Fetiš berzanskog kapitalizma: Strah od sloma
PIŠE: Branko Milanović
Činjenica da je važnost berze postala toliko nesrazmerna (u poređenju sa ulogom koju igra u stvarnom životu), i fetišizovana ne samo od strane desnice i centra, već čak i levice, pokazuje duboku nedoslednost ideja o prevazilaženju kapitalizma.
Najnovija previranja na berzi, izazvana nepromišljenom politikom Donalda Trampa da nametne carine celom svetu, pokrenula su jedno legitimno pitanje: kako treba da se odnosimo prema padovima i slomovima na berzi? Ovo pitanje se postavlja bez obzira na lanac odluka i događaja koji su nedavno doveli do pada akcija.
Nije teško razumeti zašto su pripadnici kapitalističke klase i desničarske elite užasnuti ovakvim događajima. To je očigledno iz reakcija think-tank-ova i mejnstrim medija. Ovo su kataklizmični događaji za njih. Njihovi stavovi se zasnivaju na dva principa: smanjiti za sebe poreske stope i uvećati bogatstvo rastom vrednosti svog kapitala. Dakle, potpuno je logično zašto bi oni trebalo da budu ogorčeni padovima na berzi.
Ali, postavlja se pitanje zašto bi levica bila protiv toga? I ne samo to: na prvi pogled svi argumenti vode ka zaključku da bi levica trebalo da se padovima na berzi raduje. Najpre zbog toga što pad tržišta akcija čini nejednakost bogatstva manje dramatičnim. Ovo je empirijski tačno; ali je i očigledno iz analogije suprotnih kretanja, kao kada je nedavni skok na berzama stvorio nečuvenu kapitalnu dobit mnogim plutokratama, uključujući Ilona Maska čije je bogatstvo poraslo sa nekih 200 na 400 milijardi dolara.
Ova epizoda je navela mnoge levičarske ekonomiste i Oksfam, međunarodno udruženje koje se bavi problemom nejednakosti, da koncentraciju globalnog bogatstva ilustruju slikom na kojoj grupa milijardera koja bi napunila mali autobus poseduje onoliko bogatstva koliko i preostalih osam milijardi ljudi.
Ko profitira?
Ali sada se dešava nešto suprotno. Po analogiji, očekivalo bi se da će trenutni padovi na berzi, koji su procentualno više pogodili bogate, biti dobrodošli jer smanjuju nejednakost. Sada bi za milijardere, koristeći Oksfamovu metaforu, bio potreban veći autobus.
Drugo, mnoge novije levičarske politike zagovaraju oporezivanje pojedinaca sa velikim bogatstvom, a čak se pojavila ideja da svako čije bogatstvo prelazi milijardu dolara treba da bude oporezovan celokupnim preostalim viškom od tog iznosa, tj. konfiskacijom celokupnog bogatstva iznad te jedne milijarde dolara. Ovo daje dodatnu podršku tezi da su krahovi na berzi dobri. Umesto da država oporezuje superbogate kapitaliste, oni sami, delovanjem njihovog tržišta, treba da sebi nanesu taj bol.
Levica ne žali zbog padova koliko desnica, ali joj očigledno nije prijatno
Postoji i treći razlog koji ide u prilog ovom stavu. Oko 60 odsto Amerikanaca, kao i ljudi u drugim razvijenim zemljama, nemaju nikakav prihod od imovine (vidi grafikon dole; podaci su uzeti iz reprezentativnih nacionalnih anketa).
Prema tome, samo 40 odsto Amerikanaca ima neki prihod od imovine, dok je u većini zemalja u razvoju taj udeo između tri i sedam odsto (npr. u Peruu je četiri odsto, u Kolumbiji sedam odsto itd). Ako bismo sabrali sve ljude širom sveta, malo je verovatno da bismo našli više od 10 odsto (a verovatno samo pet) onih koji imaju ikakav pozitivan prihod od finansijske imovine. Dakle, ono što ne pogađa 90 do 95 odsto svetske populacije možda je malo preuveličano od strane mejnstrim medija čiji vlasnici i ključni kupci pripadaju bogatima? Vrlo je moguće da je tako.
