Pol Antoan: Priča iz srpskog pera

Srpski narod se oduvek suočavao sa poteškoćama u svojoj vekovnoj borbi za postojanje. Narod koji je preživio genocide, sada žele da predstave kao naciju koja je počinila genocid.

PIŠE: Pol Antoan

Uporedo sa novom rezolucijom UN koja pokušava da predstavi srpski narod kao narod koji je počinio „genocid u Srebrenici“, srpski narod se po ko zna koji put bori za pravo na slobodu i postojanje.

Lično verujem, da bi rezolucija UN mogla biti korisna kao šamar realnosti i vrsta preporoda za srpski narod u geopolitičkoj areni, kao što sam i objasnio u jednom od svojih poslednjih članaka „Srbi su poslednji divljaci“, stoga bih se trenutno fokusirao na borbu koju predsednik Milorad Dodik vodi, braneći Republiku Srpsku u BiH.

Već sam se bavio ovim pitanjem u jednom od mojih prethodnih članaka – i da budem iskren, razmišljanje o tome (skromno) čini da verujem da sam vidovit.

Pod nazivom „Srpska biologija“, analizirao sam Srbiju tako da Srbija predstavlja njeno telo, Kosovo i Metohiju kao dušu Srbije, Republiku Srpsku kao snagu Srbije, a reku Drinu kao njenu kičmu.

Čovek rođen u lažima, umire u lažima, sve što pokušava između toga je da se uspravi, a da biste se uspravili neophodna je da imate kičmu, imati jedinstvo kako čoveka, tako i naroda.

Upravo to važi i za Srbiju, Srbija pokušava da ustane. Da ustane u zaštitu srpskog naroda i srpske kulture, nasleđa, tradicije. Borba za budućnost i opstanak.

Srbija kojoj čupaju i otimaju dušu (Kosovo i Metohiju), kako bi ista ta Srbija mogla da se bori, ako ne može ni da se uspravi nakon što izgubi i svoju kičmu i štit, to jest Republiku Srpsku?

To je upravo ono što Predsednik Dodik pokušava da uradi u Bosni. Srpski narod Republike Srbije, srpski narod Beograda (neki i ne žele da budu Srbi) ne razume i ne vidi šta rade braća sa one strane Drine – da brane pravo na postojanje. Srbi uvek (i u tome su u pravu) govore da ih drugi u svetu vide kao seljake i građane drugog ili čak trećeg reda, ali to je upravo ono što rade Srbima u Republici Srpskoj. Milorada Dodika vide kao dobrog i finog, ali iskreno, kao glupog čiču iz nekog udaljenog sela u Bosni. Oni su daleko inteligentniji od njega, učili su dobre fakultete u Beogradu, čak godinu dana proveli u inostranstvu u Francuskoj ili još bolje (ili gore?) u Londonu. Prate modu, lepo se oblače, njihovi profili na instagramu izgledaju odlično, provode svoje odmore u Grčkoj sa prijateljima iz inostranstva i naravno ne piju rakiju, jer je to tako „kliše“, kako kažu Francuzi.

Jednostavno zaboravljaju jednu stvar, ako mogu slobodno da putuju svetom, ako mogu da budu ponosni (ponekad) što su Srbi, ili ako govore svojim (a ne tuđim) jezikom, to je zato što se njihov narod za to izborio u prošlosti. Ovde ne govorim o Kosovo polju, ne govorim o prvom ili drugom srpskom ustanku, niti o prvom svetskom ratu, ne, ja govorim o borbi srpskog naroda u Bosni tokom 1990-ih. Ta borba se nikada nije završila. Vojne operacije su završene, ali politička borba nikada nije okončana. Rad predsednika Dodika je čist primer toga. Borba u odbrani Republike Srpske nije samo borba za Srbe u Bosni, već i borba za ceo srpski narod. Ako gospodin Dodik odustane od RS, onda će Srbi u Bosni živeti baš onako kako, barem pokušavaju, da žive Srbi na Kosovu, ali verujem da to Srbi iz Beograda i ne mogu zamisliti, jer nikada nisu ni posetili Kosovo i Metohiju.

Srpski narod mora da shvati da Republika Srpska predstavlja leđa koja štite ostatak Srbije (državu) i srpski narod. Postojanje srpskog naroda, a samim tim i srpskog naroda, počiva na tri stuba: srpskoj državi, Srpskoj crkvi i srpskoj vojsci.

Putovao sam svuda po Srbiji i na Balkanu. Bio sam u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, selima u Šumadiji, na Kosovu i Metohiji, u Bosni, u Hercegovini, u Crnoj Gori, u Skadru, svuda na Balkanu gde je srpski narod.

Jedino mesto gde sam video 3 stuba, bila je Banja Luka. U Banja Luci sam video srpsku državu koja štiti srpski narod i bori se za srpske interese. Video sam te mlade crvene beretke kako marširaju ponosno na proslavi 9. januara i video sam srpske monahe kako se mole za Srbiju u manastirima skrivenim u šumama i planinama.

Vidio sam neke od stubova i na drugim mestima, na primer lepotu i snagu Srpske pravoslavne crkve na Kosovu, lepotu monaha na KiM koji se bore i sami suprotstavljaju celom svetu, kao da samo štite Gospoda našeg Isusa Hrista, ali npr. nisam video srpsku vojsku, ni srpsku državu.

