Zastava zastavnika Vestendorpa

PIŠE: Nenad Kecmanović

Posle ovogodišnje tradicionalne svađe između onih koji slave 9. januar i onih koji slave 1. mart, u koju se obavezno pristrasno uključuje i spoljni faktor, javila mi se ideja da bi svi mogli da slave 4. januar. Istina, niko ne bi bio oduševljen, ali dovoljno što se verovatno niko ne bi mnogo bunio. A šta ono bi to što bismo četvrtog dana nove godine mogli da slavimo? Malo ko će se setiti da je toga dana 1998. godine v. p. Karlos Vestendorp nametnuo zastavu BiH.

Zanimljiv je istorijat nastanka te neobične zastave. Drugi po redu v. p., koji je za razliku od aktuelnog, imao licencu SB UN, a dobio je i bonska ovlašćenja, dao je inicijativu, SDA, SDS i HDZ su delegirale predstavnike za dogovor o zastavi, ali onda je zapelo. S obzirom na simboličko-politički značaj zastave, kao i grba, himne, prema očekivanju je da je sve što predlože jedni, vređalo druge i(ili) treće. Zatim su se domišljato dogovorili da platno podele na tri prazna polja i da svako stavi svoje, ali se ispostavilo da ni tako ne ide. Recimo: Srbi stave Karađorđa ili Njegoša, pa Bošnjacima smeta jer asocira na istragu poturica. Bošnjaci stave Ajvaz dedu iz Ajvatovice ili Begovu džamiju, smeta Srbima jer podseća na turski zulum. Hrvati stave „Križni put” ili franjevački samostan u Širokom bregu koji asocira na ustaške zločine, pa smeta Srbima i donekle i Bošnjacima I, zaista, Njegoš u društvu sa Ajvaz dedom u Širokom, baš nikako ne priliči.

Sa novčanicama je bilo lakše jer ih je bilo od više apoena od 10, 20, 50, 100… i svaka ima dve strane, lice i naličje, pa još kovani novčići sa turom i jazijom (pismom i glavom), ali zastava je bila samo jedna i sa obe strane istovetna. Sa himnom je takođe bilo lakše jer u toj svečanoj melodiji je malo teže prepoznati zavađene identitete, ali od teksta koji bi se pevao vrlo brzo se odustalo, pa himna BiH podseća na Glamočko kolo koje se igra bez vokalne pratnje jer Turci nisu hteli ni da čuju prkosne glasove kmetova. Ali sa zastavom nikako.

Najzad, Vestendorp je raspisao konkurs za likovno rešenje zastave na koji su se javili brojni slikari i dizajneri, a pobedila zapravo varijacija zastave EU (izmešane plave i žute površine sa belim zvezdicama). Jedini problem je bio u tome što zastava nije imala baš nikakve veze ni sa BiH, ni sa njenim narodima, kao ni sa entitetima i kantonima, odnosno sa RS, HB i BB. Istovremeno, u tome je bila i odlučujuća prednost, jer nikome na njoj nije imalo šta da smeta. Najvažnije: prepoznata je jedina tačka saglasnosti: svi su hteli u EU.

Plus jedan veliki apsurd: jedina zemlja koja se zastavom preporučila, ako ikad, biće verovatno poslednja primljena u EU, iza Moldavije koja je u gorem stanju, i Ukrajine kojoj se nit znaju granice, nit da li će dočekati prijem. „Bosanci” se i sami sprdaju sa svojim evropskim perspektivama o kojim im palamudi ko god dođe iz evropskih zemalja: „BiH će biti primljena dan pre nego se EU raspadne!”

Znaju u Briselu da čak i Bošnjaci više vole onu svoju zelenu sa polumesecom, ali baš briga v. p., on je nametnuo zajedničku zastavu pa nek se svi u BiH puše, neka se navikavaju. Sve dok u EU nije proradilo „Ako neće Muhamed bregu, hoće breg Muhamedu!” Iliti ako neće Sarajevo Briselu, hoće Brisel Sarajevu. Među glavnim uslovima za prijem je unutrašnja stabilnost i nula sukoba sa susedima. BiH ne zadovoljava nijedan, a ne zna se koji manje. U muslimanskom Sarajevu koje je i nominalno prestonica, stalno misle da Bosni rade o glavi i Beograd i Zagreb, i po onoj Alijinoj da će Bosna biti mirna kada Hrvatska bude dovoljno demokratska, a Srbija dovoljno slaba. Ispostavilo se da je ključna prepreka za evrointegracije što BiH nema nula sukoba sama sa sobom. I, što je najvažnije da to sve više važi i za samu EU.

