VUČIĆ: Sretenje je najvažniji datum u istorijskom kalendaru Srbije, naše crveno slovo

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić dodeljuje ordenje zaslužnim pojedincima i institucijama povodom Dana državnosti.

„Danas, četrdeset dana posle Božića mi slavimo Sretenje – najvažniji datum u verskom, političkom, kulturnom i istorskom kalendaru Srbije. Za nas je Sretenje crveno slovo. Mnogo toga smo započeli, napravili, završili za Sretenje. Najglasnija i najjasnija poruka još iz Marićevića jaruge bila je da se globa davati ne može, niti trpeti zulum i nepravda. I borba protiv zuluma i nepravde, i kada o tome govorimo, govorimo o dva najvažnija događaja u osnovanju moderne srpske države – rekao je predsednik Srbije.

„Prvi je oslobodilačka revolucija, drugi je organizacija i uređenje države. Pri tom su jedan i drugi tesno povezani, zavise jedan od drugog uslovljavaju se međusobno. Ali ću danas, pre nego što vam uručim priznanja, da ukažem na, po meni najvažniju vezu među njima. Ta veza su ljudi, oni koji su imali snage da oba velika posla iznesu, pa i po cenu sopstvene žrtve. Oni čiji su snovi bili toliko veliki da su morali biti ostvareni. Srbije danas nije ništa drugo nego negacija i one vatre koja je u njima gorela. Nastavak prirodan i velik, onih čežnji koje su oni imali. Istorija je tu veoma jasna. Sve mi možemo da zamislimo, sve da do tančina isplaniramo, izračunamo, ali bez ljudi, bez tog žara koji samo u njima može da postoji, bez njihove spremnosti, snage, vere, nijedan posao ne može da bude ne samo završen, nego ni započet na pravi način. Karađorđe Petrović, ljudi koji su se na sretenje 1804. godine okupili u Marićevića jaruzi, knez Miloš, Dimitrije Davidović, Mileta Radojković… Svi oni nisu samo zaslužni večni očevi ove države i ove nacije, nego najbolji primer ogromne vere i moći, kaže predsednik Srbije.

„Naravno, Prvi srpski ustanak i sretenjski ustav su rezultati dugotrajnih istorijskih procesa, tokom kojih je u silne nesreće raslojavanja i raseljavanja jedan narod uspeo da preživi i da sačuva i razvije taj duh iz kojeg se rađa najbolji ljudski revolucionarni materijal. Vekovima ranije Srbija je bila zemlja bez ljudi. Deo naroda je otišao ka moru i Mlecima, deo je u dve velike seobe prešao dve velike reke i dopao pod vlast i zaštitu austro-ugarskih ćesara. Oni koji su ostali izborili su se oko onoga što im je preostalo, patrijarhalne zajednice oko svoje vere i oko predanja nekada slavnoj nemanjićkoj državi. U XVIII veku Srbiji u kom god carstvu da žive, žive na granici kao vojnici i oni koji služe vojnim potrebama. To je podrazumevalo i neku vrstu autonomije i različite povlastice, ali je to prouzrokovalo i sasvim novo povezivanje iz kojeg je nastala svest o tome da nismo tek tako nestali kao narod, nego da nas ima na raznim stranama. Priče uskoka i hajduka sa juga i rodoljubive progresivne ideje sa severa donele su u Srbiju novi vetar slobode i novu nadu da je moguće ponovo stvoriti svoju državu.

„Ne smemo da zaboravimo onaj najvažniji detalj. Ljude, naše hrabre ljude, srpskog seljaka i njegovu snagu. I Karađorđa, čoveka iz siromašne porodice koji je sam izrastao, učio, vojevao, postao gazda i krenuo da sanja srpsku državu za sve nas. I nikada nije zaboravio odakle potiče. Između prvog i drugog sastanka u Orašcu, on je pešice, korak po korak obišao bukvalno čitavu tadašnju Srbiju. Ušao u svako selo, svaku kuću, razgovarao sa svakim domaćinom, čuo njihove želje, pitao šta je potrebno. Radovan Samardžić, koji je o tome pisao, kaže kako je pre ustanka Karađorđe znao tri osnovne potrebe kod Srba. Da se znaju moralni red i odnosi među ljudima, da se čuva nasleđeno i prima novo posle proveravanja, da se odluke ne donose svojevoljno, nego uvek dogovorno, jer i drugi imaju pameti. Na toj matrici Karađorđe je poveo borbu za slobodu i krenuo da stvara državu.

