Patrijarh Porfirije: Oni koji imaju ključeve mira u svetu da ih upotrebe kako bi došao mir na sve ljude na KiM
Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije služio je 1. oktobra 2023. godine svetu arhijerejsku Liturgiju u hramu Svetog Save na Vračaru. Tom prilikom, patrijarh Porfirije je istakao:
– Mi često imamo utisak, a ponekad i duboko uverenje, da je dovoljno to što smo kršteni u Pravoslavnoj Crkvi, što smo pravoslavni hrišćani, da bismo mogli da budemo sigurni da smo vredniji i bolji od drugih, a u širem smislu te reči i svi pravoslavni hrišćani, budući da su članovi jedne svete, saborne i apostolske Crkve, istinite Crkve, istinite vere, imaju doživljaj da je to samo po sebi dovoljno da budemo miliji Bogu od drugih ljudi i da zapravo Bog pripada samo nama i samo mi pripadamo Njemu.
U tim trenucima zaboravljamo pre svega načelnu istinu da je Bog stvorio ljudski rod, da je stvorio svakog čoveka po svojoj slici i prilici i da hoće da svi dođu u poznanje istine, tj. u zajednicu sa NJim. Naravno da je neizmerno važna činjenica da smo pravoslavni hrišćani, i naravno da znamo da je punoća otkrovenja Božjeg data Crkvi Hristovoj i da se ta punoća otkrovenja Božjeg u pravoslavnoj veri čuva neokrnjeno, onako kako je Gospod predao i otkrio apostolima i onako kako su apostoli kroz Crkvu do naših dana preko Svetih otaca nama predali. Ta ista činjenica naravno da jeste uteha za nas, međutim u isto vreme nas poziva na neuporedivo veću odgovornost i dublje razumevanje otkrovenja Božjeg, na odgovornost za svoje spasenje, ali ne samo za svoje, nego i za spasenje svojih bližnjih, ali i za spasenje čitavog sveta. To što imamo istinsku, čistu, neokrnjenu veru treba da se pretoči i projavi u konkretnom životu, da ta naša vera bude toliko velika da i oni kojima ona nedostaje, ili oni kod kojih je pogrešna, mogu da imaju utehu na krilima naše vere, mogu da imaju nadu našom verom i mogu da se spasavaju našom verom. Verom roditelja, onda kada je člista, istinska, praktična i konkretna vera, vera koja je život, i deca tih rodtitelja bivaju obasjana i pokrenuta Duhom Svetim i ona bivaju nošena tom verom. I obrnuto, verom njihove dece roditelji imaju duhovne dobrobiti i blagodeti. Verom našom naše komšije, naši rođaci i srodnici, ali i svi ostali u našem narodu koji nemaju dovoljno vere, ili imaju površnu veru, ili smatraju sebe nevernicima, mogu biti pomilovani ako je ver naša istinska, čista, praktična, pretočena u život. Toliko puta smo imali priliku da vidimo to u Jevanđelju.
Dakle, nije dovoljno da budemo spolja pravoslavni hrišćani, pa da onda budemo uobraženi, samoljubivi i samodovoljni, nego treba da budemo smirenoumni, da budemo ispunjeni milosrđem, a upravo današnja priča iz Jevanđelja govori o tome. Jevanđelist Matej opisuje ženu Hananejku, a istu priču imamo i kod jevanđeliste Marka koji tu ženu naziva Sirofeničankom. Dakle, ona ne pripada izabranom narodu, ne pripada istoj veri kojoj pripadaju i apostoli i koju neguje izabarni narod. Znamo da su gotovo po pravilu pripadnici izabranog naroda u stara vremena smatrali da samo njima pripada spasenje i da je Mesija samo njihov Spasitelj, a da su svi ostali dostojni samo prezira, jer su pripadnici drugog naroda, ali i druge pogrešene vere.
