Zašto se javio još jedan autor Dejtona

PIŠE: Nenad Kecmanović

„O’Brajen je bio sitno piskaralo u Stejt departmentu, koji je hvatao beleške na važnim sastancima i onda na čisto prepisivao ono šta su političari dogovarali”, odbrusio je Dodik pomoćniku državnog sekretara SAD. Povod je bila O’Brajenova negativna reakcija na početne rezultate dogovora nacionalnih lidera u BiH u Laktašima, a bez inostranih posrednika, što je za protektorat bilo nedopustivo. Dodika je posebno naljutila O’Brajenova tvrdnja da je on sam, lično participirao u izradi Dejtonskog sporazuma, kao pravni ekspert.

Istina je da je donedavno slovilo da je tvorac Dejtona Ričard Holbruk, a O’Brajena niko nije ni spominjao, ali čovek je u međuvremeno napredovao, pa je, kako to često biva, i autobiografiju retuširao u skladu sa aktuelnim statusom. Realno gledajući, radilo se o suviše važnom poslu da bi dopao i samog Holbruka, tek relativno dobro pozicioniranog činovnika Stejt departmenta. Spoljnu politiku vodi predsednik, a takve odluke donosi u Ovalnom kabinetu u konsultaciji sa potpredsednikom, državnim sekretarom, savetnikom za nacionalnu bezbednost, šefom CIA, komandantom Generalštaba i ponekim još izvan kruga koji tu formacijski pripada. Oni dogovaraju idejna rešenja koja se onda naniže razrađuju i ponovo vraćaju. „Najveći spoljnopolitički uspeh SAD u posleratnoj istoriji” vezan je naravno pre svih za Bila Klintona i poslužio mu je kao veliki poen za drugi predsednički mandat.

Zatim, na bombardovanje srpskih položaja neformalno su uticale Hilari i Medlin, a to je opet bio uvod u Dejton jer je trebalo obezbediti podelu entitetskih teritorija 51:49, što je dogovoreno u Ženevi u formatu Kontakt grupe i nije bilo moguće bez učešća brojnih aktera. Holbruk je bio pre svega vešt i efikasan pregovarač čija funkcija nije bila da kreira rešenja nego da lokalne aktere ubedi da ga prihvate, da odstupe od svojih stavova, da naprave kompromise, a on je bio spreman da pripreti, da uceni, da obmane.

Dalje, u kreiranju finalne verzije Dejtona i te kako su učestvovali i Milošević, Tuđman i Izetbegović i njihovi saputnici Haris Silajdžić, Koljević i Krajišnik, Krešimir Zubak. Koji đavo bi inače nekoliko nedelja sedeli i pregovarali, pisali, brisali, prepravljali. Mnoga inicijalna rešenja su izmenjena, poput statusa Sarajevo, koje je na ulaznom papiru bilo predloženo kao distrikt, rešenje za Brčko je ostavljeno otvoreno za naknadnu arbitražu.

Najzad, Dejtonski sporazum je zapravo bio plagijat Kutiljerovog plana, kome je kao jaje jajetu sličan, tako da ga je Izetbegović dva puta potpisao, a u međuvremenu jednom povukao potpis. Moglo bi se tako reći da je pravi autor Dejtonskog sporazuma Žoze Kutiljero, iako se taj plan često imenuje kao Karington–Kutiljerov, jer je bio dio šireg aranžmana za Jugoslaviju u celini, koji je pakovan pod rukovodstvom lorda Karingtona.

Ne bi bilo fer prećutati ni koautorstvo i Vensa, Ovena i starog Stoltenberga, koji su svi redom, uključiv i Kutiljera i Karingtona, naknadno posvedočili da su SAD tokom rata preko Izetbegovića sabotirale sve evropske inicijative. Svaki od tih planova sadržavao je nekoliko ključnih principa: teritorijalno-etnička podela, visoka politička autonomija delova, minimalne nadležnosti centralne vlasti, što je sve sadržano u Dejtonskom sporazumu.

Ako ćemo pošteno, Dejtonski sporazum kao rešenje za BiH potekao je iz Sarajeva. Ustavi i teritorijalna podele Švajcarske, a posebno Belgije, bili su omiljeno štivo svih stranaka i lideri ne samo nacionalnih stranaka nosali su ih pod miškom. Čitalo se i poredilo sa situacijom u BiH, raspravljalo o poziciji pripadnika malih manjina koje će se naći na prostorima izvan svojih nacionalnih kantona, o humanom preseljavanju zamenom kuća i stanova.

Inspiracija su bile i knjige Arenta Lajpharta, teoretičara demokratskih konsocijacija, kako je on krstio političke sisteme u Švajcarskoj, Belgiji Holandiji. Ovaj Amerikanac holandskog porekla to nije smislio u profesorskom kabinetu nego inspirisan iskustvom zemlje svog porekla. Napisao je, pored ostalog, da „katolici i protestanti u Holandiji žive toliko u svemu podeljeni u istoj državi da se jedino susreću na ulici i u vojsci”. Pa je, eto, i on koautor.

