Zašto Marfi nije bio za sofrom u Laktašima

PIŠE: Nenad Kecmanović

Možda će jednog dana istoričari otkriti da je početak 2024. bio prevratnički datum u najnovijoj prošlosti BiH. Odnosno da su Bošnjakinja Sabina Silajdžić, Hrvati iz „Poskoka info”, te Dodik, Čović i Nikšić sa Konakovićem ispisivali savremenu istoriju Bosne. Na tekst profesorke Silajdžić reakcije Sarajeva bile su paušalno ubilačke, ali kratke da se izbegne ozbiljna rasprava i što pre zaboravi, a u Banjaluci ne duže da bi autorku poštedeli dodatnog gneva mahale što je podržavaju „ćetnici”. Ima još jedan razlog što se u Banjaluci, pa i u Beogradu, brzo i olako prešlo preko ta dva teksta: Sabina nije Srbima ništa otkrila.

Najsažetije rečeno, napisala je da tokom rata 1992–1995 nije bilo nikakve spoljne agresije iz Srbije, da je rat počeo kao oružani sukob sa lokalnim Srbima iz sarajevskih opština udaljenih svega nekoliko kilometara od centra grada, da su se sve do tada srpske komšije trudile da postignu međunacionalni sporazum sa Muslimanima, ali su ovi sve odbijali, da je referendum isključio jedan konstitutivni narod. Za Baščaršiju su ove teze bile grom iz vedra neba, ali za srpsku publiku to nije otkriće, još manje šokantno. Srbi su tu istinu odavno znali, govorili i pisali, bez obzira na to što niko nije htio ni da ih čuje, pogotovo da poveruje.

Isto je sa tekstom na portalu „Poskok info” sa adresom u Herceg-Bosni, gde su „otkrili” da prve zločine u BiH nisu počinili Srbi nego antisrpska hrvatsko-muslimanska koalicija. Ističu pokolj Srba u selu Sijekovac, koji je počinio iz Hrvatske ubačeni HOS, a da je to bilo pre početka rata, svedoči da su na politički uviđaj na teren otišli Plavšićeva, Abdić i Franjo Boras – tri člana Predsedništva BiH, po nacionalnom ključu. Spominju i manje poznat zločin nad Srbima, koji su u Sisku počinili, pored katolika, i lokalni Muslimani iz jedinice znakovitog imena „Handžar divizija”, valjda u ime ratnog antisrpskog savezništva, i to još u drugoj državi. Piše „Poskok info” i o neustavnoj secesiji i o Lisabonskoj prevari.

Dakle, sve su to Srbi znali. Senzacionalno je da su bar neki Bošnjaci i Hrvati u BiH i javno potvrdili istinu. Da li isuviše kasno s obzirom na to da je narativ o „zločinačkom narodu u genocidnoj republici” postao masovna svest u Bošnjaka, a „nevina žrtva” osnivački mit „nedovršene nacije”? Laž koja je milion puta ponovljena, razrađivana i širena tokom 30 godina nije moguće preko noći ljudima izbiti iz glave, a vreme u Bosni se opasno ubrzava.

Protektorat je na otkrića Sabine i „Poskoka info” zanemeo jer su izvukli ciglu iz temelja njihove lažne konstrukcije o srpskoj krivici za rat u BiH, koji su prihvatili i drugosrbijanci pod autošovinističkim imperativom „priznanje i izvinjenje”. Ako je referendum neustavan, ako nema agresije, ako su drugi započeli rat, šta onda ostaje? Dekonstrukcija Srebrenice! Zato je i jesu preventivno zaštitili Inckovim zakonom. Eventualne ispravke velikih nepravdi SAD ostavljaju za kasnije, kad im zatreba, i čak i skladište argumente za izvinjenje. Kada im je Ćosić u svojstvu šefa države poslao dosije o ratu u BiH, u Stejt departmentu nisu bili zainteresovani, ali je CIA primila Tanaskovića i nakon pohvale za verodostojnost materijala i želje da zadrže original, izrazili žaljenje što je politika SAD već odmakla u drugom smeru. Možemo računati da se i Srbima, kao Indijancima, izvine kad budu svedeni na rezervate u BiH.