Jedino mesto gde sam video tri stuba bilo je u Banja Luci. Kada sam organizovao sastanak predsednice Cvijanović i Marin le Pen u Francuskoj, video sam šefa srpske države kako se bori za srpske interese. Kada sam organizovao intervju koji je predsednik Dodik dao francuskoj televiziji ”Omerta”, vidio sam još jednog šefa srpske države kako govori istinu o srpskom narodu i očajnički pokušava da ga zaštiti.

Ako Republika Srpska padne, to nije samo politički entitet u Bosni, ovo nije samo još jedan mali srpski diplomatski gubitak, ne, ovo je pad jedinog mesta na svetu gde možete videti 3 srpska stuba zajedno.

Srbi  se bori protiv celog sveta, koliko su u mogućnosti da se odbrane. Zapad koji napada politički vrh Srpske nije glup i usput se slaže sa mnom jer ne napadaju RS i Dodika greškom ili samo zato što je on tamo. RS i Dodika napadaju prvenstveno ne bi li uništili 3 srpska stuba o kojima sam govorio. I ko god bio na mestu Dodika biće tema napada, jer stvarni cilj jeste razaranje srpskoga naroda.

Ono što možete da uradite jeste da dokažete da Zapad nije u pravu kada veruje da je Milorad Dodik sam i da nema podršku. Srbi često kažu da su umorni od rata, ali bi trebalo malo pažljivije da čitaju istoriju. Cezar  je rekao da ko želi mir treba da se spremi za rat. Srpski narod želi mir i zato mora 100% podržati i držati stranu političke borbe za opstanak Republike Srpske i podržati bilo koga drugog na toj funkciji, jer je to jedini državotvorni stav. To ne znači da podržavaju njega, znači podržavaju postojanje RS, podržavaju pravo Srba da žive  u Bosnu i samim tim podržavaju postojanje srpskog naroda na Balkanu.

Prvo je zapad napao Srbe u Republici Srpskoj Krajini, zatim na Kosovu i Metohiji, a sada i u Republici Srpskoj. Ako sutra padne RS, onda će Beograd biti sledeći. Kada je Carigrad pao, palo je i čitavo Vizantijsko carstvo. Danas je Banja Luka srpski Carigrad i svaki Srbin mora stati u njegovu odbranu.

Zapad mora da vidi da Dodik nije sam, i da narod stoji iza njega. Slobodan narod, pametan narod, pacifistički narod, narod koji čine dobri i pametni građani i to je trn u oku Zapada. Ne morate da volite niti jednog političara, volite Republiku Srpsku i borite se za nju.

Srpski narod sada mora da uzme svoje pero kao što ja sada radim, i da piše o svojoj slobodi, svojoj istoriji i objasni zašto jednostavno želi da živi na zemlji svojih predaka. Oni moraju uzeti svoje pero da podrže i stanu iza naroda Republike Srpske i političkih institucija predsednika Dodika. Svojim perom moraju da pišu i svoju istoriju da niko drugi ne može da pokuša da napiše lažnu srpsku istoriju, neki to trenutno pokušavaju u UN, mogu da pišu za svoju decu, mogu da pišu i ostatku sveta o njihovim borbama, željama i strahovima. Želja za mirom na teritoriji na kojoj žive svi Srbi, u miru i zajedno, poštujući druge, ali još važnije, poštovana od drugih i kolektivnog Zapada.

Na kraju, Srbi moraju sebi da postave sledeće pitanje, ako pero nije dovoljno, koje ste sledeće pero spremni da uzmete? To je jedino pitanje koje srpski narod mora da sebi postavi. Na sečivu svakog mačeva koje nosi srpski oficir piše „ne vadi me bez razloga, ne vraćaj bez časti“. Prošlo je mnogo godina da je srpski mač mogao da se skine i davno je, nažalost, isti mač povučen bez časti. Bez časti Kosova, bez časti predaja generala i oficira VRS Zapadu. Sada je vreme da Srbija objasni zapadu da ne žele mir, njihov sadašnji mač je pero, ali sutrašnje pero može i biće Zastava M70 ako treba.

Svi znamo gde je naša trenutno pero. Koristimo ga svakodnevno, zove se tviter, instagram, fejsbuk, mediji koje čitamo, članak o kome pišem, samo je pitanje gde je moja sutrašnja pero, ako zatreba, i da li ću biti voljan da ga uzmem.

I sam sam odavno odgovorio na to pitanje, moje sutrašnje pero me čeka, zakopano u poljima Republike Srpske.

Želiš li da ostaneš sam i nepoznat, ili želiš da se boriš za nešto što je dobro i za budućnost svog naroda da živi u miru i sa srećom. Budite borci kao što su bili i vaši slavni preci.

Iskreno rečeno, na pitanje vam je već odgovoreno noć pre bitke na Kosovo Polju. Legenda kaže da je anđeo došao Knezu Lazaru i rekao mu ”Moraš da izabereš”.
Ili ćeš se predati Turcima i imaćeš veliko bogatstvo ovde na zemlji ali ćeš onda biti zaboravljen, ili ćeš se sutra boriti i umreti, ali ćeš otići u večnost.

Ako ste zaista srpski narod (a da imate pasoš ili da govorite jezik definitivno nije dovoljno) onda znate koju opciju morate izabrati.

Slava Knezu Lazaru i slava svakom Srbinu koji je posle njega odlučio da korača svojim putem braneći srpski narod, juče, sada i sutra.

(Kompasinfo)