“ humora. Pitala sam se da li uopšte postoji terapija na svetu koja može da sedatira takvu vrstu bola. / Moja majka je radila u kiosku dok je moj otac bio invalid iz rata sa mizernom penzijom. Iako nisam znala šta mi je struka, to sam željela više od svega, jer sam znala samo jedno: bitno je raditi u struci, jer je to put do jedne univerzalne balkanske sreće.)

Zalečenje je moguće i potrebno i u to čvrsto verujem, ali zalečenje ne podrazumeva nagao prekid za onim što nas je oblikovalo. Biologija je sudbina, klasa je sudbina, rodina i kulturni kapital takođe, u tom smislu sam bitno deterministički orijentisana. Ali, emancipacija za mene ne znači verovanje u odvajanje i krajnju individualizaciju. To znači prihvatanje nasleđa kao dela svoje ličnosti i naknadno razbijanje straha i srama od njega. Znači prigrljavanje nasleđa i njegovo pripitomljavanje, kroz emocije, slike i ljubav. Nikako odricanje, svakako pokušaj ukroćivanja, rekla bih.

Na šta devojčica Vida nikada nije pristala, a od čega se odvikla odrasla Vida Davidović?

Mala Vida nikada nije pristajala na defetizam i odustanak od borbe. Odrasla (ako može tako da se kaže) Vida se odrekla uverenja da je borba protiv slabosti defetizam. Mislim da sam nastavila da se borim, ali ne protiv slabosti, nego za prisvajanje i osećanje ljudskosti.

Vaše literarne ljubavi i podsticaji, uzori / neki od naslova kojima se iznova vraćate?

Volter, Markiz de Sad, Samjuel Ričardson, Balzak, Zola, Igo, Dikens, Ficdžerald, Flober, francuski simbolisti, Dima Sin, Emili Bronte, Miroslav Krleža i Edgar Alan Po spadaju u temelje mog književnog ukusa.

U kasnijoj adolescenciji i dvadesetim, tu su Nabokov, Toni Morison, Fokner, T.S.Eliot, Virdžinija Vulf, Crnjanski i Ingeborg Bahman. Često čitam „Pustu zemlju“ i „Četiri kvarteta“, iznova se vraćam Kventinovom delu u „Buki i besu“, znam delove „Dnevnika o Čarnojeviću“ skoro pa napamet i nekada prelistavam „Oštre predmete“ Džilijen Flin.

Nova opsesija mi je Dona Tart, pesma koju ubedljivo najviše čitam (pored Eliota) je „Tatice“ Silvije Plat i roman koji bih volela da sam napisala je bez premca „Malina“. Izgleda da sam počela sa realizmom i završila na moderni.

Veliko je pitanje šta će dalje biti!