Međutim, odnosi se i globalno i lokalno menjaju. Pomor Palestinaca u Gazi, i Rusi nadomak Avdejevke, odjeknuli su i u brdovitoj Bosni. Prozapadna trojka na vlasti svom snagom se uvlači SAD i EU, što znači podršku Izraelu, dok Bakirova SDA povlađuje emocijama muslimanskog naroda solidarnim sa braćom po islamu. Na Dodikov poziv na privatno imanje u Laktaše, na ravnopravan dogovor ili mirni razlaz, ali bez posrednika, odazvali su se, očekivano, Čović, i najzad, i neočekivano, bošnjački predstavnici Nermin Nikšić i Elmedin Konaković, i rastali se puni optimizma. Međutim, ambasador SAD Marfi je 2024. postupio kao i njegov daleki prethodnik Voren Cimerman 1992. Obe američke ekselencije su sprečile da se bosanske komšije nasamo dogovore o budućnosti BiH. Cimerman je u ono doba Izetbegovića ubedio da povuče potpis, a Marfi sada nije morao ni da ubeđuje Elmedina da odustane od konsenzusa u Laktašima. Aliju su uvalili u građanski rat, koji je izgubio, a Elmedin je prevideo da je bilo kakav dogovor bosanskih komšija, van nadzora protektorata, kažnjivo nedelo. Pustili su avaz preko Dnevnog avaza da je sa Nikšićem „išao Dodiku na noge”, „da su išli tajno”, da su „sadržaj dogovora sakrili od javnosti”, „da ih je ’Laktašenko’ opet nasamario”… Morao je da objašnjava da je to bio samo „neformalni sastanak”, „privatna sedeljka”, „razgovor, a ne dogovor”, „da su sve sporne stvari odložili”. Ali i da se pismeno pravda i izvinjava na velike adrese u Briselu i Vašingtonu.

Dodiku je svojevremeno jedan Amerikanac, dobro upućen u unutrašnju stranu spoljne politike SAD, objasnio da će Srpska moći da izađe iz BiH tek kada ode generacija iz Stejt departmenta koja se proslavila radom na „najvećem diplomatskom uspehu SAD posle Drugog svetskog rata”. To su oni koji očekuju da „privedu kraju nezavršene poslove u Bosni”.

Ali tu su i diplomatski terenci sa porodicama i njihova svita koja uživa u Sarajevu. Žive u mirnoj Evropi, klima umerena, plate neumerene, skijanje na Jahorini za pola sata, more za dva i po, izleti u šumovitoj okolini, pite i ćevapi, mezetluci i jemeci. I što je najvažnije, domaće stanovništvo im se naprosto baca u noge. Ne ide im se iz tog rahatluka, ali bi bilo korisno da pročitaju De Gobinoa o orijentalnom ketmanu.

Najvažnije, spoljna politika SAD će uvek naći razlog da trajno ostane prisutna u BiH iz geopolitičkih, čitaj kolonijalističkih razloga. Došli su tu sa argumentom da EU nema jedinstvenu politiku prema BiH i da bez vlastitih oružanih snaga nema autoritet da nametne rešenje i zaustavi rat, i od tada su „večito neophodni”. Ako bosanske komšije, kao onomad u Laktašima, bez njih zasednu za sofru i uz kafu i rakiju sami pokušaju da se dogovore ili mirno raziđu, onda su oni suvišni i treba da se pakuju. Neće to sebi dopustiti, pa makar Marfi, poput Cimermana, morao da isprovocira novu rundu međusobnog ubijanja domaćina.

Profesor Zlatko Hadžidedić ( na Dojče vele) smatra da su angloamerikanci odustali od jedinstvene Bosne i da će se zadovoljiti statusom kvo ante ili dejtonskom „celom u tri dela”. A advokat i bivši glodur revije Dani, Senad Pećanin (na TV Fejs) predviđa da će posle izlaska srpske policije, lovačkih i streljačkih družina na entitetske linije („Branimo granice”) doći do manjih sukoba sa Bošnjacima. Razdvojiće ih plavi šlemovi i od Bosne napraviti Kipar.

U obe varijante zapadni ambasadori, predstavnici, posrednici, izvestioci, sa svitom i poslugom, šućur alahu, ostaju u sarajevskom rahatluku. No, ni Zlatko ni Senad ne spominju Nemačku, najgorljivijeg zagovornika unitarizacije BiH, jer Berlin deluje po nalogu Vašingtona, i kod kuće i u Bosni, makar i u korist vlastite štete. Šmit se bavi cirkusantskim procesom protiv Dodika, pa će predsednik Republike Srpske morati da mu od Lukašenka i Putina donese ispričnicu zbog izostanka sa sudskog ročišta. Džaba mu orden Nevskog i što su Rusi ušli u Avdejevku, jer sud je sud, pa makar bio neustavan, optužba zbog kršenja odluka nepostojećeg v. p., predsednik suda uhapšen, a sudije beže u prevremene penzije.

Sastanak u Laktašima je potencijalno bio istorijski događaj, ali dogovor je sprečen, pa nije. Ni prvi, ni zadnji! Međutim, ipak jeste istorijski po tome što je sada valjda i svakoj budali, koju po Andriću ima svaka bosanska čaršija, postalo jasno ko nas je zavadio.

(politika.rs)