BiH, primjer višestrukog dramatičnog stresa

PIŠE: Nenad Kecmanović

Ima jedna neobična pojava u Bošnjaka. I nacionalističko-verske stranke, poput SDA, jednako kao i anacionalne ili multinacionalne tvrde da predstavljaju sve građane BiH i zalažu se za građansko društvo i građansku državu. A kada ih pitate gde su vam ti građani, „deder uprite prstom”, ispostavi se sve go musliman Bošnjak, i poneki Željko i Bogić.

Uostalom, kada ljude bilo gde u svetu upitate šta su, odgovoriće vam isprve: Ja sam Slovenac, Mađar, Nemac, Japanac itd. Niko neće reći „Ja sam građanin”. Neće čak ni aktivista civilnog sektora, iako nacionalnu identifikaciju poistovećuje sa primitivizmom, fašizmom, kritikuje „nacionalne torove”. To će reći da nacionalno identifikovane negrađane izjednačuju sa sitnom marvom, a baš je tolerancija jedan od osnovnih atributa građanstva.

Kao da su preskočili lekciju iz istorije da su i građanstvo i nacionalizam blizanci rođeni u Velikoj francuskoj revoluciji. Tokom dalje istorije razvijali su se u uzajamnoj konkurenciji i sve moderne političke zajednice građanstvo ili nacionalizam imaju kao osnov. Danas skoro da nema građanina koji se ne oseća kao pripadnik nacije, i ne stavlja nacionalni identitet kao primarni. Ako dođu u koliziju, pobeđuje nacionalno. Nacionalna država je nastala rušenjem feudalnih međa radi ekonomskih interesa nastupajuće buržoazije ili kao sveprisutni Levijatan (Hobs), ili kao minimalna noćobdija, sa neotuđivim individualnim pravima i slobodama (Lok). Bila je, zatim, faza „socijalne države blagostanja za sve”, koja je progresivnim oporezivanjem korigovala efekte profitno nezajažljivog kapitala.

A onda su Tačerova i Regan preskupu državu velikih socijalnih davanja zamenili raspojasanim mehanizmom tržišta, te izvornu ideologiju građanstva – liberalizam, zamenili surovim neoliberalizmom. Posle pada Berlinskog zida taj pljačkaški kapitalizam je globalizovan putem tranzicije ekssocijalističkih zemalja. Lokalne privrede su stavljene u zavisnost multikorporacija, a države u vazalni status. Globalno širenje demokratiju je od vladavine naroda pervertiralo u vladavinu američkog naroda. A zaštitu ljudskih prava svelo na zaštitu prava američkih građana u inostranstvu.

BiH je bila primer višestrukog dramatičnog stresa: raspad države (SFRJ), višenacionalna zajednica bez dve trećine većine, tri naroda sa različitim vizijama budućnosti zemlje, teritorijalno-etnička izmešanost, spolja indukovan građanski rat na nacionalno-verskoj osnovi, ekonomska i politička tranzicija, tanke predsocijalističke građanske tradicije. I sve uporedo.

Srbi, znatno manje Hrvati, za KundK aneksije i Kraljevine SHS razvili su nukleus građanske klase u većim gradovima (trgovina, bankarstvo, sitna proizvodnja). Ali ono što su im komšije Hrvati i „njihovo cveće” oteli za vreme NDH, socijalizam im je nacionalizovao. Muslimani, kao još „nenacija”, agrarnom reformom su izgubili begovski zemljoposed („jedan od 11 genocida”), nisu tek imali gotovo nikakve predsocijalističke građanske tradicije. Moglo bi se reći da su preskočili tu fazu u istorijskom razvoju, a nema građanstva bez istorije građanstva. Otkud onda baš njima opsesivno građanstvo?

Presudan je bio susret Izetbegovića i Cimermana. Kada mu je ambasador tada jedine supersile predočio da SAD neće podržati fildžan Muslimaniju, jer nije u skladu sa američkim sistemom vrednosti, nego jedino celovitu građansku, multikulturnu, demokratsku BiH sinulo mu je. Umesto da „uzme onoliko Bosne koliko muslimani mogu prosperitetno kontrolisati” i pretvori je u džamahiriju, mogao bi uz pomoć jedine supersile od cele BiH da napravi Islamistan i vrati zlatno doba turskog vakta kad je sva Bosna bila begovska zemlja. Vizionar šerijatske države se preko noći preodenuo u lidera svih Bosanaca i Hercegovaca. Međutim, Amerikanac mu nije uskratio parče Bosne da bi mu je dao celu, nego da mu ne bi dao ništa, osim „nedovršenih poslova u Bosni”. Bar u Dejtonu mu je moralo postati jasno da je Klinton bombardovao Srbe da bi ih sveo sa 75 odsto na 49 odsto teritorije, a njima dao 25 odsto i smestio ih u zajednički entitet sa Hrvatima. Lordu Ovenu su na polasku u BiH rekli da sve može, samo „muslimani ne smeju ostati sami”.

