Između ZSO i Ohridskog sporazuma
Piše: Zoran Milivojević/Politika.rs
Posle nedavne intervencije trojke EU na najvišem nivou u Briselu u svojstvu posrednika, dijalog Beograd – Priština je ušao u najdelikatniju fazu s tim što je pozicija posrednika EU sada nedvosmislena konkretnim zalaganjem za potvrdu kosovske državnosti (de fakto priznanje). Političke poruke zapadnih predstavnika koje prate ovu intervenciju potvrđuju da je interes u zapadnim centrima moći (izbori u EU i SAD i vremenski okvir, globalni geopolitički kontekst i slično) da se stvar u kratkom roku okonča prihvatanjem činjenica sa pravnom podlogom koje bi omogućile potvrdu “kosovske državnost” i kako se poručuje, nesmetani pristup i zaokruženje evroatlanskih integracija “Kosova”. Ceo proces se sveo na dva pitanja: ZSO i “Ohridski sporazum” sa intencijom da se predstave kao recipročni interes strana u dijalogu i da prihvatanjem i opštom saglasnošću pregovarački proces uđe u završnu fazu.
Oko ZSO situacija je, bar kad je reč o Beogradu, čini se jasna. Definisana je Briselskim sporazumom iz 2013. i 2015. godine sa garancijama potpisnika dve strane i naročito EU, što mu daje kvalitet i obaveznost međunarodnopravnog karaktera. Srbija ga stoga s pravom smatra pravovaljanim i insistira na njegovoj primeni bez rezervi, jer je na snazi i primenjen u odredbama obaveznim za srpsku stranu, dok prištinska strana nije ispunila svoj deo obaveza formiranjem ZSO i nema nameru.
Posrednici svesni da bez toga kao prethodnog zaostalog pitanja, nije moguć proboj prema daljem suštinskom dijalogu, a uz uvažavanje prištinske strane, nude nova rešenja za ZSO koja toj strani idu u prilog, osporavanjem već njenog dogovorenog položaja i ovlašćenja. Novo pregovaranje o već davno prihvaćenim odredbama o ZSO, pored neprihvatljivosti osporavanja već prihvaćenog, otvara pitanje validnosti celine Briselskog sporazuma i posebno odredbi koje je Srbija ispunila. Najspornije je što posrednici ZSO nedvosmisleno razmatraju kao manjinsko pitanje Srba na „Kosovu” kao državi, a Beograd kao pitanje položaja Srba u njegovoj južnoj pokrajini u skladu sa Rezolucijom 1244 i podrazumevajućim unutrašnjim (Ustav) i međunarodnim pravom.
Kada je reč o “Ohridskom sporazumu”, on predstavlja evropski plan sa intencijom da prihvatanjem i primenom preraste u pravno obavezujući sporazum o normalizaciji odnosa Beograd‒Priština koji je jedan od uslova u pristupnim pregovorima Srbije sa EU. Nudi rešenje po “nemačkom” modelu čije prihvatanje znači upravo de fakto priznanje „Kosova”. Odredbe u tačkama 1, 2. i 4. o ravnopravnosti strana (bilateralni odnosi), garantovanom teritorijalnom integritetu („Kosovu”) u skladu sa Poveljom OUN, otvorenom pristupu (Kosova) sistemu UN, nemešanju u unutrašnje stvari, bez sumnje to potvrđuju, jer stvaraju uslove “Kosovu” za sticanje međunarodnopravnog subjektiviteta i kapaciteta da bude nosilac prava i obaveza u skladu sa važećim međunarodnopravnim poretkom.
Važno je podvući da način/iskaz priznanja (de fakto ili de jure, odnosno prećutno ili izričito), ima iste međunarodnopravne domete i ne dovodi u pitanje suštinu-priznanje. Svaki od njih ima pun formalni karakter u pogledu dejstva na međunarodnopravni i politički status subjekta koji se priznaje. Za Srbiju je stoga „Ohridski sporazum” u odredbama o de fakto priznanju neprihvatljiv. Rezerve koje je predsednik republike Vučić na to stavio još u Ohridu relevantne su i predstavljaju jasan stav Srbije u tretmanu sporazuma (neobavezujući) za dalji dijalog o normalizaciji. Pokušaji da se to relativizuje pritiscima uz ignorisanje suverenih i elementarnih prava (izjave predstavnika EU i SAD i ambasadora SAD u Prištini i Beogradu) da je samim činom razmatranja obezbeđena obaveznost primene, jasno ukazuju na interes da se Srbija slomi i prihvati (baš sada i odmah) priznanje “Kosova” po svaku cenu.
Pitanje je danas, dakle, gde smo sa dijalogom. Pritisci i ucene na Srbiju kao državu i narod neće dati rezultat. Pokušaji nametanja silom još manje. Raspoloženje koje je očigledno to najbolje ilustruje. Za racionalan pristup koji garantuje mir i stabilnost odgovor može biti, mišljenja sam, samo dijalog o političkom rešenju uz poštovanje dogovorenog i suverenih prava država i naroda koja su garantovana normama i standardima vladavine prava u univerzalnom smislu.
Oznake: Ohridski sporazum, ZSO