Hvalisanjem da je u stvari on pisao Dejtonski sporazum, Džejms O’Brajen možda i nije toliko hteo da se napravi važan, koliko da Srbima, koji 30 godina brane Dejton dok ga SAD ruše, poruči: „Valjda ja kao autor znam bolje nego vi šta sam napisao.” Time doduše sebe dovodi u nepriliku, jer su upravo iz SAD svojevremeno saopštili da „nije važno slovo nego duh Dejtona”, a iz EU da je BiH iz dejtonske faze prešla u evropsku fazu. Ako saberemo, kolektivni Zapad smatra da odredbe sporazuma ne treba čitati doslovno, a i suština mu je već prevaziđena. O’Brajen se kao pravni saradnik na projektu bavio efemernim anahronizmom.

Ni rešenje za BiH, potpisano od domaće trojke, te međunarodno garantovano od predsednika i premijera velikih sila, nije potpisano u Dejtonu, nego u Parizu, ali sporazum svi zovu Dejtonski. Analogno ni Holbruk nije bio autor Dejtonskog sporazuma, ali će ostati zapamćen kao njegovo delo, iako nije bio kreator Dejtona, nego glavni pregovarač, što je bio teži i važniji posao od pisanja osnovnog teksta i 10 aneksa. Bilo je važno da sporazum bude američki, da bude kreiran u SAD, da glavni autor bude Amerikanac, da Amerika uvek i u svemu bude glavna. A onda spektakularan premet preko glave!

Ni godinu dana pošto je slavlje zbog „najvećeg međunarodno-političkog uspeha SAD posle Drugog svjetskog rata” i Klintonovog drugog predsedničkog mandata okončano, počelo je sistematsko potkopavanje Dejtonskog sporazuma. „Doneo je mir ali ne i političko rešenje”, „nefunkcionalan i preskup” „Bonska ovlašćenja v. p.”, „neophodne ustavne reforme”, „nije važno slovo nego duh”, itd. U jedan mah su čak lansirali priču da je original sporazuma izgubljen kako bi mogli da izmišljaju šta u njemu piše. Najzad, ispostavilo se da je sam Holbruk šapnuo Izetbegoviću na uho da potpiše, a da će docnijom revizijom Dejtona biti ukinuta RS. Hilari Klinton je kao Obamina državna sekretarka i godinama kasnije apelovala da se „SAD vrate nezavršenim poslovima u Bosni”. U Sarajevu su sekundirali da je „Dejton ludačka košulja za Bošnjake”.

Ko je na kraju zaslužan da Dejtonski sporazum odavno nije zaboravljen kao mrtvo slovo na papiru do koga niko ne drži? Iako ga nije ni pravio, ni potpisivao, ni garantovao, Dodik je gotovo jedini koji, uprkos svima njima, decenijama hrabro i vešto brani ovu obmanu zbog koje su se Amerikanci ugrizli za jezik. Podrška Srbije podrazumeva se i kada nije baš izričita, ali maligni Lavrov u svakoj prilici ponavlja: „Dejtonski sporazum i Rezolucija 1244”. Ona „ukradena ukrajinska ikona” trebalo je da bude Dodikov mit o Lavrovu i osnova prijave Interpolu zbog korupcije. „Crvena poternica zbog udruženog kriminalnog poduhvata!”

Potom im je Dodik ponudio alternativu: (izvorni) Dejton ili mirni razlaz, pa su mu poslali lažnog v. p. da ga izvede pred sud i Srpskoj uzme reke, šume, zemljište i ostala javna dobra. Zaboravili su da pored vode i zemlje Srbima oduzmu i vazduh. A onda je stigao koautor O’Brajen i dao „autentično” tumačenje Dejtona: „SAD podržava Šmita, javna imovina Srpske pripada BiH, stranci ostaju u Ustavnom sudu.” Prećutao je da je „nezavisnom” sudu BiH izdiktirao presudu za Dodika o zabrani političkog delovanja. Vučić je to sažeto opisao: „Pravosudni cirkus u Sarajevu”, ali šta ćemo ako cirkuske zveri podivljaju, iskoče iz kaveza i nasrnu na ukrotitelja. Narod u Srpskoj se izjasnio već povodom prvog ročišta. Neka se „matica” i „majka” pripreme da brane svoje potpise na Dejtonskom sporazumu, jer u Sarajevu žure sa presudom: uhapsili su predsednika suda, sudije beže u prevremene penzije, sada su našli nepristrasnog sudiju Muslimanku koja se oružjem borila protiv Srpske.

(politika.rs)