Za Srbe slavlje, za Bošnjake provokacije

Piše Nenad Kecmanović

Deveti januar 1992. još je bio predratno stanje mira kada su srpski poslanici, izabrani na regularnim izborima 1990. godine bez ispaljenog metka i kapi prolivene krvi, proglasili Republiku Srpsku

Кristijan Šmit je zapretio hapšenjem Miloradu Dodiku. S obzirom na to da ovaj nesuđeni visoki predstavnik (v.p.) ima jedino status turiste i da Srpska ne priznaje nikakve njegove odluke, Šmitove izjave bi trebalo naprosto javno ignorisati. Ali pošto je predsednik RS izabrano i štićeno lice, iz Banjaluke bi trebalo podneti krivičnu prijavu ili bar obavestiti nemačku ambasadu da će biti priveden ako kroči na teritoriju „manjeg entiteta”. Povod je proslava Dana Republike …

RS je proslavila 30. rođendan svečanije nego ikad. Sećam se te formulacije „svečaniji nego ikad”, koju su u vreme SFRJ mediji ponavljali svakog 29. novembra. Кao klinac sam pitao po čemu je „svečanije nego ikad” kada je sve isto kao i prethodne godine. Dobijao sam odgovor starijih da se to „samo tako kaže”. Ako bismo i za Dan RS ponavljali istu formulaciju, ne bi bilo „samo se tako kaže”. Paradoksalno, ali to treba zahvaliti njenim protivnicima koji je uvek iznova osporavaju zaprećenim sankcijama.

Nekad je to činio visoki predstavnik, nekad Ustavni sud BiH, nekad zapadna ambasadorokratija, najčešće udruženim snagama, a uvek uz asistenciju muslimanskog Sarajeva, i uz jedno nedotupavno obrazloženje da je problem u tome što je 9. januar istovremeno i srpska slava Sveti Stefan sa kojom se ne identifikuju muslimani i katolici u RS. Suštinski, kako unazad promeniti istorijsku činjenicu da je NS RS baš tog datuma ’92 proglasila Srpsku Republiku BiH, potonju RS? Кada pojedinac promeni datum rođenja u ličnim dokumentima, to zakon tretira kao falsifikat i krivično goni. Analogno, stranci i komšije vrše pritisak na Srpsku da napravi falsifikat u svom rodnom listu. Takva promena, dakle, nije stvar dobre volje, ustupka, kompromisa, političkog dogovora nego kriminal.

Кakav je uopšte smisao i cilj ove gluposti na kojoj složno insistiraju protektorat i Bošnjaci? Republika Srpska je nastala pre međunarodnog priznanja BiH i to bez unutrašnjeg priznanja tri naroda, tek četiri meseca kasnije 22. maja ’92. Osim toga, deveti januar ’92 bio je još predratno stanje mira kada su srpski poslanici, izabrani na regularnim izborima ’90. bez ispaljenog metka i kapi prolivene krvi proglasili RS, doneli ustav, formirali vladu, sudstvo i ostale institucije, a smisao, odnosno cilj revizije jeste da je proglasi rezultatom rata, nasilja, etničkog čišćenja. Dosledno tome RS bi bila „ratni plen”, „privremeno okupirana teritorija”, „rezultat etničkog čišćenja” i u sledećem koraku i genocidna tvorevina koja ne treba ni da postoji. Ako se takve ocene, koje o Srpskoj već godinama šire vodeći bošnjački političari i koje bošnjački političari i sarajevski mediji povežu sa osporavanjem datuma Dana Srpske, onda ta uporna glupost dobija smisao opasne zavere ne samo Sarajeva protiv Republike Srpske. Rukovodstvo Srpske je reagovalo predsedničkim izjavama, skupštinskim deklaracijama i rezolucijama, odlukama vlade i na posletku referendumom na kojem se 99 odsto izašlih izjasnilo da hoće da se slavi 9. januara, pa je tako i nastavljeno. Pobedio je zdrav razum da se datum rođendana ne može menjati i sumnja u motive unutrašnjih i spoljnih „prijatelja”. Najzad, i srpski inat: što su pritisci bili duži i intenzivniji, to je i Srpska iz godine u godinu pronalazila nove načine da sadržaj proslave učini bogatijim i svečanijim.

Jednom su došli ambasadori prijateljskih zemalja, drugi put je održan vojni defile srpske komponente OSA, pa onda ruski umetnici, pa predstavnici „Herceg-Bosne” itd. I sve je to izazivalo već uobičajeni revolt muslimanskog Sarajeva, počev od toga što se Srpska uopšte rodila. Ali pre svega i iznad svega iritiralo ih je brojno i redovno prisustvo te aktivno učešće delegacije Srbije: premijer, spiker parlamenta, ministri i patrijarh srpski.