„Bez tog čoveka, bez njegovog sna, njegove vere i volje ne bi bilo ni nas danas. Baš kao što nas ne bi bilo bez još jedne velike ličnosti, nevelike rastom koja je Karađorđev san nastavila. Miloš Obrenović poznat nam je, uglavnom, kroz mane o kojima smo slušali i ne znajući mnogo o svemu. Njemu, poput Karađorđu, zamera se prekost, samodržavlje, priča se o tome kako su bili opaki i opasni, a zaboravlja se koliko je veliki deo toga što su nosili bio nametnut samim vremenom, okolnostima, istorijom u kojoj su živeli i stvarali. Pravili su državu u senci tri velike carevine, Turske, Austro-Ugarske i Rusije, u Karađorđevo vreme i Francuska je imala veliki uticaj, od kojih je svaka Srbiju videla samo kao guberniju koja treba da služi isključivo njihovim interesima. Morali su da zadovolje i tuđe, ali i potrebe sopstvenog naroda, onog koji je vekovima formiran u zaverenju i otpor prema svakoj vlasti, pa i onoj koja je bila njegova. Narod koji je radije ratovao, nego plaćao porez i bio otporan na svaku vrstu organizovanja, osim onog u svojoj kući. I sve to teško da bi neko drugi mogao i da izdrži i da reši, osim tog lukavog, nepismenog, svinjarskog trgovca Miloša Obrenovića. Na svaki mogući način on je gradio Srbiju. Njenu autonomiju najpre, a zatim i državu. I čuo je narod u svemu tome, shvatio je težinu i osećao je duh tog vremena. Odatle, u toj maloj, do pola oslobođenoj većinski nepismenoj Srbiji, nastao je taj Sretenjski ustav, jedan od prvih u celoj Evropi. Ustav koji je ukinuo ropstvo. Ustav koji je razgraničio vlast. Ustav koji je ustanovio da su pred zakonom svi jednaki. Ljudi, veliki ljudi od Miloša preko Dimitrija Davidovića do Mileta Radojkovića su ga doneli.

„Dozvolite mi da i nešto što nisam napisao pred vama izgovorim. Jesmo li se odužili svim tim ljudima? Jesmo li uvek bili pravični prema njima? Kako je završio Karađorđe? Kako je završilo progonstvo? Jesu li njihovi naslednici bolje prošli?”

„One koji su nam stvorili stajaću vojsku, one koji su nam gradili železnicu nazivali smo najvećim izdajnicima. One koji su nam spasili Hilandar i vratili ga iz bugarskih u naše srpske ruke. O jednom drugom, u 20. veku, mučki ubijenom Aleksandru nikada nismo umeli lepo reći da izgovorimo. Ni ulicu mu nismo dali. Mi ovde u našem Beogradu, nadam se ne zadugo, imamo ulicu atentatora na kralja Aleksandra. Samo nemamo ulicu kralja Aleksandra. U njegovo vreme, ovde gde vi sedite, ova zgrada je građena i napravljena. Malo. Za nas, Srbe, očigledno, nedovoljno”, kazao je predsednik republike Srbije.

Predsednik Aleksandar Vučić poručio je večeras da će Srbija nastaviti da vodi svoju politiku i da će čuvati svoje odnose sa Evropom, ali da neće da gazi svoje odnose ni sa Rusijom, ni Kinom, niti bilo kim drugim, kao i da Srbija nema nameru nikoga da napada.

“Danas se iz jedne susedne države čulo da ukoliko neko napadne Kosovo, a ne znam ko bi napadao Kosovo i kako to izgleda, Albanija to neće da dozvoli i biće na toj strani. Da sam bilo šta slično izgovorio, a posle takve jezive izjave mogli ste samo da čujete glasno ćutanje, toliko glasno da je neprijatno to ćutanje, da niko reč nije izgovorio na takve izjave”, rekao je Vučić na ceremoniji dodele odlikovanja zaslužnim pojedincima i institucijama povodom Dana državnosti.

Zamislite da je to neko od nas rekao, zapitao je predsednik Srbije.

“Čuli biste ne samo grmljavinu psovki, uvreda, najprljavije kampanje od svuda, iz celog sveta, već Bog zna u nekom trenutku po potrebi i grmljavinu topova, aviona, samo da se takvi, već dobro i uveliko prokazani Srbi jednom zauvek ućutkaju”, naveo je on.

Naglasio je da što se nas tiče – mi nemamo potrebu da napadamo bilo koga.

“I nećemo da napadamo bilo koga. Nama je potrebna Evropa, ne uvek njeno licemerje i dvoličnost, već nam je potrebna, ne možemo bez nje. Ali isto tako, kad nas teraju da možemo i bez nekih koji nam nisu uzimali zemlju, mi ćemo reći – mi smo Srbi, imamo i srce i dušu”, poručio je Vučić.

“Pa ćemo ipak da vodimo svoju politiku, čuvaćemo i svoje odnose sa Evropom, ali nećemo da gazimo svoje odnose ni sa Rusijom, ni sa Kinom, niti bilo kim drugim. Sa kim nam vi zapovedate da to činimo”, istakao je Vučić.

Zamolio je sve laureate odlikovanja da, kako je rekao, nastave da hodaju.

“Imajte na umu da su najvažniji principi postavljeni vekovima ranije, da su ih znali i Karađorđe i Miloš Obrenović. Da moramo da pazimo na odnose sa ljudima, da čuvamo staro, uz prihvatanje novog, da razvijamo zemlju, da ekonomski napredujemo, da dogovaraju sve, da čuvamo mir, ali da ne damo ni svoju vojsku, ni svoje nebo, ni svoju zemlju. I da nikada nikome ne dozvolimo da nam uzme našu crveno-plavo-belu trobojku, jer ona je simbol svih naših pobeda, ona je simbol naše slobode. Neka živi Srbija”, zaključio je Vučić.

Ispred Starog dvora upriličen je vizuelni spektakl, multimedijalni program “Oživljavanja”, sa epohalnim motiva iz srpske istorije.

Vizuelni performans pod nazivom “Slava i trajanje” predviđa da se putem 3D svetlosne animacije na fasadi zgrade Starog dvora ožive motivi ustanka, ustava, simboli državnosti, prenosi politika.rs.