Titulisali su Aliju i kao lidera cele građanske BiH i istovremeno nacionalnog lidera Bošnjaka, ali kada god su ozbiljno pregovarali (Lisabon, Ženeva, Dejton), nisu zvali članove tronacionalnog Predsedništva BiH nego lidere tri nacionalna pokreta. U Dejtonu sa Alijom nisu bili Pejanović i Kljujić , nego Silajdžić, naspram Slobe i Krajišnika, Franje i Zubaka.

I sam Alija se potkraj rata prisetio da „borci ABiH ne ginu za apstraktnu ideju Bosne, koju neće ni Srbi ni Hrvati, nego za opstanak bošnjačkog naroda”. Ali, badava, za Alijom su se svi „ufurali u furku” o građanskoj državi, o građanskom društvu te i dan-danas veruju da su građani i šilju apele imperiji u Vašington, a kod kuće praktikuju nacionalizam unitarnog tipa.

Zašto? Zato što predstavničku demokratiju svode na jedan čovek – jedan glas iliti dominaciju najbrojnijih, iako je još Dž. St. Mil upozorio da većinska demokratija u višenacionalnim zajednicama vodi u teror većine. Zato danas postoji pravilo: za nacionalne države (2/3 jedne nacije) – većinski izborni sistem, a za višenacionalne – konsocijacija sa jakim autonomijama i pravom veta u slaboj centralnoj vlasti. Primeri Švajcarske i Belgije svedoče da konsocijacija nije prepreka ni ekonomskom ni razvoju građanskog društva.

U Dejtonu je od BiH napravljena teritorijalno-etnička konsocijacija i odgovarajuća institucionalna struktura (demokratski ustav, višestranačje, pošteni i fer izbori). Protektorat u figuri visokog predstavnika (v. p.) trebalo je, prema Dejtonu, da tokom 10 godina „savetima, ohrabrivanjem, usmeravanjem…” sve obavi. Ispostavilo se da to neće ići planiranom dinamikom, pa je već davni v. p. Vestendorp dobio diktatorska bonska ovlašćenja. Petrič, Ešdaun i drugi su neprestanim institucionalnim intervencijama menjali, kršili i dopunjavali ustav, pa ga više nisu poštovali ni domaći akteri. U čemu je bio problem ?

Prema vodećem tranzitologu Ralfu Darendorfu, za kreiranje i uhodavanje institucionalnih promena u postkomunističkim zemljama bilo je dovoljno šest godina, ali za građansko društvo kao zajednicu građana bila je neophodna građanska politička kultura, za koju je isti autor predvideo najmanje 60 godina. Imao je u vidu Češku, Mađarsku, Slovačku i druge sa bogatom građanskom tradicijom od pre socijalizma, koja u BiH nije postojala. Najmanje kod muslimana, koji su tokom tranzicije tek dovršavali nacionalno formiranje (ime, jezik, institucije, simboli, osnivačka žrtva).

Nacionalizmu ne treba sila da bi integrisao društvo, nacionalno jedinstvo dolazi spontano, organski, na osnovu familijarnih osećaja bliskosti i pripadnosti. Samolepkom, a ne valjkom. Da bi jedno društvo bilo građansko ili nacionalno, potrebno je da se uskladi razvoj odgovarajućih istorijskih, institucionalnih i kulturnih elemenata. Samolepkom odozdo, a ne valjkom odozgo. A protektorat je uzaludno pokušavao da nasiljem institucija savlada otpor društva, istorije te političke kulture. Otpor tradicije, vere, jezika, običaja, mitova, kolektivnih sećanja i osećanja, te obrazaca ponašanja čitavih naroda.

Građanstvo podrazumeva toleranciju, poverenje, slobodu, udruživanje, ali ima naličje u pohlepi, sebičnosti, egoizmu. Globalizacijom je iscrpio svoje unutrašnje istorijske potencijale i već živimo u višepolarnom svetu otpora nacionalnih političkih kultura i resuverenizacije nacionalnih država. Muslimani su 60-ih „zakasnili da budu narod, a preuranili da budu nacija”, a sada su „Bošnjaci zakasnili da budu nacija, a preuranili da budu građani”.

(politika.rs)