Volim te, al’ stidi se, zar ovakvu prazninu da mi ostaviš

Piše: Žikica Babović

Užasna praznina i podmukla tišina zavladala je Dohom. Mundijalsko ushićenje iščezlo je u prvim satima 3. decembra, kada smo shvatili da Srbija ništa veliko neće napraviti u Kataru i da odlazi kući već posle takmičenja po grupama.

Koliko je teško danas biti navijač Srbije, koliko je teško pisati o Srbiji, o fudbalu, o Mundijalu… Koliko je teško voleti nekoga, a on vas iznova i iznova razočara.

Ljutite se koliko hoćete, ali razočarali ste. Da, fudbaleri Srbije, razočarali ste.

Ništa slikovitije ne opisuje trenutnu situaciju od reči velikog glumca Petra Božovića: “Kod nas dno nije dole, kod nas je dno na sve strane!”.

I zaista je tako, gde god da se okrenemo, mi moramo neko dno da dotaknemo.

Pažljivo sam slušao igrače posle poraza od Švajcarske i eliminacije sa Mundijala. Potpisujem da im je bilo užasno teško, jedva su izgovarali reči, dramske pauze trajale su desetine sekundi… Ali, ne mogu da poverujem da već četvrti put slušam iste stvari. Uveren sam da njima njihova objašnjenja o eliminaciji zvuče veoma razumno, međutim, na mom četvrtom Svetskom prvenstvu slušam istu priču, ista „logična objašnjenja“. Jer sva četiri puta nismo prošli grupnu fazu, ni u Nemačkoj 2006, ni u Južnoj Africi 2010, ni u Rusiji 2018, ni sada u Kataru 2022.

I uvek iste rečenice: “Ovo je naš maksimum”, “uspeh je što smo se plasirali”, “borili smo se”, “i drugi igraju fudbal”, “okrećemo se kvalifikacijama”, “šta ste očekivali, da osvojimo Svetsko prvenstvo”, “ispala je i jedna Nemačka”…

E, ta mi je omiljena. Da, jeste ispala. Ispao je i Urugvaj. I Danska.

Ali prošao je Maroko, prošao je i Japan uz dve pobede nad Nemačkom (2:1) i Španijom (2:1) na istom turniru.

Hrvatska je bila vicešampion sveta. Ej, druga na planeti, dok mi objašnjavamo kako je uspeh plasirati se na Mundijal. Jeste uspeh. Ali za Saudijsku Arabiju i Katar, dokle više da to bude uspeh i za Srbiju.

Ono čega smo se najviše plašili došlo je do izražaja – mi nemamo glavu za velika takmičenja.

I to da je Srbija zemlja apsurda.

Imamo reprezentaciju sastavljenu od igrača iz „liga petice“, čak 11 njih nastupa u italijanskoj Seriji A, i zauzmemo poslednje mesto u grupi, bez pobede, s jednim osvojenim bodom i čak osam primljenih golova.

I onda slušamo kako ne poštujemo Kamerun i remi s njima, jer im igrači nastupaju u velikim klubovima (?!).

Srbija ima sjajan napad, to potvrđuje i podatak da smo najefikasniji tim u grupi, efikasniji čak i od Brazila i to skoro duplo. I budemo poslednji. Efikasniji smo i od Argentine. Da li i to nešto govori o nama kao timu, kada nismo prošli u drugi krug?

Na celom Mundijalu od nas je više golova dalo samo par timova: Engleska (9), Španija (9), Francuska (6), Nemačka (6), Portugal (6). Ali šta to vredi kad smo primili više golova od Katara.

Čekamo kapitena Dušana Tadića da se razigra i on to uradi kada je najvažnije – mi izgubimo. Dobijemo golmana (Vanja Milinković Savić, p.a.) za narednih deset godina, a ekipa mu “završi” da primi osam golova. I da nije bilo njega, primili bismo još osam.

I koja reč o selektoru Draganu Stojkoviću.

Mnogo puta u Kataru sam čuo da je Piksi pokrenuo srpski fudbal, odveo nas na Mundijal, uveo u A grupu Lige nacija, super atmosfera, nikad bolja, bla, bla, bla…

Jeste, sve je tačno.

Ali na Mundijal su nas odveli odveli i Ilija Petković, Radomir Antić, Slavoljub Muslin, dakle, u tom smislu Piksi nije uradio ništa specijalno što njegovi prethodnici nisu. Da li je Piksi napravio dobru atmosfer? Jeste. Ali, šta je falilo atmosferi kod Radomira Antića. Evo, neka kažu oni koji su igrali, nisam bio u svlačionici, možda i grešim.

Kako je Piksi vodio tim na Mundijalu, kakve je izbore pravio, kakve je izmene vršio, neka proceni struka. Mogu samo jedan detalj da izvučem s poslednje utakmice. Izlazak Miloša Veljkovića i ulazak Nemanje Gudelja. Da li je to vama dobra izmena ili zakasnela reakcija?

Piksi nam je obećao da ćemo biti dobri u Kataru i nije ispunio obećanje. Ne da nismo bili dobri, nego ćemo biti u donjem domu svetskog fudbala.

I Piksi je to trebalo da nam kaže, “razočarali smo, dešava se…”.  A, ne da traži opravdanja u povredama i lošoj formi. Jer on je birao, on se za sve pitao.

I pored svega, mi i dalje verujemo Draganu Stojkoviću. On nosi taj impuls koji nam je trebao, ali i sam mora još da uči i usavršava se kao trener.

Verujemo Draganu Stojkoviću sve, osim da će ostati na čelu reprezentacije.

I iskreno se nadamo da grešimo.