Vida Davidović: Nagrade i stipendije mi kažu “nastavi tako”

Vida Davidović, mlada Banjalučanka, student je četvrte godine Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, odsjek dramaturgija. Pored izuzetno visokog prosjeka, iza nje je rad na velikom broju predstava. Vida je stipendista Fonda za mlade talente Srbije, dobitnik stipendije „Dositeja“, najprestižnije stipendije za najbolje studente Srbije, koja joj je u subotu svečano uručena na
Kolarcu u Beogradu.

Ranije je bila stipendista Vlade Srbije u kategoriji „stipendija za izuzetno nadarene“.

Vidin intervju za Blic.rs prenosimo u cijelosti:

Dobitnik si stipendije Dositeja, a ranije stipendije za izuzetno nadarene studente Srbije. Šta to znači za tebe?

VIDA: Naravno da mi mnogo znači. Iako sam učila zbog sebe i jer smatram da je obrazovanje veoma bitno, a posebno je bitno ako želiš da se baviš pisanjem, lijepo je što je neko prepoznao moj rad i trud. Svi mi volimo nagrade i stipendije, one ti daju motiv i kažu dobro je to što radiš, neko to vidi i neko ti kaže bravo, nastavi tako.

Predstava po tvom tekstu “Bruklin i mačke u kontejnerima” zatvorila je ovogodišnji Festival medjunarodnog studentskog filma u “Bitef teatru” u Beogradu. Da li si zadovoljna? Kakve su reakcije na predstavu?

VIDA: Da, jako! Rediteljka Andreja Kargačin je našla lijepo čitanje za taj tekst. Dopalo mi se kako se tretirala tema sećanja i romantizacije traume kojom sam se bavila. Mislim da je publika potpuno razumijela šta sam htjela da kažem. Komentari na predstavu bili su odlični, komentari publike, komentari ljudi iz struke i naravno oni, nama najvažniji, komentari naših profesora koji su bili ponosni. Nadamo i vjerujemo da će “Bruklin” ostati od jeseni na repertoaru “Bitefa”, ali to je odluka umjetničkog tima teatra. Šta god da se desi, mi smo ponosni na “Bruklin” i na glumačku ekipu, naše kolege, koje su vrhunski iznijeli igru na sceni.

Bila si asistent na tekstu za mjuzikl „Sa druge strane jastuka“ kojim je Pozorište na Terazijama obilježilo 70 godina rada. Da li si ponosna na činjenicu da si kao student dobila šansu da radiš na tom tekstu?

VIDA: Apsolutno, pa najveći sam fan mjuzikla! Kad sam čula da mi je prvi korak u naboljem u tom poslu – beogradskom Pozorištu na Terazijama bila je to velika stvar. Odrasla sam na mjuziklu, kao mala sam maštarila da pjevam na Brodveju, nemate pojma šta je za mene značilo ovo. I kada sam gledala mjuzikl na premijeri i prepoznavala dijelove teksta koje sam pisala ja i dijelove koje je pisao moj profesor Stevan Koprivica, koji me i izabrao za taj projekat, bio je to neopisiv osjećaj ponosa i unutrašnjeg zadovoljstva. Nadam se da će taj mjuzikl godinama igrati na Terazijama.

Radila si i dvije predstave za djecu u pozorištu Pinokio u Beogradu? Koliko ti je taj rad, rad na predstavama za djecu blizak?

VIDA: Zabavan mi je. Nekako sam oduvijek bila starmala i nikad nisam čitala dječiju književnost, ni onda kad je trebalo. Rad na predstavama za djecu bio mi je kao neko novo upoznavanje sa djetinjstvom. I posebno značajna publika.

Na samom početku studija već si radila dramatizaciju Šekspirovog „Sna letnje noći“ za zatvaranje Međunarodnog festivala opere Operosa u Herceg Novom? Šta si u stvari uradila i kakvo je bilo to iskustvo?

VIDA: Bilo je to, mogu reći, vatreno krštenje. Velika odgovornost, veliki dogadjaj i ogroman posao. Želim i sada da se zahvalim osnivaču Kembridž centra u Banjaluci gospođi Miri Grbić koja mi je pomogla da prvo prevedemo cijeli Šekspirov tekst sa engleskog na srpski, a tek potom je počeo moj rad. Adaptirala sam Šekspira za neke nove scenske okolnosti i opersko izvođenje.
Slično kao za Terazije, nisam mogla da vjerujem da radim operu i da radim baš taj ozbiljan projekat. Adaptacije su generalno strašno zabavne. Malo su kao slaganje puzle, kako bi moglo, šta bi moglo, kuda….

A FDU? Kažu da je to fakultet na kojem se najbolje uče budući pisci, posebno pisci scenarija i drama? Koliko se to nauči, a koliko je do talenta?

VIDA: Sve više mislim da talenat nije presudan, zaista. Pisanje se ne uči preko noći, niti u školi, mislim da je potrebno da dugo čitaš, da rano zavoliš riječi, da mnogo posmatraš ljude. To nije stvar talenta, već psihološkog profila ličnosti u kombinaciji sa socijalnom pozicijom koja nosi udobnost i privilegiju da se baviš umjetnošću (često, mada ima izuzetaka). Ako je to talenat,
onda ima i do talenta. Što se tiče učenja na FDU, nauči se zanat, nauči se u formalnom smislu struktuisanja najčešće scenarija i nauči se kako se priča oblikuje. Priča je, ipak, do ovog drugog. Reklo bi se da je istina na pola puta.

(N.S)