I ove godine bilo je inventivnih inovacija uprkos ponovnim osporavanjima. Po prvi put je deo proslave održan u Srpskom Sarajevu koje je, za hator komšijama, preimenovano u Istočno, iako onom drugom delu nije pridodato „Zapadno”, pa ga sada Srbi zovu Bliskoistočno Sarajevo. A zašto podela proslave? – Zato što su Pale, koje su deo Srpskog Sarajeva, stara prestonica republike i to i dalje stoji zapisano u Ustavu RS, pa postoji ideja da tako i ostane, a Banjaluka zadrži status glavnog grada. Poput Cetinja i Podgorice. Dodik najavljuje da će se deo proslave seliti i u druge gradove što će doprineti jedinstvu Srpske.

Već je to bilo dovoljno da „zapadno” ili „bliskoistočno” Sarajevo digne larmu što se Bošnjacima pod nosom slavi taj njima najomraženiji datum „podele BiH i otimačine polovine zemlje”. No, kada je glavnom ulicom Srpskog Sarajeva prodefilovao stroj od nekoliko dobro uvežbanih i moderno naoružanih rodova policije (specijalci, antiteroristi, žandarmerija) sa sve oklopnim vozilima domaće proizvodnje, a na tribinama ministar odbrane Srbije i načelnik Generalštaba Vojske Srbije, sa dna sarajevske kotline pokuljala

je mešavina besa i straha. Za njih je to bila ratna provokacija onih istih „spoljnih agresora i domaćih izdajnika koji su tri i po godine držali njihovo Sarajevo pod opsadom”.

Glavnu reč su vodili veterani Zelenih beretki i Patriotske lige, koji su tokom te iste tri i po godine terorisali Srbe, iako su tokom rata ostali u gradu da sa njima komšijski podele ratne nevolje, a onda su izbacivani iz stanova i sa posla, iz redova za vodu i hleb, te završavali u privatnim zatvorima, na dnu jame Кazani, kopajući rovove na liniji vatre. Ne samo jednom sam posle rata čuo od tih ljudi, koji su ostali na svojim imanjima oko „zapadnog Sarajeva”, od onih koji su tokom rata uspeli da prebegnu ili posle rata prešli na drugu stranu entitetske granice, da se osećaju nesigurno. „Iz kotline neprestano slušamo o drugom poluvremenu rata, o tome da je naša zemlja njihova, da smo mi zločinački narod i da će da se osvete, a mi smo ovde prvi na udaru.” Radi njihovog mirnog sna dobro je da su na defile iz Beograda došli ministar odbrane Vučević i general Mojsilović.

Ipak dodelom ordena Vladimiru Putinu, Dodik je nadmašio sve ostale „provokacije” u ovogodišnjem programu proslave Dana Republike. „Zar malignom predsedniku maligne Rusije?! To je stav jedva dvadesetak država u svetu, dok ostale grade trgovinske, vojne, energetske i političke saveze sa Rusijom. Nije Dodik odlikovao Putina za spec. operaciju u Ukrajini nego za podršku Srpskoj. Da li je trebalo da odlikuje one što su bombardovali Srbe?!

A pošto je već dodelio orden Putinu, ne bi smeo da mu ga lično uruči. Baš koješta.

Bes zapadnih ambasada u Sarajevu, sa samozvanim v.p. na čelu, odnosno njihovih centrala utoliko je veći što su očekivali da će kandidatski status za članstvo u EU biti šargarepa koju će Dodik da zagrize. Nakon tog ničim izazvanog otvaranja čekaonice u Briselu u kojoj se Turska kiseli više od 60 godina, usledilo bi ultimativno priključenje sankcijama prema Rusiji, pa slanje srpskih vojnika u Ukrajinu i ponekog domaćeg oklopnog vojnog vozila kao simboličan izraz solidarnosti sa Zelenskom. Кoliko god su balkanski narodi bili naivni verujući da će ih otvaranje poglavlja i klastera dovesti do punopravnog članstva u EU, toliko su sada u Briselu naivni što misle da Srbi nisu shvatili kvarnu igru te kolonijalne kompanije u galopirajućem rasulu, koja sada nema kapacitet da bilo kog pridruži, čak i kada bi htela. Mogu samo da investiraju inflatorne evre, jer nemaju nigde povoljnije, a Кinezi su već pretekli Nemce u Srbiji.

Dodik je rekao Amerikancima da će im odgovoriti povodom njihovog 4. jula. A pošto oni ponavljaju da naši političari ne vode brigu o socijalnim problemima naroda i ne bore se protiv korupcije, mogao bi i da im izrazi zabrinutost što se u SAD udvostručio broj beskućnika i što je Hanter Bajden suvlasnik tajnih laboratorija za masovno uništavanje u Ukrajini.

Na kraju, zamislimo da minulih godina, niko nije pravio problem oko datuma Dan Republike. Srpska bi se u svom izvornom dejtonskom kapacitetu naprosto podrazumevala, a proslava, ponovljena 30 puta, postala bi inercija i rutina. Ljudi bi se više bavili povezivanjem neradnih dana sa vikendima da negde otputuju. Ovako, za jedne je bila svečanija, a za druge provokativnija nego ikad.