Iznervirala se: Srpkinja poručuje gastarbajterima
Potičem iz sredine iz koje je većina ljudi „zapalila preko grane“ u potrazi za boljim i sigurnijim životom. Moji roditelji, sestra i ja imali smo tu (ne)sreću da ostanemo u Srbiji. S jedne strane, zavidim gastarbajterima koji ne moraju da brinu o tome da li će imati sredstava da prežive mjesec, a sa druge strane, drago mi je što nisam postala kao oni, bahata i površna.
Mislim da imam pravo da govorim o ovoj temi, jer sam okružena takvim ljudima, većina mojih rođaka živi u Francuskoj ili Švajcarskoj, i svake godine moram da trpim njihovo kukanje, jadikovanje i prenemaganje.
Kada dođu juli i avgust, moje selo se napuni ljudima koji decenijama žive preko grane. Ulice zauzmu bijesne limuzine, mi, „seljaci”, padnemo u drugi plan a naseljem se čuje strani, uglavnom francuski jezik.
To sam uvijek mrzila kod njih!
Kao klinka sam i htjela da se družim sa njima, da igramo košarku ili odbojku u školskom dvorištu ili vozimo bajs po selu, ali sam se uvijek ja osjećala kao stranac i gledala kao „tele u šarena vrata“ dok oni međusobno pričaju na meni nepoznatom jeziku. Uvijek sam mislila da me ogovaraju. Realno, viđali bismo se jednom godišnje i sa njima zaista nisam imala zajedničkih tema za razgovor.
Svake godine bi dolazili drugim kolima, na sebi bi imali sve firmirane stvari, najnovije patike i mobilne telefone. Na kilometar možete da skontante da su u pitanju gastarbajteri.
Kao što sam već napomenula, većina mojih rođaka živi u nekoj zemlji na zapadu. Priznajem, uvijek se jave kada dođu na godišnji odmor u selo, poslije nekog ljetovanja na egzotičnoj destinaciji.
Da, oni uvijek imaju para za ljetovanja, zimovanja, bijesna kola, firmiranu garderobu. Iako se tamo „veoma teško živi“ (od ovog mi se diže kosa na glavi), „teško se dolazi do posla“, „i oni zavide nama u Srbiji, koji uživamo, možemo da izlazimo, da pijemo kafu kad god poželimo“. Ma nemojte! Zašto ste onda ostali tamo? Zašto se ne vratite u svoju zemlju?! Istina je da ne izlazimo tako često kao što vi mislite, ne visimo po kafićima, splavovima, ne ispijamo kafe po cijeli dan… jer prosto nemamo para!
Naravno da nećete da se odreknete sigurnog života, plate na kraju mjeseca, putovanja i svega onoga što mi u Srbiji nemamo. Idemo i mi na more, daleko od toga, ali biramo termine van sezone, najjeftinije aranžmane i smiješne smeštaje. Ali ne možemo da se opustimo ni na moru, jer znamo da nećemo imati para da živimo kada se vratimo u „realnost“.
Ako mislite da je nama uživanje to što smo završili fakultet a nemamo posao, to što prihvatamo bilo kakve poslove jer nam treba novac da platimo račune, kupimo djeci jakne ili cipele, to što radimo za 25.000 dinara, što kupujemo po pola hljeba, onda dobro, mi najviše uživamo! Jer ovo je prava slika života, ma preživljavanja u Srbiji, zato prestanite da kukate, jer da vam je loše, odavno biste se vratili.
Mislite da mi ne volimo egzotične destinacije, skupe stvari i dobar automobil? Ali o njima možemo samo da maštamo. Ili da gledamo vas kako uživate u njima i trošite „teško zarađenu platu na zapadu”.
Zato, samo vas molim, prestanite da KUKATE i da nam „ZAVIDITE”, od toga nam bude samo gore!
(Dnevno.rs)
Na festivalu u Kanu biće prikazan film hrvatskog režisera o zločinu Srba nad Bošnjacima
