Meka moć Aleksandre Prijović

PIŠE: Aleksandar Apostolovski

Izgled joj je sličan Svetlani Ceci Ražnatović iz rane mladosti, s mnogo manje intervencija hirurškog noža, ali dovoljno da se primete suptilne intervencije. Jer, kakav je to status regionalne narodnjačke zvezde ako se na njenom licu ne vide ostaci ubrizganih hemijskih supstanci i silikonske usne, ali ne vulgarno napumpane na nekoliko atmosfera, kao kod vulkanizera za kamionske gume, već diskretno, kako bi se tek nagovestilo da je boravila u nekoj od elitnih klinika za plastičnu hirurgiju.

Glas joj je takođe sličan Cecinom, ali bez karakteristične promuklosti. Ten joj je takođe sličan srpskoj majci i hrvatskoj maćehi, kako udovicu Željka Ražnatovića Arkana nazivaju posetioci jeftinih kafana ili pompeznih noćnih klubova ispred kojih stoji straža nabildovanih i istetoviranih ćelavaca.

Pesme su joj sasvim solidne, ali bez izrazitog hita koji će se pevati za deset, pedeset ili sto godina, kao što su to stvari Lepe Lukić, Ane Bekute, Nade Obrić ili Nade Topčagić… Ceca i Brena se podrazumevaju, njih forsiraju Nikola Jokić i Luka Dončić po NBA dvoranama.

To da pesme Aleksandre Prijović nisu naročiti hitovi kaže moja nesavršena Eustahijeva tuba, ali koga to uopšte zanima kada je čitava Hrvatska pod štiklama dugonoge dvadesetosmogodišnje Aleksandre Prijović. Prodavši i peti koncert u Areni Zagreb, posle tri napunjene u Beogradu, a čeka je i Sarajevo, lepa Aleksandra napravila je takvu regionalnu histeriju da su počeli da je izučavaju na zagrebačkom ekonomskom fakultetu, dospela je u centralne dnevnike hrvatskih televizija i mobilisala čitave timove muzičkih kritičara, sociologa, uz sadejstvo Džibonija, Tončija Huljića i ostalih velikih kantautora.

Stari dobri Tonči, tvorac sjajne splitske pop grupe „Magazin”, nadrljao je jer je rekao da se nije baš naslušao Aleksandrinih pesama. Zamalo da ga ovde zbog toga proglase za ustašu, iako je Huljić na splitskom festivalu uoči raspada Jugoslavije pokušao da spoji „Magazin” i Miroslava Ilića, što se nije naročito dopalo organizatorima koji su u vazduhu osetili da će se uskoro na političkoj bini čuti hrapavi, ženskasti glas generalisimusa Franje Tuđmana. Tonči Huljić je napravio toliko hitova da je još u ono prastaro vreme proročki prevideo budućnost melodijske fuzije dalmatinskog popa i šumadijskog narodnog melosa koji oličava Slavuj iz Mrčajevaca.

Pogodio je pravo u centar jer je njegovo uvce naštimovano da oseti velike stvari. Želeo je da stvori novi žanr, ali ne ilegalno, već na velikoj bini splitskog festivala lakih nota, spajajući vrhunsku srpsku folk muziku i sladunjavi, dozlaboga pevljivi hrvatski pop. Kako mu je pokušaj propao, svako je otišao na svoju muzičku stranu.

Međutim, muzički jugoslovenski integralizam već je stvoren u doba Mile Planinc, koja se popela na pijadestal prve žene predsednice Saveznog izvršnog veća. Razumela je Milka, inače hrvatski kadar u federalnim organima, da će biti zapamćena kao epizodista u epohi Lepe Brene, koja je posle smrti maršala, svojim detinjastim hitovima, u bendu „Slatki greh”, pevala po notama harmonikaša Saše Popovića.

U crnoj rupi posttitovskog doba Brena je svojom visinom i oblinama omađijala jugoslovensku radničku klasu koja je bila u desetogodišnjoj žalosti za Brozom, a potom i Bobu Živojinovića. Posle građanskog rata, zajedno s kumom muzičkog opakog narodnjačkog biznisa Sašom Popovićem, ona nije klonula, već je stvorila megakorporaciju „Grand produkcija”.