Idemo dalje. Prihodi od finansijske imovine, čak i među onih pet do deset odsto svetske populacije, i 40 odsto Amerikanaca koji ih imaju, izraženo su na strani bogatih. Nejednakost finansijskih prihoda nije kao nejednakost prihoda od rada. Mnogo je veća. Na primer, Gini indeks, koji meri nejednakost prihoda od rada (pre oporezivanja) u Sjedinjenim Državama je obično oko 0,55; Gini indeks kapitalnih prihoda je iznad 0,9. Isto važi za skoro svaku zemlju na svetu.
Prihod od finansijske imovine je kao bogatstvo: nesrazmerno ga primaju oni na samom vrhu raspodele. U Sjedinjenim Državama oko 90 odsto svih različitih finansijskih instrumenata i sredstava poseduje samo 10 odsto najbogatijih Amerikanaca (videti knjigu Eda Volfa Vek bogatstva u Americi i studiju Kuna, Šularika i Stajns Prihod i nejednakost bogatstva u Americi 1949-2016). Stoga tvrdnja da 40 odsto Amerikanaca ima neki prihod od finansijske imovine donekle obmanjuje, pošto većina njih ima vrlo malo od toga – a samo nekolicini pripada gargantuovski udeo. Što znači da bi trebalo da budemo još manje zabrinuti ako berza krene nizbrdo.
Dakle, da rezimiramo: postoje tri razloga da se pozdravi pad na berzi: on smanjuje nejednakost u bogatstvu tako što smanjuje bogatstvo na samom vrhu; ne utiče na prihode većine ljudi (60 odsto Amerikanaca i 90-95 odsto ljudi u svetu); među onima koji su pogođeni najviše gubi crème de la crème.
Penziono pitanje
Međutim, to nije ono što vidimo u stvarnom životu. Levica ne žali zbog padova koliko desnica, ali joj očigledno nije prijatno. Postoje dva razloga koja se generalno navode zbog kojih nema radovanja slomu berze.
Prvi argument kaže da, iako je tačno da 60 odsto Amerikanaca nema nikakav prihod od kapitala, neki od njih imaju sredstva u penzionim fondovima tipa IRA ili 401(k). Ovim finansijskim instrumentima može se pristupiti samo pod određenim uslovima (kao što su starost i hitni slučajevi), ali tokom faze akumulacije im se ne pristupa i stoga se ne prikazuju u godišnjim prihodima.
Ali, oni će biti značajni u budućnosti. Ljudi koji imaju takve instrumente i nisu milioneri, u slučaju pada berze doživeće umanjenje svoje imovine. Oni neće imati pad prihoda samo zato što sada iz tog fonda ne dobijaju ništa. Ali bi mogli imati prihod niži od očekivanog tek kada pristupe tim fondovima, možda za tri, pet ili 30 godina. Ako ova finansijska imovina ostane na niskoj vrednosti, njihov budući prihod biće manji.
Ali budući tok prihoda je uvek rezultat mnogih nepredviđenih situacija, a jedna od njih je učinak tržišta akcija; ljudi koji imaju penzione planove tipa PAYG (Pay-As-You-Go), u kojima cami određuju način i visinu ulaganja, više ne mogu da budu sigurni da će kada odu u penziju dobiti sve što su uložili.
Mnogo će zavisiti od situacije na tržištu rada i da li ima dovoljno tekućih prihoda za isplatu penzija. Shodno tome, ako pad berze potraje, vlasnici penzionih fondova će u budućnosti primati manje prihode. (Dodatno, kada u bilo kojoj godini uključimo prihod od privatnih penzija kao deo prihoda od finansijske imovine, učešće penzionih fondova ne čini nikakvu razliku jer oni koji ih primaju već se nalaze među 40 odsto onih koji imaju prihod od finansijske imovine različit od nule.)