Vodeće zemlje EU tresu štrajkovi poljoprivrednika, prevoznika, penzionera, te politički protesti. Traktori blokiraju Trijumfalnu i Branderburšku kapiju. Podrška birača vlastima opala je na istorijski minimum. Resuverenistička desnica, koja će prema svim prognozama preuzeti većinu u evropskim forumima, u sukobu je sa levicom koja se zalaže za demokratski centralizam umesto konsenzusa, teror većine u odlučivanju, jedinstvenu evropsku naciju umesto Evrope nacija. Otpori autodestruktivnom potčinjavanju američkoj eksploataciji, podele oko jalovog finansiranja Zelenskog. Elem, sada BiH i EU obostrano hrle u zagrljaj.

Ali ako bi se, inšalah, jednog lepog dana ili kasnije BiH stvarno našla na ulazu u EU, otvoriće se problem bosanske zastave. Jedni će reći da se praktično ne razlikuje od zastave EU, pogotovo gledana iz daljine obešena na visoke jarbole ispred monumentalnog zdanja u Briselu i da treba da je promene ili ukinu da ne bi visile dve iste. A drugi će reći da, naprotiv, EU treba da promeni zastavu pozivajući se na čuvenu izjavu Bernar Anri Levija: „Bosna je otelovljenje evropskog sna.” Elem, Bosna je evropskija od same Evrope, ono što Evropljani tek sanjaju, multi-kulti Bosanci već ostvaruju. Naivni Bošnjaci su listom naseli na Levijevu bajku i domaštali kako će, čim Bosnu odbrane od Srba i Hrvata, biti ekspresno primljeni u EU, svi dobiti bele pasoše UN-a, Miljackom poteći nafta, a keš stići iz Srbije na ime ratnih reparacija zbog agresije. No, glede nedoumice ko treba da menja zastavu, BiH ili EU, Levi je ipak delovao van foruma kao lobistička „slobodno lebdeća inteligecija”, a moćna evrokratija je uvek bila nesklona da povlađuje kandidatima. I eto ti belaja: zastavu će vratiti u Sarajevo na doradu u složne zajedničke institucije, i odande se nikad neće vratiti.

Zašto? Zato što će u BiH i tada glavni biti doživotno lažni v. p. Šmit. Pošto nije izabran, on nema potrebe ni za reizborom, pa ni potrebu da menja svoju politiku debalansiranog posredovanja. Zasigurno će plavu boju prefarbati u zeleno, a među bele zvezdice turiti i polumesec, pa će Srbi i Hrvati, RS i HB povući svoju kandidaturu, a „Bošnjakistan” biti separatno primljen u EU. „Prva muslimanska država u Evropi!” Kako će to gordo da odjekne u tolerantnim multi-kulti ušima zapadnih neoliberala. A onda će otete entitetske nadležnosti koje su v. p. deložirali iz Banjaluke, sve u jednom paketu biti delegirane iz Sarajeva u Brisel. Srećni Bošnjaci dobiće svoju jedinstvenu državu, koja se ni formalno neće ni za šta pitati, a nesrećne RS i HB će se umesto države u EU, utopiti u „maticama”.

Šta je to što, pored zastave, povezuje EU i BiH, iako je svakom jasno da niti Brisel hoće Bosnu, niti Bosanci sva tri verozakona hoće da se pri tome odreknu sebe? Čak i Bošnjaci! Ma koliko bili tragikomično sumbisivni prema prohtevima SAD, srce im puca za Palestincima, ali i kuca za braću u Siriji, Iraku, Jemenu, kao i za migrantima, te tiho otkucava i za Hesbolahom. Svesni toga, i sami „Bosanci” se iznenade kada ih iz Brisela, bez ikakvog napretka, pripuste nekom višem statusu u procesu evrointegracija. A onda se razočaraju kada prednost dobiju još gori. Džaba im plavo-žuta sa belim tufnama, pa ni to što ju je nametnuo stranac.

No, vratimo se na 04. 02. 1998! Predlažem da slavimo i Dan zastave BiH. Nikom ne smeta jer ni sa čim ni u BiH ni u entitetima nema baš nikakve veze. Bezvezna država, pa takva i zastava. Jeste da, ma koliko veliki komad krpe, sa kojim se ne identifikuje nijedan narod, ni tri zajedno, pa nema nikakvu simboličku vrednost, ne može da zakrpi tesnu vreću sa tri para rogova, ali zašto ne bi obradovali protektorat. Neka Bošnjaci i Srbi 9. januara i 1. marta, nastave da slave svako svoj praznik i ne ometaju druge, a zajednički nek bude – Dan zastave BiH. I da svakog 4. februara pozovu „zastavnika” Vestendorpa kao počasnog gosta. Da se drugi po redu v. p. ponosi koliko je, maršalah, njegov zakon za, evo, „samo” 25 godina zbližio tri naroda u dva entiteta. A i za nauk lažnom nasledniku.

(politika.rs)