Savez komunista je ostao bez članova, JNA je ostala bez vojnika, Subnor bez boraca, Skoj bez napredne omladine. Samo se članstvo „Grand produkcije” mobilisalo i širilo, postavši daleko brojnije od vojski i paravojski na svim stranama.

Saša Popović, direktor „Grand produkcije”, ustao je tog nedeljnog jutra 2007. godine, svestan da je ušao u ideološku pustolovinu iz koje više nema povratka. Komesar turbo-narodnjaka postao je vlasnik licence srpskog mejnstrima. Kao vrhovni poglavar i propovednik svih srpskih staleža, čiji je životni projekat „Zvezde granda” – finalno veče, hipnotisano posmatralo 80 odsto nacije, konačno je mogao da svetu objavi vest: turbo-folk je mrtav! Da li je bilo preživelih? I te kako!

Među devojčicama i dečacima koji su dolazili iz svih krajeva Jugoslavije narednih i svih budućih godina bila je i Aleksandra Prijović, s biografijom tipa Pepeljuga. Srpkinja iz Hrvatske, odrasla u Belom Manastiru, došla je na audiciju za mlade pevačice, srpski koledž za uspeh na društvenoj lestvici, moćniji od Harvarda i Oksforda zajedno. Pevaj ćerko ono što narod traži, deviza je muzičkog i produkcijskog genija Saleta, koji je umeo savršeno da prepozna koje će dete puniti stadione, hale i arene.

Među njima je bila lepa Aleksandra. Kada se u nju zagledao Filip Živojinović, sin Bobe Živojinovića iz prvog braka, a potom se venčalo dvoje mladih, Aleksandra je, kao snaja Lepe Brene, dobila svu logističku podršku. Pokrenuta je mašinerija turbo-popa, novog muzičkog pravca koji je izbacio višak harmonike, arlaukanja i istočnjački melosa, od Irana do Avganistana. Angažovan je vrhunski tekstopisac i kompozitor Dragan Brajović Braja i projekat novog muzičkog integralizma je pokrenut. Hrvati inače otkidaju na cajke, kako nazivaju narodnjake, ali pesme Aleksandre Prijović su tipične pop stvari koje tek u vokalnim elementima ostavljaju prizvuk folka, kao trag svilenkastog konca za sobom.

Aleksandra Prijović nije najbolji muzički proizvod novog muzičkog pravca, srpskog turbo-popa, ali jeste najsavršeniji. Fahreta Jahić to nabolje zna, jer je za osvajanje regiona potrebna ne samo melodijska i produkcijska strategija već nešto mnogo više od toga – ideologija. Aleksandra je odmah izjavila da je pevačica svih, a ne samo srpska pevačica. Nastala je oko toga uobičajena srpsko-hrvatska šorka, što je tek usijalo tržište i oduševilo tapkaroše, a Aleksandra je odmah pojasnila da se sjajno oseća u svim republikama bivše Juge, koju upravo osvaja. Ono što su znali Brena i Sale preneli su na Aleksandru Prijović. Muzika ne poznaje granice. Naročito ne avnojevske.

Ako hrvatski desničari pod štiklama zgodne Aleksandre Prijović osećaju kako ih je okupirala srpska meka moć, tek su delimično u pravu. Beograd je jedini istinski balkanski megalopolis i u njemu započinju sve šeme i svi poslovi, a onda se razrađuju po parčićima bivše Jugoslavije. Ovde sve počinje i sve se završava. Nije li, uostalom, Dino Merlin toliko puta napunio Beogradsku arenu, da su ovdašnji desničari isekli vene slušajući: „Moj je život Švicarska”.

Hrvatski odbrambeni štit je ipak proradio. I nadrljao je najneviniji. Zove se Saša Kovačević i uz Željka Joksimovića i Vladu Georgijeva je najzapaženiji srpski pop pevač. Izvinite, braćo Crnogorci, ali Barba se tako oseća. Saši Kovačeviću je otkazan nastup u sali za venčanja u Bibinjama zbog protesta meštana. Gde će biti meštani Bibinja, sve sam domoljub do domoljuba? Naravno, na koncertu Aleksandre Prijović. Ideologija njene meke moći je večna, sa sloganom: Uzmi lovu, sestro!

Odličan naslov za njen novi hit.

(politika.rs)

Koja je tvoja reakcija?

0% Srećno

0% Ravnodušno

0% Zabavno

0% Smiješno

0% Bijesno

0% Tužno