Nije tačno to da kapitalistički sistem mora da podrazumeva dominantnu ulogu berze
Drugi argument je da pad na berzi prethodi povlačenju investitora, jer se njihova očekivanja budućeg profita smanjuju, pa samim tim i investicije, a na kraju će i zaposlenost biti niža. Kapitalisti bi se upustili u neku vrstu „štrajka kapitala“. Ali ako je tačno da će svaki pad bogatstva među najbogatijim ljudima na kraju dovesti do recesije i niže zaposlenosti, po kojoj osnovi zagovaramo oporezivanje veoma bogatih pojedinaca?
Zar oni ne bi, ako bi bili oporezovani, smanjili svoje investicije na isti način na koji ih smanjuju kada berza ne funkcioniše? Shodno tome, da bismo bili dosledni, trebalo bi da prestanemo da zagovaramo veće poreske stope za bogate jer bi takvi porezi imali štetan uticaj na buduće zapošljavanje i plate radnika. Ovo je upravo desničarski argument koji je levica prećutno prihvatila – ali to važi samo za pad berzi, ne i za poreze.
Prevazići kapitalizam?
Treća linija odbrane berzi je možda najintrigantnija. Ima ideološki element. Činjenica da je važnost berze postala toliko nesrazmerna (u poređenju sa ulogom koju igra u stvarnom životu), i fetišizovana ne samo od strane desnice i centra, već čak i levice, pokazuje dublju nedoslednost ideja koje neki neguju o prevazilaženju kapitalizma i nemoć da se misli dalje od berze.
Kako će kapitalizam biti prevaziđen ako se ne može prevazići berza i ako se ne mogu ni zamisliti drugačiji sistemi kapitalizma (a kamoli nekapitalizma) koji se ne oslanjaju na berzu za alokaciju uloženih sredstava? Postoji kapitalistički model gde kreditiranje klijenata uglavnom obavljaju komercijalne banke. Berza tu igra mnogo manju ulogu. Postoji i model samofinansiranja gde kompanije ne dele dividende, već većinu svog profita koriste za investiranje. To je ono što kineska državna preduzeća rade poslednjih 40 godina.
Postoji čak i treći model gde je država ta koja mnogo ulaže. Marijana Macukato je pokazala da čak i u Sjedinjenim Državama mnoga ključna tehnološka dostignuća (naročito u IT industriji) duguju svoje postojanje državnim ulaganjima. Dakle, nije tačno da kapitalistički sistem mora da podrazumeva dominantnu ulogu berze. Još bizarnije je verovati da kapitalizam nije „prirodni“, već istorijski sistem koji treba prevazići, a onda se spotaknuti na prvom koraku kada se postavi pitanje zašto bi levica bila zabrinuta zbog cene akcija bogataša.
PS: Raspodela prihoda od finansijskih sredstava (uključujući privatne penzije) u SAD 2022. izgleda ovako: 59 odsto domaćinstava ima manje od 100 dolara godišnje po osobi. Medijana je 22 dolara godišnje (tj. manje od dva dolara mesečno). Onih jedan odsto u vrhu imaju u proseku 122.000 dolara po osobi godišnje. Dakle, kada ste zabrinuti zbog prilika na berzi, brinete o ovoj konkretnoj distribuciji. (Izračunato prema luksemburškoj anketi o prihodima, na osnovu ankete o trenutnoj populaciji SAD iz 2022.)
PPS: Možda je trebalo da pomenem jednu očiglednu i dobro poznatu razliku između (fiktivne) finansijske i stvarne imovine. „Gubitak“ bogatstva koji nastaje kada berza padne dešava se prosto usled naše ponovne procene budućih izgleda. Ništa se stvarno nije promenilo, osim naših očekivanja. Ako uporedite, na primer, milijardu dolara takvih fiktivnih gubitaka sa uništenjem stvarne imovine vredne milijardu dolara – recimo, u razornom zemljotresu koji uništava zgrade – u tom slučaju prilično očigledno postoje stvarne posledice po dobrobit ljudi: hiljade njih postaju beskućnici. To je velika razlika.
Oznake: berza