I u ovoj priči imamo jednu unutarnju, dubinsku dramu odnosa te žene, koja ne pripada izabranom narodu, prema Mesiji, ali isto tako i odnosa učenika Hristovih prema toj ženi koja je mnogobožac, koja pripada idolopoklonicima. Ona, osećajući u dubini duše svoje da Isus nije običan čovek, da pomaže na sve strane, da isceljuje, oseća ljubav prema NJemu i poverenje. Iako ne pripada izabranom narodu nada se da On može da isceli njenu bolesnu kćer, prilazi mu i veli: Gospode, pomiluj, spasi moju kćer, ona je bolesna; a Gospod kaže: Ne bacaju se biseri pred svinje i ne daje se hrana sa trpeze gospodara psima. Međutim, ova žena, imajući duboku veru i duboko poverenje, zna da je Mesija onaj koji je ljubav, zna da Isus ima ljubavi prema svakom čoveku. Ona ima poverenje da će i njoj pomoći, ima veru u NJega, ali ima i smirenje. Nije prihvatila te oštre reči koje je Isus uputio, a reči Isusove njoj upućene zapravo nije ono što On sam misli i oseća u odnosu na njega, nego On govori ono što veruju pripadnici izabranog naroda, ono u šta veruju oni koji su samodovoljni i samoljubivi. On postupa onako kako i sami apostoli u tom trenutku osećaju tu ženu, koji kažu kada je ona pokušala da pristupi Isusu: Otpusti je! Oteraj je! Dakle, i oni je preziru. I Isus u ovom trenutku obraćajući se grubo sa prezirom u odnosu na tu ženu, koja je mnogobožac, zapravo govori jezikom skamenjenih srca članova izabranog naroda, srca hladnih i zatvorenih, koji misle da je dovoljno to što pripadaju izabranom narodu, a da nije potrebno da ono što su zapovesti Božje pretvore u svoju život, a jedna od njih je: LJubi bližnjeg svoga kao samoga sebe. I kada ne odstupa ta želja onda Gospod kaže: Velika je vera tvoja i neka ti bude kako hoćeš. Dakle, Gospod je hteo da pokaže da nisu spoljašnji kriterijumi ono što određuje kako će oko Božje na nas gledati, nego unutarnji kriterijumi i hoće da pokaže pred svima, najpre pred apostolima, a onda pred svima nama do danas, da je važno da postoji istinska i prava dubinska vera koja je poverenje u Hrista u duši onoga koji se obraća Hristu. A onaj koji veruje biće mu po veri, tj. onako kako verujemo tako će biti. Zato, braćo i sestre, i danas nama je potrebnije više nego išta istinska dubinska prava vera i da znamo da će nam biti po veri onako kako verujemo i onoliko koliko verujemo. Onoliko koliko imamo poverenje u Boga toliko će i Gospod nama uzvraćati. To i jeste čudo, čudo nikada ne prethodi veri. Čudo je uvek posledica vere. I sve ono što biva u našem životu jeste posledica naše vere.
Najbolji pokazatelj koliko verujemo i kakva nam je vera jeste to koliko imamo smirenoumlja i mira i kako nam je u životu. Tamo gde postoji smirenoumlje, gde postoji mir, tu je mir i oko nas. Danas je više nego potrebno da se molimo za mir, za našu braću i sestre na Kosovu i Metohiji. Unazad decenijama oni su na krstu, a danas se taj krst razbuktao. Da se molimo da im Bog da pre svega vere i snage i poverenje u Boga, da budemo uvek uz njih, ali da se molimo i za mir za sve one koje žive na Kosovu, jer nije moguće zadobiti mir u sebi i za sebe ako je onaj pored nas nemiran. To je kao u jednoj familiji, u jednoj porodici. Može li muž biti miran ako mu je žena nemirna i obrnuto? Dakle, moramo se boriti za mir i za našeg bližnje kako bismo imalo mir u sebi. Da se molimo za našu braću i sestre na Kosovu i Metohiji, da apelujemo na one koji bezmalo imaju ključeve mira u svetu, koji imaju moć i silu da te ključeve upotrebe na najbolji mogući način, da te ključeve zaista upotrebe kako bi došao mir na sve ljude na Kosovu i Metohiji i kako bismo svi upravo poput Hananejke molili da Gospod bude sa nama, a onda prepoznao da imamo vere, da imamo poverenja i ljubavi u NJega pa da se onda NJegovom blagodaću, energijom i silom desi čudo i u nama i oko nas i kako bismo ga slavili sad i uvek i u vekove vekova.
(A. S.)
Oznake: Kosovo i Metohija, patrijarh Porfirije
