Žena mog prijatelja

Piše: Đorđe Telebak

Žena mog prijatelja puni mi glavu.

Kaže mi, tako, eto, da je u Titovom samoupravnom socijalizmu bilo sve med i mleko. Pa poče da mi nabraja. Besplatno školovanje. Zdravstvena zaštita. Besplatno letovanje u zgradi koju bi firma kupila za svoje radnike, negde na jadranskoj obali. Kirija za društveni stan „prava sadaka” u poređenju sa današnjim uslovima. Nema te sile koja je mogla da te izbaci na ulicu i da ostaneš bez posla. Sindikat je na tvojoj strani. Direktoru nisi opsovao majku na radnom mestu. A i da jesi, ne može ti niko ništa. Jaki sindikat je na tvojoj strani. Čak, eto, ni Mitar Mirić ne može ti ništa.

I sve tako, blago meni, do penzije.

Mogu li sad ovih šest državica sa vlastitim ambasadama rasutim po celom svetu, da nađu neki svoj interes i ujedine se, sad, u konfederaciju? Dve su u EU, Slovenija i Hrvatska. A ostalih četiri su u čekaonici, kao kod zubara. Da li bi bila moguća takva konfederacija na našem brdovitom Balkanu? Svaka republika ima svoj glavni grad. Da li bi se glavni grad ove konfederacije zvao Jugoslavija, kao u Brazilu, Brazilija?

Devize nakon turističke sezone na hrvatskoj obali Jadrana idu u Zagreb. Sa crnogorskog dela obale, u kasu u Podgorici. Neum u BiH je malecki da bi pričali o devizama. Kako bi to išlo kad bi se razbarušeni i prgavi Balkanci našli ponovo zajedno, ovog puta u konfederaciji?

Da li bi slavna Džajićeva Crvena zvezda ponovo igrala protiv zagrebačkih plavih, Dinama, i sarajevskog Željezničara, a ne kao do sada tavoreći u srpskoj Super ligi i igrajući protiv sve opasnijeg Čukaričkog?

Žena mog prijatelja sve zna. Nema ništa da ne zna. Veli mi, da bi balkanska konfederacija garantovano štimala. Čak i u ekonomskom pogledu. Ali pod uslovom da nijedna od država te konfederacije ni slučajno drugima ne izigrava šefa, niti da pokuša da dominira. U tom slučaju, kaže, ništa ne bi išlo. Jer na Balkanu niko ne voli da mu tamo neko šefuje, nego smo svi jednaki.

Da li bi nas Brisel i njegov EU prihvatio kao balkansku konfederaciju? Ili bi pak briselski činovnici rekli da tako nešto nikako ne ide, budući da su Slovenija i Hrvatska već u EU, a sve ostale državice sa zapadnog Balkana će „jednog lepog dana”, a možda čak i pre tog lepog dana, biti primljene u EU. Odrednica kad će biti primljene u EU je, dakle, taj (pre)lepi dan.

–  Sve bi to bilo moguće da mi nismo takvi kakvi smo – opet će žena mog prijatelja. Egoisti smo da nam nema ravnih. A uz to i nacionalisti koji tvrde da među našim narodima postoje i jezičke barijere, a ne samo religijske i ostale. Vele da „što” i „šta” u jeziku našem svakidašnjem, nikako nije isto. Jedni su štokavci, a drugi, opet, štakavci. A da pritom i ne pominjemo onu francusku reč trotoar (le trotoir) i onu drugu – nogostup. Trotoar, nikako nije nogostup. I – tačka. Definitivno.

Noćas sam sanjao da vozim “stojadina” ili “stojanku” 101, sa UU registarskom tablicom. Prolazim, eto, kroz Austriju nekim lokalnim putem noću i stalno mi automobili iza mene ablenduju. Onda i trube, mada je to bilo noću. Ali, takvi su „jugosi”. I noću trube.

Onda me jedan auto pretiče. Saputnik u tom autu otvara prozor i viče mi koliko ga grlo nosi: „Jarane, gdje si pošo? “Ješta mai, dole, u našoj Jugi?”

„Mane štani”, kažem, i smanjih brzinu da ga bolje čujem.

Sad smo, eto, svi razbacani po vasceloj zemaljskoj kugli. Ona raja s kojom sam išao u gimnaziju, na fakultet, s kojima sam se družio, šalju mi poruke preko „Fejsbuka” i „Instagrama”. Kažu mi da su sa zdravljem dobro, što i meni žele. „Zdrav duh u zdravom telu.” Samo što ih, kažu, ubi vraška nostalgija u tuđini.

Vele mi, ovih dana, da je bivši fudbaler iz Srbije, i maher za ubaciti loptu u mrežu, Savo Milošević, imenovan za trenera fudbalske reprezentacije Bosne i Hercegovine, a da je Mehi Kodri naglo uručen otkaz. Pitam se, koliko će dugo Savo ostati na čelu fudbalske reprezentacije BiH? Biće do prve jače okuke. Ipak, tešim se, reklo bi se da će u slučaju Save Miloševića stvari ići dobrim, nenacionalističkim tokom.

– Idu stvari dobrim tokom, idu – kaže mi žena mog prijatelja. Idu, polako. Lagano. Laganice. Sve će doći na svoje mesto. Takav je naš Balkan, zar nije?

Da budem jasan i pošten. Ovde je, zapravo, reč o ženi mog prijatelja iz one davne i divne melodije „La fem de mon ami” (Žena mog prijatelja), koju je s velikim uspehom pevao Alžirac, koji je potražio sreću u Francuskoj, Enriko Masijas. Onaj Masijas naše mladosti što peva i setnu pesmu „Solenzara”, koju je komponovao Dominik Marfisi sa Korzike, onaj što je trbuhom za kruhom došao u Francusku, a celo vreme pateći za svojom rodnom Korzikom.

A „Žena mog prijatelja”, šta bi s njom? Na internetu nije uvrštena među najbolje pesme koje peva Enriko Masijas. U Jugoslaviji je nekad bila među najpopularnijim. A samo se to i pika, zar ne?

Žena mog prijatelja…

(Politika.rs)